Ko je misteriozni scenarista Simpsonovih Džon Švarcvelder

Kultura 04. maj. 202122:43 > 23:07
Podeli:
John Swartzwelder Simpsonovi
Džon Švarcvelder kao lik u "Simpsonovima" Foto:Screenshot/Youtube/Analysis TV

Najomiljeniji likovi su mu Homer i Barns, a Peti i Selma manje. "Svrabišu i Češka" su smišljali svi, ali najviše on. I 18 godina nakon što je prestao da piše epizode, njegovo ime i dalje je na špici. On je Džon Švarcvelder, legendarni scenarista "Simpsonovih".

Priredio: Matija Jovandić

Džona Švarcveldera smatraju „jednim od navećih umova u komediji svih vremena“. Poznat je po tome što živi krajnje povučeno i nikada ne daje intervjue. Postoji samo nekoliko njegovih fotografija u javnosti. Njegovo lice pojavljivalo se i nacrtano u nekim od epizoda Simpsonovih, kao lice nekog od sporednih likova. Na primer, „pozajmio je lik“ pacijentu u psihijatrijskoj klinici. Njegov glas može da se čuje samo jednom na DVD-u sa „Simpsonovima“ sa komentarima scenarista, onom za „Porodicu Kertridž“ iz pete epizode devete sezone. Uhvaćen telefonom, dok kod kuće priprema šniclu, zvuči prijatno i kurtoazno, ali bi da rado završi razgovor koji traje kraće od minut i po, piše Majk Saks iz „Njujorkera“ kome je pošlo za rukom da uradi ekskluzivni intervju sa misterioznim scenaristom.

Neke činjenice o Švarcvelderu su nesporne. Rođen je 1949. godine u Sijetlu. Radio je nekoliko godina kao kopirajter u jednoj reklamnoj agenciji u Čikagu. Prijavio se za posao u emisiji Dejvida Letermana, ali ga nije dobio. Imao je i neprijatan intervju sa Letermanom. Radio je potom u „Subotom uveče“, 1985. godine, u jednoj prilično turbulentnoj sezoni pre nego što je četiri godine kasnije bio angažovan za pisanje „Simpsonovih“, tada delimično zasnovanih na malo poznatom fanzinu. Od tada je napisao 59 epizoda, više nego ijedan scenarista u istoriji ove serije.

Švarcvelderova specijalnost u Simpsonovima bilo je stvaranje mračnih, čudnih likova iz prošlosti Amerike: lutalica koje sviraju bendžo, lutki trbuhozborca koje duvane, igrača bejzbola iz 19. veka, dece s karnevala i staraca bez pantalona koji pevaju. Nakon što je napustio seriju, 2003. godine, Švarcvelder je napisao i sam objavio prvi od svojih 13 romana, među koji svi sem dva govore o Frenku Barliju, nesposobnom privatnom detektivu i povremenom putniku kroz vreme. Nijedna od tih knjiga nije duža od 160 strana i sve su nakrcane sa toliko materijala da se čini da je to fizički nemoguće. Majk Saks dopisivao se, kaže, sa Švarcvelderom, elektronskom poštom tokom mesec i po, a scenarista je strpljivo odgovarao na pitanja. A Švarcvelder kaže da je na tu prepisku pristao samo zato što je „Njujorker“ kuća u kojoj su pisali mnogi pisci koje je voleo dok je odrastao, uključujući tu i njemu omiljenog Roberta Benčlija.

„Benčli je bio predivno smešan kada mu je bilo do toga, i delovalo je kao da ne radi uopšte. Sve što su on i njegovi prijatelji oko Algonkvinovog okruglog stola radili bilo je da se igraju blesavih igara i pokušavaju da jedni druge zasmeju, ostavljajući povremeno društvo da bi otkucali priču za Pulicera. Posle 10 godina traćenja talenta na taj način, postali su bogati i slavni, osvojili su sve nagrade koje vam padnu napamet i stvorili su ‘Njujorker’. Poruka mi je bila jasna: pisanje komedija je način da se živi. Najlakši posao na planeti“, priča Švarcvelder. Na pitanje da li i dalje to misli, odgovara sa: „Ne, moj gospodine. Ne mislim“.

