Vitezovi su ponovo u modi: Kritika serije "A Knight of the Seven Kingdoms"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Poslednja, osma sezona je mnoge ostavila razočaranim u fantazijski svet Džordža R. R. Martina koji je skoro deceniju zabavljao na milione ljudi širom sveta. Čak i pored osrednjih poslednjih par sezona, uticaj serije na popularnu kulturu i svetsku percepciju epske-fantastike na malim ekranima je neosporiv i seže do danas. Koliko god se loše završila, prve četiri sezone su ostale savršene.

Nekoliko godina kasnije je osvanuo prvi „spin-off“ u vidu „House of The Dragon“, koji je pored bezobrazno visokog budžeta i još grandioznije priče presudnog građanskog rata u istoriji Vesterosa mnoge ostavio razočaranim u potrazi za starim „Game of Thrones“ šarmom... Ipak, publika mora da trpi višegodišnja čekanja između sezona koje su već same po sebi vrlo monotone i spore; narativno konstruisane više kao da najavljuju neke velike događaje, umesto da ih zapravo prikažu. Sve u svemu, postojao je prazan prostor za novi, svežiji upliv u Vesteros.

Kada sam čuo da prave još jednu „spin-off“ (izvedenu) seriju nisam bio preterano oduševljen. Pritom, prave seriju o nekom tamo vitezu koji ima samo tri novele? „Ma kakvi, koga to zanima?“, mislio sam (opravdano) negativno... Kada je najzad osvanula prva epizoda treće (ali sigurno ne i poslednje) „Game of Thrones“ serije, „A Knight of the Seven Kingdoms“, bio sam iznenađen što sam se tako lako (kao dobri stari zavisnik od pokretnih slika kakav jesam) ponovo „navukao“ na ovaj svet uz koji sam, koliko toliko, odrastao. Odmah ću priznati, šest epizoda koje čine prvu sezonu su sigurno najveće pozitivno iznenađenje koje smo mogli da dobijemo početkom nove godine i velika je preporuka za sve fanove ovog univerzuma, a i epske-fantastike uopšteno.

Sto godina pre događaja iz serije „Game of Thrones“, mladi i naivan, ali hrabar vitez lutalica Dankan Visoki pokušava da prebrodi smrt svog mentora i očinske figure, Arlana. Na putu ka viteškom takmičenju gde se nada da će zaraditi dovoljno novca za dalje podvige, sreće čudnog saveznika u siročetu koje sebe zove Jaje. Od tog susreta počne avantura koja će indirektno uticati na istoriju Vesterosa...

Kreatori serije su se odlučili da igraju na jednostavnost: cela sezona je smeštena na pomenutom turniru. Drago mi je da su se narativno ograničili na dešavanja na jednoj lokaciji. Osvežavajuća je suprotnost od prošle dve serije, odnosno grandioznih višegodišnjih ratova između plemićkih dinastija i mnogo filozofskih razgovora o moći i korupciji duše i slično. „A Knight of the Seven Kingdoms“ je polarna suprotnost: priča je o vitezu beskućniku u potrazi za čašću u beščasnom i okrutnom svetu. Savršeno je tlo za napredak i gradacijsku izgradnju lika koji će od doslovno smrdljivog štićenika postati jedan od najbitnijih vitezova u Vesterosu.

Serija tačno gađa na suštinu epske-fantastike i nosi osećaj tog žanra više od sestrinskih adaptacija Martinovih dela. Autori projekta su shvatili da je jednostavnost put do savršenstva i da jednostavno treba da se malo prizemlje i vrate suštini jedne dobre serije: zanimljivi i dobro napisani likovi, upečatljivo i uverljivo izgrađen (mikro)svet, zanimljiva priča, a i naravno, kvalitetna zabava.

