Kosta Gavras od A do Z: Reditelj kog se političari plaše

Kultura 07. mar. 202011:37 > 13:40
Podeli:
Kosta Gavras Foto: Profimedia.rs/Lagencia Grosby

Agencijska informacija od 30. avgusta 2018, naslovljena sa "Umro Kosta Gavras", bila je dovoljno uverljiva da je prenesu i najpouzdaniji svetski mediji. Širenje te "vesti", ubrzo se ispostavilo lažne, možda čak i sa skrivenom agendom svesno plasirane na društvenim mrežama, poprimila je tolike razmere da je moralo zvanično da je demantuje i grčko Ministarstvo kulture. A u to vreme, slavni reditelj je u svojoj 85. godini snimao "Ponašajte se kao odrasli", film koji će biti prikazan večeras (19:30) na Festu, kada će Gavrasu u Kombank dvorani biti uručena i nagrada Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Film „Ponašajte se kao odrasli“ (Adults in a Room, 124 min) je 21. ostvarenje u Gavrasovoj više od pola veka dugoj karijeri, ali prvi u kom likovi pretežno govore maternjim jezikom reditelja. Tema je grčka ekonomska kriza i pregovori predstavnika naroda iz redova Sirize sa moćnicima EU.
– Od početka krize, tragedije koju grčki narod i dalje proživljava, počeo sam da prikupljam materijal i informacije – štampane, snimljene i usmene – sa namerom da razumem stavove i narod. Međutim, nedostajalo mi je ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata, odande gde su se predstavnici EU susreli sa predstavnicima grčkog naroda. Poslao sam 16. jula 2015. godine, odmah nakon što je podneo ostavku, SMS Janisu Varufakisu, koga nisam lično poznavao. U toj poruci sam napisao: “Pročitao sam vaš intervju u ‘Nju stejtsmenu’ i verujem da sam pronašao ono za čim sam dugo tragao: temu za film, fikciju, o Evropi kojim vlada grupa ciničnih ljudi otuđenih od ljudskih, političkih i kulturnih vrednosti, opsednutih brojkama i isključivo brojkama – rekao je Gavras u vreme kada je počinjao da snima „Ponašajte se kao odrasli“.

Susreo se s Varufakisom u Atini, u međuvremenu pročitao njegove knjige „Globalni minotaur“ i „A slabi trpe ono što moraju“ (objavljene i u Srbiji), i od tad već bivšeg grčkog ministra finansija dobio je u rukopisu njegove političke memoare vezane za njegov angažman u grčkoj levičarskoj koaliciji Siriza i , pre svega, pregovore sa Evrogrupom i Trojkom.

Književnost i film

Neki od najpoznatijih i najvažnijih Gavrasovih filmova od sredine šezdesetih godina naovamo zasnovani su na čvrstom literarnom predlošku, bilo da je to roman (poput „Ubistva u spavaćim kolima“, čuvenog „Z“ po knjizi Vasilisa Vasilikosa, „Priznanja“ Artura Londona ili „Kapitala“ Stefana Ozmona), publicistika („Nestali“ Tomasa Hauzera, za čiju je adaptaciju Gavras osvojio Oskara), pozorišni komad („Amen“) ili scenarija Džoa Esterhaza („Izneverena“, „Hana K.“ i „Muzička kutija“) ili ih je, jednostavno, pisao sam. Sve to ne čudi, s ozbirom na to da se mladi Gavras, kada se sa porodicom iz Grčke pod čizmom ekstremnih desničara domogao Francuske, prvo upisao na studije književnosti na Sorboni, a pet godina kasnije se prebacio u Francusku državnu školu filma. Fascinaciju filmom razvio je, kako je jednom rekao, još kada je kao dečak u lokalnom bioskopu gledao „Pohlepu“ Eriha fon Štrohajma.

Još dok je bio u filmskoj školi asistirao je pri režiji piscu Žanu Žionou dok je snimao “Kresus” sa Fernandelom i reditelju i piscu Reneu Kleru. Privučen noarom, Gavras je 1965. snimio svoj prvi celovečernji film „Ubistvo u spavaćim kolima“ i tada je započeo i dugogodišnju plodnu saradnju sa Ivom Montanom. Usledio je potom „Čovek iz jedinice“ po romanu Žan-Pjera Šabrola, gde se na izvestan način odužio svom ocu, pričajući o grupi boraca iz, istina, ne grčkog nego francuskog pokreta otpora.

Politička trilogija

Filmom „Z“ (1969) sa Žan-Lujem Trentinjanom, Irenom Papas i Ivom Montanom, Gavras je započeo fazu koja će mu, pored Oskara za najbolji strani film (i Oskara njegovom montažeru), za ime zakačiti i sintagmu reditelja političkih trilera. Film govori o atentatu na levičarskog kandidata Grigorisa Lambrakisa pred predsedničke izbore 1963. godine. Istorijski događaj predstavljen je iz ugla istrage atentata, a na kraju istražni sudija (Trentinjan), sa dokazima koji vode ka nalogodavcima iz redova ekstremne desnice ne bude, spletom zakulisnih radnji, sklonjen sa slučaja.

Dok je „Z“ sniman u Alžiru, u Parizu su izbile demonstracije.
– Dešavanja te 1968. bila su nam stalno na pameti, (zlo)upotreba policije i pravosudnog sistema u Francuskoj takođe. Film se pojavio u pravom trenutku – ispričao je reditelj.
Ekstremni desničari svih fela Gavrasu nikada nisu oprostili ne samo to što se dohvatio te teme i prikazao je na velikim ekranima širom sveta, nego što je „pukovnički režim“ u rodnoj zemlji (puč se, inače, dogodio manje od nedelju dana nakon što su se Gavrasi iselili) ispalio strele potopljene u satiru i gorki, crni humor. Levičari svih nijansi dobili su svog novog omiljenog reditelja, pored Godara, ali će mu nemali broj njih okrenuti leđa već nakon filma „Priznanje“ (1970).

U „Priznanju“ zamenik ministra spoljnih poslova komunističke Čehoslovačke Anton Ludvik (Iv Montan) lažno je optužen za špijunažu i podvrgnut je montiranom procesu. Montan se nakon tog filma iščlanio iz Komunističke partije Francuske, a Gavrasa su u levičarskim glasilima optuživali da je “antikomunista” i da je “poklekao”. Objašnjenja da film nije negacija levih ideja nego kritika staljinizma, nisu mnogo pomagala. Reditelj se svom glumcu iste godine odužio i dokumentarcem jednostavno nazvanim “Iv Montan”.
Dve godine kasnije, Gavras je snimio „Stanje opsade“, gde se bavi borbom urugvajskih gerilaca protiv vlade, isleđivanjem američkog diplomate (Montan) u skloništu tupamarosa kako bi otkrio planove američkih službi umešanih u dešavanja u Latinskoj Americi. Tim filmom zaključio je, kako neki navode, „trilogiju političkih trilera“.
Sam Gavras, čini se, nerado prihvata kvalifikaciju „autora političkih trilera“. Svoje shvatanje odnosa politike i filma možda je najbolje objasnio u jednom intervjuu, govoreći o svom najpoznatijem filmu.
– Snimio sam „Z“ pre svega zato što sam rođeni Grk. Drugo, zato što sam osećao da nešto treba da uradim. Neki ljudi potpisuju peticije, neki izlaze na ulice, a ja radim nešto kao filmadžija. U osnovi, „Z“ je manje politički film (uostalom, šta je politički film?) nego politički čin – kazao je on.
Ubrzo je tome dodao još jednu notu:
– Najbolji način da potpuno poludite je da kažete: U redu, snimićemo film da bismo promenili društvo.

Upitan zašto nikad ne snima dokumentarce, kad su mu teme takve da bi se kroz njih mogle i bolje izraziti, odvratio je, pomalo u šali, da je „shvatio da su dokumentarci suviše komplikovani u odnosu na fikciju“. Za razliku od generacijski, pa i ideološki bliskog reditelja Kena Louča, recimo, koji za junake filmova uglavnom uzima tipične predstavnike klase, Gavras radije, čini se, bira izuzetne pojedince, gradeći od njih i njihovih moralnih dilema junake drama i protagoniste tragedija, a kroz kontekst u kom delaju daje širu sliku društva, uzdržavajući se od moraliziranja, svestan da, kako je negde rekao, film mora pre svega da uzbudi i uvuče gledaoca u sebe. To se posebno vidi u filmovima nastalim u Americi. Naznačavajući novu fazu filmom „Svetlo žene“ (Clair de femme, 1979), grčko-francuski reditelj uputio se preko Atlantika.

„San svakog evropskog reditelja je da snimi američki film“

Manje je poznato da je Gavras, pošto kao sin Markosovog partizana nije mogao da dobije dozvolu države da se upiše na fakultet u Grčkoj, prvo zatražio američku vizu da bi tamo studirao film. U eri makartizma glatko je odbijen. U SAD je, međutim, tri decenije kasnije ušao na velika vrata. Afinitete prema američkom filmu već je gajio. Pošto je 1975. godine osvojio Zlatnu palmu za režiju „Posebnog odeljenja“, dogodine je kao predsednik žirija u Kanu isto priznanje predao Skorsezeu za „Taksistu“.
– San svakog evropskog reditelja je da snimi američki film – kazao je jednom Gavras.
Već prvi njegov „američki film“, „Nestali“ („Missing“, 1982), u kom za američkim novinarom i levo orijentisanim piscem nestalim posle puča u Čileu tragaju njegova supruga (Sisi Spejsek) i njen republikanski nastrojeni tast (Džek Lemon), pobrao je Oskara za najbolje adaptirani scenario, četiri BAFTA nagrade, kao i još jednu Zlatnu palmu kod kuće.

U međuvremenu je u izraelskoj produkciji snimio ostvarenje „Hana K.“ (1983), u kojem jevrejska advokatica brani Palestinca, potom se malo opustio snimajući komediju “Porodično veće” sa već pomalo ocvalim francuskim rokerom Džonijem Halidejom u glavnoj ulozi (1986), a onda je usledilo još nekoliko „američkih filmova“.
Premeštajući fokus sa šireg političkog na karaktere likova i lični plan, slavni reditelj se i u Americi upuštao u „problematične“ teme.
U „Izdaji“ (Betrayed, 1988) Debra Vinger kao agentkinja FBI-ja se zaljubljuje u teksaškog farmera-rasistu (Tom Berindžer), a u „Muzičkoj kutiji“ ćerka advokat (Džesika Lang) zastupa pred sudom svog oca (Armin Miler Štal) za kog otkriva da je tokom Drugog svetskog rata u rodnoj Mađarskoj bio nacista i ratni zločinac. Film će Džesiki Lang doneti Oskara za najbolju glumicu, Gavrasu Zlatnog medveda na Berlinalu, a scenaristi Džou Esterhazu lom u privatnom životu: istražujući temu, saznao je da je i njegov otac, Ištvan, u Mađarskoj optužen za ratne zločine jer je kao „hortijevac“ štampao antisemitske pamflete i organizovao spaljivanje knjiga.
U Americi je slavni reditelj okupio i ol-stars holivudske glumce u blokbasteru „Poludeli grad“ (Mad City, 1997), u kojem radnik obezbeđenja muzeja (Džon Travolta) otima grupu učenika kad čuje da je dobio otkaz, a reporter koji se zatekao u zgradi (Dastin Hofman) postaje neka vrsta njegovog portparola i sve se prenosi „uživo“.

 

Po povratku u Evropu, u novom milenijumu, Gavras 2002. snima „Amen“ (kod nas prikazivan pod čudnim distributerskim nazivom „Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade“), o SS oficiru koji uz pomoć jezuitskog sveštenika (Matje Kasovic) nastoji da papi Piju, Vatikanu i svetu ukaže na postojanje nacističkih logora, potom krimi-dramu „Satara“ (2005) i dramu o migrantima „Raj je na Zapadu“ (2009).
Pre „Ponašajte se kao odrasli“, možda i kao neku vrstu pripreme, Gavras je režirao „Kapital“ (2016), a potom se okrenuo grčkoj krizi.
Na snimcima uličnih protesta u Atini, pred refenrendum 2015. godine, pažljivije oko moglo je da u prvim redovima zapazi i Gavrasovog saradnika iz filma „Z“ – kompozitora Mikisa Teodorakisa.
Gavras je, govoreći o filmu „Z“, svojevremeno istakao da „svaka sličnost stvarnim ličnostima i događajima nije slučajna, nego namerna“. Tako je i ovaj put, a ličnosti u filmu zovu se Janis, Aleksis, Volfgang, Kristin, Angela i sasvim fizički podsećaju na političare sa istim imenima.
– Počeo je (Varufakis, op. aut.) da mi šalje poglavlje po poglavlje, dok je još pisao knjigu. Istog trenutka sam, s obzirom na ozbiljnost teksta i preciznost opisa, bio ubeđen u ponašanje svakog od protagonista tragedije. Čitanje toga me je rastužilo i često sam bivao ljut. Istinski me razbesnela nastrljivost i neosetljivost članica Evrogrupe, posebno nemačkih predstavnika, na dramu i neprihvatljivu situaciju u kojoj su ljudi u Grčkoj živeli i žive. Rešio sam da snimim film o ovoj tragediji – poručio je na početku snimanja filma Gavras.

Pojedini kritičari primećuju da Gavras u filmovima istoriju tretira kao neku vrstu zavere. U istom ključu, ni sumnja da je lažna vest o njegovoj smrti namerno plasirana ne zvuči neuverljivo. Ili tvrdnje da su pojedini pokušavali da Gavrasa ubede da odustane od snimanja filma. Šta god da se dogodilo, film „Ponašajte se kao odrasli“ sada je u bioskopima.