Pored njih, njegov heroj iz komedija bio je Stiv Alen.

„Bio je duhovit bez po muke. I dok su se odrasli oko mene dovlačili kući s posla svake večeri, izgledajući kao da je kraj sveta, Alen je očigledno mogao da spava cele nedelje, da se izležava u krevetu nedeljom popodne, da prošeta do studija i šali se sa prijateljima i publikom i možda Elvisom Preslijem ceo sat. I onda je bilo ono „laku noć svima“ i nazad u krevet. To je ostavilo baš jak utisak na mene“, kaže Švarcvelder.

Iako priča o lenjosti i izležavanju, ispostavilo se da je bio jedan od najproduktivnijih pisaca komedija u istoriji televizije, kaže novinar. On na to odgovara da je „najprivlačnija stvar kod pisanja to što, teorijski, može da se radi bilo gde“ i kaže da je njemu, kada je počinjao, ceo taj posao izgledao tako da je zamišljao sebe kako surfuje u Australiji dok smišlja zaplet svog sledećeg bestselera ili kako šalje nove skečeve poštom sa vrha neke planine.

„U stvarnom svetu, međutim, najčešće morate da se odvučete u radnu sobu na poslu i vežete se lancem za sto“, dodaje on.

Dok je odrastao, nije poznavao nijednog pisca, niti je čuo da bilo ko pokušava da živi od toga što piše komične skečeve. „Kada sam govorio ljudima da ne želim da teglim džakove s cementom da bih zaradio za život i da hoću da pišem komedije i postanem nacionalno blago, gledali su me čudno. Neki su posumnjali da sam možda i glup. Drugi su bili ubeđeni da jesam. Ali shvatio sam da, ako su to mogli Benčli, i Tven, i Šekspir, onda to mogu i ja. Kao za inat, samo što sam počeo svoju karijeru, pročitao sam tekst o tome kako je tmuran postao pisani humor poslednjih godina, zbog tmurnih vremena u kojima smo živeli“, priča scenarista „Simpsonovih“.

Prvi njegov posao bio je u jednoj marketinškoj agenciji u Čikagu. Posao tamo je dobio, priča, tako što im je poslao parodiju na jednu njihovu kampanju. Nekoliko godina kasnije, prešao je u drugu agenciju. Obe su, nekoliko godina kasnije, propale, kaže i dodaje da to „nije njegova krivica“.

Radio je sredinom sedamdesetih za njih razne reklame, uključujući i one za hranu za mačke, pamti još neke od njih, a i danas mu zvuče smešno i misli da su one pomogle u tome da dobije posao u emisiji „Subotom uveče“. Za posao u agencijama kaže da mu je bio dobar trening, između ostalog i zato što podrazumevao brzinu.

Za poslove na televiziji prijavljivao se još od kad je počeo da radi u agencijama, jer mu je posao tamo delovao zabavnije. I jeste bio, dodaje. Na posao za šou Dejvida Letermana prijavio se tako što je poslao skečeve, a na koverti napisao „besplatne šale unutra“. Bili su iznenađeni neprofesionalizmom, tako mu je rečeno, ali zaintrigirani da otvore pismo. Zvali su ga tek dve godine kasnije, ali on više nije živeo na adresi koju je naveo u pismu. Našli su ga u Teksasu, gde je radio dovoljno dugo da, kako kaže, neki ljudi počnu da ga zovu Teks.

Ne želi da priča o tome šta se dogodilo, pa je intervju sa Letermanom krenuo kako ne treba. Ali je počeo da piše za „Subotom uveče“. Te godine je, kaže, ukupno morao da radi 18 nedelja. Na pitanje da li je posle otpušen ili je dao otkaz, Švarcvelder kaže: tenički, ni jedno ni drugo. Istekao mu je ugovor i nakon toga ga nisu više zvali. „To je isto što i otkaz, samo bez dreke“, dodaje pisac i kaže da su ga zvali nekoliko godina kasnije, ali da je dan pre nego što je otišao započet najduži štrajk u istoriji esnafskog udruženja pisaca i da je odlučio da ostane u Los Anđelesu.