„A Knight of the Seven Kingdoms“ se od prve scene namerno distancira od prethodne dve „Game of Thrones“serije, pre svega kroz humor i pomalo prkosan pristup koji velike, grandiozne momente često podere psovkom ili scenom u kojoj se lik „olakšava“. Ipak, kako sezona odmiče, zajedno s glavnim likom, sazreva i humor: postaje manje prost i tup, a više opravdan i potreban. Scenaristi su vešto isprepletali ono što je milionima ljudi prijalo u originalu i preneli taj osećaj u sasvim drugačiju priču, pritom zadržavši iste privlačne principe koji čine jednu kvalitetnu seriju. Kroz šest epizoda je publika dobila potpunu transformaciju od štitonoše Danka u viteza ser Dankana Visokog, a siguran sam da će ga još bolje avanture tek čekati u narednim sezonama.

Još jedna pojedinost koja diže seriju jeste fantastičan kasting relativno nepoznatih faca. Piter Klefi igra naslovnu ulogu i to vraški dobro. Ovo mu je zasigurno najveća uloga u karijeri, prethodno je igrao male role u nekoliko serija i filmova. Klefi je nova nada glumišta jer je, jednostavno rečeno, odradio zadatak za čistu peticu, savršeno se uklopivši u ovaj srednjovekovni fantazijski svet. Pritom, on i izgleda kao nesnađeni, ali istinski dobar čovek kojeg život nije mazio, baš kao Dankana; a i pritom je vrlo visok, te dobro odgovara i nadimku svog lika. Siguran sam da je ova uloga Klefiju već zaradila i po koju veću, što apsolutno zaslužuje.

Drugo najveće glumačko iznenađenje je mladi Dekster Sol Ansel. Iako je imao par uloga u prošlosti, ova mu je ta koja će ga probiti i učiniti ga voljenim širom sveta. Sol Ansel se vraški dobro pokazao kao Jaje, navodno siroče koje krije veliku tajnu. Isprva sam mislio da će biti još jedan klasični dete lik, a da će odnos između njega i starijeg lika da se gradi vrlo predvidivo i već viđeno, ali to ipak nije bio slučaj. Sol Ansel je pokazao šta zna i ume, a to je mnogo, jer je u par navrata zaista prijatno iznenadio i dokazao je više puta da je bio pravi izbor za ovu ulogu.

Uspeh serije je počivao na hemiji između Dankana i Jajeta; da njihovi likovi nisu uklopljeni kako treba, ceo narativ bi se urušio i propao. Ipak, Klefi i Sol Ansel su fantastični zajedno te kasting direktori zaista zaslužuju povišicu. Njih dvojica fantastično rade zajedno i glumački su vrlo dobro preneli osećaj zajedništva, prijateljstva i odanosti; baš kako valja. Sklonite se Džoel i Eli i Mandaloriane i Grogu, sada je red na Dankana i Jaje da preuzmu žižu pop kulture! Ono što Dankana i Jaje izdvaja jeste odsustvo ciničnog otpora prema svetu; njihov odnos nije zasnovan na pukom preživljavanju, već na učenju i formiranju međusobnog, zajedničkog identiteta.

Ostatak glumačke ekipe bio je izuzetno uverljiv i besprekorno odabran za uloge. Šon Tomas kao uplašeni štitonoša Rejmun i Danijel Ings kao pompezni Lajonel Barateon su sjajno odradili posao i postali moji omiljeni sporedni likovi. Berti Karvel i Sem Spruel kao braća Bejlor i Mejkar Targarijen takođe zaslužuju pomen; imam utisak da Spruela uvek unajme kad im treba neko „sa čudnom facom“. Posebno bih izdvojio Denija Veba, odnosno ser Arlana od Penitrija, Dankanovog mentora i zapravo staratelja. Veb se nalazio uglavnom u flešbekovima, ali je svakim pojavljivanjem krao pažnju, pogotovo u jednoj presudnoj sceni (znaćete o kojoj pričam kad je budete gledali). Ukratko: serija stoji na glumačkom ansamblu zavidnog kvaliteta, i s nestrpljenjem čekam da vidim kakva budućnost čeka ove likove, a i koje će sve nove figure tek stupiti na scenu.

Poznato je da su za ovakve projekte uverljiva scenografija i kostimi pola doživljaja. Ako se nešto očekuje od HBO serije smeštene u fantazijski svet, to je da bude uverljivo realizovan. Samim tim što su se ograničili na jednu veću lokaciju, scenografima je lakše pošlo za rukom da do detalja stvore sve potrebno da svet nove velike serije bude upadljiv, ali i da ide u korak sa sestrinskim projektima. U vremenu prenatrpanih kompjuterski generisanih efekata u filmovima/serijama, „A Knight of the Seven Kingdoms“ bira taktilan svet i to je možda njegova najveća vizuelna pobeda.

Scenografija dodatno potcrtava sveopštu odluku o prizemljenju sveta. Umesto hladnih palata i skučenih gradova, ovde dominiraju blatnjave livade, skromni šatori i oklopi koji izgledaju iznošeno i opipljivo. Sve ima određenu teksturu i izgleda korišćeno i pohabano, kao da postoji van kadra. Nakon svake epizode sam se radovao da pogledam kako su je realizovali, na koji način su izradili koji set i sve spojili u jednu uverljivu celinu. Pritom, ova serija je koštala 9 miliona dolara po epizodi, što je znatno manje od „House of the Dragon“ budžeta, koji je iznosio frapantnih 20 miliona po epizodi. Pritom, uvek bih radije izabrao prizemljenu priču poput „A Knight of the Seven Kingdoms“, a i oseća se da su njeni autori istinski hteli da naprave nešto upečatljivo i stvarno kvalitetno, a u tome su i te kako uspeli.

Kompozitor Dan Romer se fantastično poigrao sa svim muzičkim tropama jednog ovakvog žanra. Kao da su i njemu dali odrešene ruke da se notno pozabavi sa ovim svetom kako ga on vidi, odnosno čuje ili još bolje rečeno, oseća. Glavna tema Ramina Džavadija za „Game of Thrones“ je zauvek obeležila svaki projekat koji je smešten u Vesterosu, ali Romerova muzika ne može da bude dalja od Džavadijeve epske i grandiozne, ali ipak nekako hladne i strašne muzičke teme; ona savršeno opisuje Vesteros te serije, jedno hladno i strašno mesto gde dobri ljudi ginu, a loši spletkare kako bi sadržali svaku trunku moći koju imaju, odnosno nemaju.

Kompozitor Dan Romer se fantastično poigrao sa svim muzičkim tropama jednog ovakvog žanra. Kao da su i njemu dali odrešene ruke da se notno pozabavi sa ovim svetom kako ga on vidi, odnosno čuje ili još bolje rečeno, oseća. Glavna tema Ramina Džavadija za „Game of Thrones“ je zauvek obeležila svaki projekat koji je smešten u Vesterosu, ali Romerova muzika ne može da bude dalja od Džavadijeve epske i grandiozne, ali ipak nekako hladne i strašne muzičke teme; ona savršeno opisuje Vesteros te serije, jedno hladno i strašno mesto gde dobri ljudi ginu, a loši spletkare kako bi sadržali svaku trunku moći koju imaju, odnosno nemaju.

„A Knight of the Seven Kingdoms“ nije najglasniji niti najambiciozniji projekat smešten u Vesterosu, ali je sigurno najiskreniji. U vremenu kada serijali jure spektakl ili neke grandiozne, „bitne“ priče, ova serija bira srce i načelno ljudske teme koje će svima biti poznate i prepoznatljive, te upravo zato pobeđuje. Ako je „Game of Thrones“ bila priča o moći, a „House of the Dragon“ narativ o ambiciji, „A Knight of the Seven Kingdoms“ je priča o časti, koja donekle fali svima u ovom očajnički turbulentom vremenu. Možda je baš to ono što je ovom univerzumu najviše nedostajalo, a vašem repertoaru fali ova odlična sezona. Pritom, idealna je za bindž, jer traje sveukupno oko tri sata: savršeno za nedeljno popodne.

VIDEO: Moja Top 4 Filma