Foto: Promo

Zvonko Karanović "Srebni surfer", Partizanska knjiga i Somborski književni festival, 2022. i Katerina Babkina "Moj deda je plesao bolje od svih", Blum izdavaštvo, 2020.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Zvonko Karanović „Srebni surfer“

Još pre tri dekade, kad je „Srebni surfer“ ugledao svetlost dana, konstatovano je kako od muzike i ostalih opojnih sredstava (duvana, droge i alkohola) autor dobija pomoć da se izbori sa svetom koji izneverava njegove želje i očekivanja. Muzika je, ipak, „privilegovana pratilja“ u ovoj „medijski nadahnutoj pesničkoj knjizi“ (Z. Đerić). Godine teku, a iza zbirke nazvane po junaku Marvelovog stripa (što je danas britanska sleng oznaka za penzosa na Internetu) ostaje uticaj težine, težina uticaja i utisak da se prozaida „Sve jučerašnje zabave“ ne uklapa u svet posle #metoo.

Već je uvodna pesma „Ovo nije svet koji želiš za sebe“ tinejdžerska verzija onog pisma koje Emili Dikinson piše svetu, svetu koji nikada nije pisao njoj, bar ne jednostavne vesti posredovane s nežnim dostojanstvom. Pesma „Remix: portret umetnika u mladosti“ jeste začudna i cinična igra fenomenima pobune: umetnik „maše rukama / osniva gradove“ a „kad legne uveče /obično se uspava“. Karanovićeve pesme negde su između pobunjeničke euforije i melanholičnog mirenja sa neulepšanom istinom, a piše ih dostojanstveni marginalac i odnegovani pobunjenik koji bi da poništi okvire opštih mesta o globalnoj potkulturi i mitovima, iluzijama i legendama koje ona potpiruje.

Katerina Babkina, „Moj deda je plesao bolje od svih“, Blum izdavaštvo, 2020.

Pomna genealogija pet ukrajinskih porodica pribira dirljive i jezive slike višegeneracijske solidarnosti, nemaštine i patništva. Autorka prevedena na jedanaest jezika mami čitaoce dirljivošću i dopadljivošću narativa koji deluje doživljeno. Ova hibridna prozna knjiga čita se kao fragmentarni roman čijih dvanaest poglavlja ulančava sudbine pet školskih drugarica i drugova, rešenih da „odlepe drugačije“ od njihovih baka i dedova.

Tri devojčice i dva dečaka upoznaju se one godine kad je Ukrajina proglasila nezavisnost, avgusta 1991: više nisu oktobarski pioniri, već samo đaci prvaci kojima učiteljica besedi o časti, „osobini nezavisnoj od partijskog kursa“. Slede pripovesti o njihovom detinjstvu i zrelosti, o životu u istorijskim turbulencijama od Holodomora do Donbasa i prividnom mirnodopskom spokoju. Pritom je ovo i narativna slagalica o srodništvu: o poveravanju porodične istorije drugima koji će je možda razumeti bolje od nas. Babkina uspeva da čitaoca zarobi u mreži dvostrukog vremena: dok se s jedne strane čini da sporo čitanje gradi istorijsku hronologiju jednog prostora, dotle je održivost vizije o prijateljstvu moguća samo ako se strelovito hita ka poslednjem poglavlju, koje knjizi daje naslov i brojčanik motivacije vraća na početak.

Bonus video: Ljiljana Kapor o knjizi „Kaporova školica“ i suprugu Momi Kaporu

Komentari

Svi komentari (0)