U međuvremenu je napisao i sitkom „Žene u zatvoru“ jer se on „piše sam od sebe“, a potom i „Diktatora“ (o diktatoru kog nakon vojnog udara spasavaju Amerikanci i dovode ga u zemlju) i „Gospodina predsednika“ („o smešnom, smešnom predsedniku“). Kasnih osamdesetih bio je i jedan od pokretača „Armi mena“, fanzina za prijatelje, koji ga je odveo na razgovor kod Sema Sajmona i Meta Greninga, tvorca „Simpsonovih“. Švarcvelder trebalo je da napiše „Generala Barta“ i još dve epizode, jer tvorci serije tada nisu imali novca da zaposle „za stalno“ scenariste, sve do kraja 1989.

On potvrđuje da su scenaristima „Simpsonovih“ bile odrešene ruke da pišu šta god hoće.

„Zahvaljujući ugovoru koji je izvršni producent Džim Bruks imao, službenici ‘Foksa’ nisu mogli da se mešaju u Simpsonove na bilo koji način, iako smo dobijali cenzorske beleške. Njima nismo unapred slali kopije scenarija, a oni nisu mogli da prisustvuju čitajućim probama, iako su to baš mnogo hteli. Sve što je trebalo da uradimo bilo je da budemo mi zadovoljni. To je opasan način da se prikazuje TV serija, tako što se umetnicima ostavi da budu odgovorni za umetnost, ali je sve na kraju bilo u redu. ‘Foksu’ se slivao novac na vodenicu 30 godina. Verovatno u tome negde ima i neke pouke“, priča Švarcvelder.

Kaže i da zna da neki gledaoci za njih misle da su bogovi („možda i jesmo“), ali da se nikada nisu time zanosili jer su znali da mogu da budu „za dve sekunde zamenjeni drugim bogovima, bilo kad, verovatno i za manje novca“.

„Pokušavali smo da nasmejemo sami sebe“

Na konstataciju da su, zbog svih subverzija, „Simpsonovi“ podjednako privlačni i deci i odraslima i pitanje da li je pišući imao na umu i jedne i druge odgovara odrečno.

„Pokušavali smo da sami sebe, i jedni druge, nasmejemo. Pisci komedija. To je bila publika. Srećom, i mnogima drugima, i deci i odraslima, dopadale su se iste šale kao i nama“, navodi scenarista. Pisanje i uobličavanje scenarija bilo je zabavno, priča, iako nije bilo mnogo vremena za svaki korak.

„Teško kod Simpsonovih bilo je u tome što je za svaku epizodu bilo potrebno od šest do osam meseci od početka rada na njoj do kraja, tako da svaki put radite pet-šest epizoda u isto vreme, a svaka je u drugom stadijumu dovršenosti. To je zapravo prilično iscrpljujuće, bar je bilo onda. Sada je to verovatno najlakši posao na svetu“, navodi Švarcvelder.

John Swartzwelder Simpsonovi
Švarcvelder kako su ga videli crtači „Simpsonovih“ Foto:Screenshot/Youtube

Posle četvrte sezone, potpisao je ugovor kojim mu je bilo odobreno da radi od kuće. Kaže da je, kada je pisao, na to trošio svo svoje vreme i pažnju. U prvoj ruci „istrese“ sve što mu padne napamet, a sledećeg dana kada ustane ima neki scenario. „Traljav, ali je scenario“. I onda ga dorađuje.

„Tako sam težak posao, pisanje, pretvorio u lak, redigovanje, preko noći. Svim piscima savetujem da svoja scenarija i rukopise pišu na ovaj način. I potrudite se da mi pošaljete mali prilog svaki put kad to uradite“, kaže scenarista „Simpsonovih“.

Nema omiljene među 59 epizoda koje je napisao, kaže, ali ima one uz koje uvek uživa kad ih gleda: „Svrabiša i Češko i Mardž“, „Bart ubica“, „Pas smrti“, „Homer u kupatilu“, „Homi klovn“, „Bart dobija slona“, „Homerov neprijatelj“ i „Homer protiv Osamnaestog amandmana“.

„Svrabišu i Češka“ su smišljali svi, ali najviše on. Najomiljeniji likovi su mu Homer i Barns, a Peti i Selma manje. Potvrđuje i priče da je Homera zamišljao kao „velikog psa koji govori“. I 18 godina nakon što je prestao da piše epizode, njegovo ime i dalje je na špici. Kaže da mu to prija.

„‘Simpsonovi’ su uradili nešto što nisam verovao da je moguće: naterali su gledaoce da gledaju špice. Kada sam odrastao, na špici bismo pogledali imena glumaca, možda reditelja, i to je to. Sad cele generacije gledalaca ne samo što znaju ko su pisci, nego se pitaju i kakvi su u stvarnom životu. I hoće da znaju naše mišljenje. Da gledaju kroz naše prozore. To je napredak, na neki način, i treba ‘Simpsonovima’ da zahvalimo na tome“, kaže scenarista.

Za pridev „švarcvelderski“ kaže da je kompliment, ali i reč koja najčudnije zvuči na engleskom. A na pitanje kako opisuje svoj smisao za humor, kaže: „švarcvelderski“.

Kaže i da je ljubitelj istorije, da mu je „dobro tu gde je, u dobroj staroj 1936. godini“ i da greši svako ko mislim da on nema 110 godina.

Novinar spominje da fanovi „Simpsonovih“ nekada govore i o „zlatnom dobu“ Simpsonovih, uz tvrdnje da je to bilo do 1998. Švarcvelder kaže da će takve priče prepustiti istoričarima televizije.

„Kazaću samo da sam uvek mislio da je treća sezona naša pojedinačno najbolja sezona. Do te sezone smo naučili kako da izdeljemo prvoklasne epizode ‘Simpsonovih’ iznenađujuće redovno, uveli smo i povezali brojne likove, nismo bili ni blizu toga da nam presuše ideje, a zaposleni nisu bili umorni od prekovremenog rada. Bilo je zabavno biti u prostoriji za pisce tokom treće sezone i mislim da se to vidi i u epizodama“, kaže scenarista.

Nakon „Simpsonovih“, počeo je da radi svoju seriju, „Pistol Pit“, parodiju na vesterne. Nikada nije prikazana, snimljen je samo pilot, ali je postala legendarni „izgubljeni“ sitkom, piše Majk Saks, posebno nakon što je postavljana na „Jutjub“. Za tu seriju kaže da se približava rok za završetak. Napisao je, kaže, i nikad snimljeni scenario za film „Neustrašivi Fosdikovi“, zasnovanog na liku Ala Kapa (iz parodije o Diku Trejsiju) i to je trebalo da režira Džon Lendis.

Od 2004. godine objavljuje svoje romane o privatnom detektivu Frenku Barliju. Jedan od njih počinje rečenicama: „Pronašli su Ameliju Irhart. To su dobre vesti. Nažalost, pronašli su je u gepeku mog autombila“.

Odlučio se da ih sam objavljuje jer je to „lakše, brže i nema svađa, jer su sve odluke vaše“.

„Naravno, tradicionalni izdavač može da vam organizuje turneje sa čitanjima, ali ja na to svakako ne idem, mogu da vam obezbede bolja mesta za knjige u knjižarama, koje svakako više ne postoje, i teorijski da vam zarade više novca, što ja mrzim, ali mislim da su to žrtve vredne podnošenja da biste imali potpunu kontrolu. A sad, da budem sasvim iskren, moram da priznam da sam probao u početku da idem tradicionalnim putem za objavljivanje knjiga, ali dok sam kuckao prstima skoro mesec čekajući odgovor na svoje cirkularno pismo, izgubio sam strpljenje i objavio sam knjigu sam“, kaže Švarcvelder, koji koristi Tviter pod nalogom @JJSwartzwelder da bi javljao čitaocima kada mu izađe nova knjiga i „bestidno promovisao stare“.

Kada se sada osvrne na „Simpsonove“, voli da veruje da je ta serija stvorila generacije pametnih ljudi. „Ako je to sve što smo postigli, ne računajući milijarde dolara koje smo zaradili, zadovoljan sam“, zaključuje Švarcvelder i kao savet poručuje: „Pišite ono što vas nasmeje. U najmanju ruku, smejaćete se tome“.

Komentari

Vaš komentar