Ingo Šulce je ove nedelje gost Beograda i Novog Sada, a Laslo Darvaši je prvi dobitnik nagrade "Aleksandar Tišma" koja se u petak uručuje Albahariju. Inače, obe knjige su nedavno izašle iz štampe.
Ingo Šulce, „Adam i Evelin”, Bulevar books, 2022.
Pre četrnaest godina objavljen a pre četiri ekranizovan, roman nemačkog pisca osvetljava događaje u leto pred pad Berlinskog zida, iz perspektive jedne komično-setne varijacije priče o Adamu i Evi. Adam je ženski krojač koji smrdi na duvan, u nekoliko navrata zaveden lepotom toliko da je spreman da zbog žena učini nemoguće stvari, i niske i plemenite. Adam ostaje naivni neznalica čak i onda kad uspe da prozre varke kojima se žene služe kad traže spas, kad obećavaju ljubav, ili kad uporno uvlače stomak dok im uzima mere za haljinu.
Paralelizam imena združuje se sa parodiranjem i posuvraćivanjem motiva sagrešenja, ispaštanja i potrage za rajem: greh istočnonemačkog Adama je preljuba počinjena sa Lili. Njegovu prevarenu dragu teše verna prijateljica Simona i njen rođak Mihael iz Zapadne Nemačke, sa kojima kreće na odmor u Mađarsku. U želji da vrati svoju dragu, Adam ljubavnu povest pretvara u roman potere, pa zajedno sa kornjačom Elfridom u stopu prati Evicu. Avanturi se priključuje Evin alter ego i slepa putnica Katja, koju će Adam prokrijumčariti u gepeku svog vartburga po imenu Hajnrih, starog trideset godina, do raja zvanog Balaton.
Laslo Darvaši, „Bog, domovina, porodica”, Akademska knjiga, 2022.
Teme mađarskog pisca, prvog dobitnika nagrade „Aleksandar Tišma”, naoko se svode na muke i tuge, na poraz, zločin i mrak. Ipak junaci njegove trideset i tri kratke priče sabrane u tri ciklusa uveravaju nas da „ono što trune, u tome još ima života”. Nasilje i liričnost efektno uokviruje kratka forma, u želji da pripitomi teško opisiv triling iz naslova. Nema kod Darvašija želje da se dele ideološke lekcije, koliko postoji potreba da se progovori o marginalizovanim i nesrećnim bićima iz mađarske stvarnosti sa elementom horora, distopije i crnog humora.
Darvašijeve teme su mučne, ali su prizori nasilja i patnje mahom samo nagovešteni, kao i lepota. Njegov je jezik često nežan i mek poput paperja: u priči „Kamene stepenice” od sunca preplanula koža dečaka zategnuta je tako „da pod njom ne bi bilo mesta ni za zrno bibera”. U Darvašijevim pričama dešavaju se brutalne erupcije emocija predugo pohranjenih u nesvesnom: otuda se neretko dogodi ubistvo kao u priči „Pravilno držanje”, gde urednost i sistematičnost jedne seksualne radnice u pogledu oruđa za rad, kondoma, dovedu do tragičnog ishoda.
U priči „I da kažemo nešto i o književnosti” junak pripoveda o istoriji nevoljenosti u svojoj porodici, zaključivši: „U dvadesetom veku ljudi su ranije umirali nego što je bilo predviđano. Više su radili za puko preživljavanje”. Sumorna rekapitulacija samo retko vedre realnosti Darvašijev je znak raspoznavanja.
Bonus video: Vladimir Arsenijević o Krokodilu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar