Foto: Alexsey Druginyn / Sputnik / Profimedia, MIKHAIL KLIMENTYEV / AFP / Profimedia, KIRILL KUDRYAVTSEV / AFP / Profimedia

Od Leonarda Dikaprija do Stivena Sigala, najveća imena glamuroznog sveta su nekada bila srećna što su se družila sa predsednikom koji je izvršio invaziju na Ukrajinu. Jesu li se svi sad povukli? Nisu u potpunosti.

Bio je to jedan od onih nadrealnih trenutaka kada lagana zabava pravi istoriju. Vladimir Putin je pevao pesmu Blueberry Hill na dečijoj dobrotvornoj priredbi u Sankt Peterburgu 2010. godine, dok je gomila poznatih ličnosti – uključujući Šeron Stoun, Kevina Kostnera, Kurta Rasela, Goldi Hon, Žerara Depardjea, Vensana Kasela i Moniku Beluči – pljeskala kao da su oni u vrtiću. Kada je političar skrenuo sa uvodne reči – „Pronašao sam svoje zadovoljstvo“ – misli o gruzijskoj invaziji ili trovanju Aleksandra Litvinjenka nisu izgledale bitne nikome u glavi. Znajući šta sada znamo, spektakl više liči na izvođenje Dr Evil-a „Just the Two of Us“ – ali daleko manje smešno. 2022. godine, nakon Putinovog nemilosrdnog napada na Ukrajinu, gosti koji su bili prisutni tog dana morali bi da se osećaju veoma naivno, možda čak i posramljeno – ali oni nisu jedine zapadne zvezde koje su se priklonile Putinu. U odbranu ove grupe, njih je tada bukirao da se pojave na događaju Samjuel Arutunijan, Njujorčanin koji se specijalizovao za dovođenje holivudskih talenata u Rusiju, a kasnije je rekao da nije znao da će se Putin pojaviti.

Sada, dok velika imena od Anđeline Džoli do Šona Pena i Marka Rufala daju podršku opkoljenoj Ukrajini, Holivud mora da se stidi u danima kada javno pojavljivanje sa Putinom nije značilo ništa strašno. Sredinom 2000-ih, on je samo grickao nekoliko bivših sovjetskih provincija i „ispratio“ neobične disidente – događaje koji nisu uznemirili većinu čitalaca Entertainment Weekly-a. Rusija je bila važno filmsko tržište u nastajanju i čvrsto se nalazila u krugu slavnih. Tako je Žan-Klod Van Dam 2007. mogao sa zadovoljstvom da polira predsednikove mačo akreditacije na MMA događaju u Sankt Peterburgu, dok je Leonardo Di Kaprio predeo svom kolegi ljubitelju mačaka tokom samita o očuvanju velikih mačaka 2010.

Njegova hegemonija do tada čvrsto uspostavljena, Putin je već imao domaću mašinu za zabavu koja je vredno radila u njegovu korist. Channel One – potomak državne TV stanice RTO iz sovjetskog doba – producirao je Noćnu stražu i Dnevnu stražu, dva globalna hita koja su dala sjaj haotičnoj postkomunističkoj Rusiji koju je Putin ugušio početkom 21. veka. „Mrak znači slobodu, a svetlost odgovornost – a u stvarnom životu Putin je sigurno ovo drugo“, rekao je tada reditelj Timur Bekmambetov. „On pokušava da sve popravi, sve organizuje. Ali to je veoma loše za slobodu.“ Možda je niz džingo vojnih filmova koji je ruska bioskopska industrija takođe počela da stvara – koji je uključivala „9. četu“ iz 2005, „Admirala“ iz 2008. i „Staljingrad“ iz 2013. – bili istinski nosioci njegove stvarne odanosti.

Leonardo di Kaprio i Vladimir Putin Foto: Alexsey Druginyn / Sputnik / Profimedia

Ali Putinu – koji je osuđivan zbog svojih akcija u Čečeniji i Gruziji, i sa sumnjama koje su se kovitlale oko državnih agencija nakon ubistava Litvinjenka i Ane Politkovske – bio je preko potreban međunarodni legitimitet. Foto operacije sa velikim zvezdama i podrazumevani ulazak u VIP zonu globalne masovne zabave pomogli su da se njegovo odmetnuto stanje normalizuje u očima sveta.

Ili je barem tako pretpostavljao. Do 2014, kada je Putin anektirao Krim i kada je bilo očigledno da neće uskoro predati vođstvo, Holivud je počeo da se stidi. U razgovoru za časopis Time, glavni um Blueberry Hill-a Aroutionian rekao je o A-listi: „Mnogo su više zabrinuti da ne ubiju svoje karijere. [U trenutnoj političkoj klimi] oni ne znaju šta će im se dogoditi kada se vrate kući..“ Sa svojim nedokučivim vazduhom, makijavelističkim geopolitičkim planovima i navikom njegovih kritičara da umiru u čudnim ubistvima, Putin je sve više ličio na crtanog arhi-zlikovca. Ali ostala je grupa iz sveta filma kojima nije smetao njegov rastući status parije: ne samo Depardje, već i Miki Rurk, Stiven Sigal i reditelj Oliver Stoun. U stvari, činilo se da ga je ovaj skup kožnih ikonoklasta i libertarijanaca aktivno prihvatio.

Žerard Depardije i Vladimir Putin Foto: MIKHAIL KLIMENTYEV / AFP / Profimedia

Trojica su upala u kamp korisnih idiota. Depardje je uzeo rusko državljanstvo i njegovu novu paušalnu poresku stopu od 13% 2013. godine, nakon što je kritikovao francusku vladu zbog njenih planova za ubiranje poreza. U prijateljskim odnosima sa Putinom, on je u otvorenom pismu Rusiju nazvao „velikom demokratijom“. Na jednom letonskom filmskom festivalu 2014, Depardje je bio dovoljno raspoložen da proglasi Ukrajinu „delom Rusije“. Tenkovi se kreću preko granice 2022. i on sad poručuje: „Ja sam protiv ovog bratoubilačkog rata“, rekao je on. „Kažem: ‘Zaustavite oružje i pregovarajte’.

U međuvremenu, Rurk nije bio zabrinut zbog Putinovog upada na Krim i ocenio ga je kao „pravog džentlmena” dok je kupovao majicu sa likom vođe u robnoj kući u Moskvi 2014. „Sreo sam ga nekoliko puta i bio je veoma kul običan momak, pogledao me pravo u oči“, rekao je za Skaj njuz. Lako je pretpostaviti da je ovo bila neka vrsta reklamnog trika nekadašnjeg problematičnog tipa, ali on je ponudio svoju rusku devojku kao pravi razlog: „Sve je u vezi sa porodicom. Jebe mi se za politiku. To me ne zanima.“

Sigal čak ni ne pokušava da igra na tu kartu za izlazak iz problema. Dobivši rusko državljanstvo 2016, on je već nazvao Putinovu aneksiju Krima „veoma razumnom“ i pohvalio predsednika kao „jednog od najvećih svetskih živih lidera“. Sa svojim starim prijateljem koji sada uništava ostatak Ukrajine, on je za samo jednu stepenicu smanjio svoju podršku: „Gledam na Rusiju i Ukrajinu kao na jednu porodicu i zaista verujem da je to spoljni entitet koji troši ogromne sume novca na propagandu da provocira dve zemlje da budu u zavadi jedni sa drugima“, rekao je za Fox News.

Miki Rurk Foto: KIRILL KUDRYAVTSEV / AFP / Profimedia

Možete videti zašto trojica mačo glumca mogu da se identifikuju i požele da se pomire sa ruskim predsednikom. Stounov slučaj je komplikovaniji. Već je snimio dokumentarne filmove o Fidelu Kastru i Ugu Čavesu, tako da je Putin bio logičan sledeći kandidat, s obzirom na njegovu sklonost ka revolucionarnim ličnostima. Rediteljeva četvorosatna serija iz 2017., „Intervjui sa Putinom“, nesumnjivo povlađuje lideru, ali ga na taj način privlači u svom svom bljutavom cinizmu. Takođe bira svoje trenutke da ga izazove: o Čečeniji, o ruskoj „demokratiji“, o mešanju u izbore.

Nije teško razumeti šta je Stoun dobio od razgovora o realpolitici sa protivnikom svoje zemlje. Veće je pitanje kakve je koristi Putin imao od ovog aranžmana. Da li je serijal, u stalnom insistiranju na ekvivalenciji između američkog i ruskog ekspanzionizma, mogao biti deo njegove šire strategije dezinformisanja? Da baci mučnu kost simpatičnim liberalnim antiimperijalistima kako bi ih odvratio od njegovog stvarnog poduhvata tokom tog perioda: radikalizacije američkog i evropskog desnog krila.

Stiven Sigal i Vladimir Putin Foto: Alexei Druzhinin / Sputnik / Profimedia

Barem nam je Stounovo zabavljanje sa Putinom dalo priliku da sedimo i posmatramo površinu čoveka – čak i ako nije sasvim shvatilo ono što je iza. U jednoj izvanrednoj vinjeti, reditelj natera autokratu da sedne za njegovo prvo gledanje „Dr Strejndžlava“. Dok se odigrava vrhunska montaža oblaka pečuraka, Putina izgleda pomalo zabavlja ovaj prikaz obostrano osiguranog uništenja: „Ništa se nije promenilo“. Možda je to ono što je moskovski voz slavnih pomogao da se sve vreme zatamni – za Putina je to uvek bila hladnija, surova stvarnost.

Bonus video – Skup podrške Ukrajini u centru Beograda

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar