Knjige za ovu nedelju: Psihoterapeut, bivši sveštenik, leči strah od Boga

Podeli:
Toni Hogland Foto: Wikimedia/David notMD

"Želja od malih nogu / da ne budem zombi koji mesečari kroz vreme."

Toni Hogland, „Psihoterapeut, bivši sveštenik, leči strah od Boga“, Kontrast izdavaštvo, 2021

U poslednjoj za života objavljenoj knjizi pesama (u prevodu Alena Bešića), američki pesnik po običnim životima prebira saosećajno i skeptično. Hogland piše o dnevnim vestima i dugim bolestima. Stihovima promiču slike brzih radosti i dugih nepravdi, lakih ogrešenja i burnih statistika.
Hogland projektuje misli šarene družine likova: misli svoje majke o telima drugih žena u neskrivanom očevom „Plejboju“, iz vremena „pre nego što su zaživele ideje o feminističkoj solidarnosti“; misli dece u pidžamama, koja „ne sanjaju o svicima u teglama“ već „o pesničenju na Marsu u telima koja nisu njihova“, pa im svi snovi izrastu u slike nasilja; misli gošće koja u kupatilu svog domaćina nađe preparat za potenciju, neverovatni uzrok ratova, razaranja, „tolikih razvaljenih vrata i izbeglica“.

Pesnik zamišlja smreku koja se ljuljuškala na vetru dok je nisu posekli i isekli u bezvrednu džepnu knjigu; u pesmi „Ahilej“ na odeljenju za radiologiju gleda pacijenta čiji je rat završen; u pesmi „Pozorišni komad“ grdi lažiran recept rasnih razlika jer „dramaturg iz Džordžije / zna da ima nešto problematično / u tome što prodaje priču svojih baba i deda / zarad mesta u kulturnom establišmentu“.

Pesma „Neiscrpni resurs“ priziva maštu, nevericu i nestvarnost da budu zaklon od crnih scenarija ekocida: tužno davne 2018. mašti se obraća kao „našem poslednjem imunološkom sistemu“ – baš proročki!

Bojana Stojanović Pantović, „Povreda beline“, Kulturni centar Novog Sada, 2021.

Bojana Stojanović Pantović, „Povreda beline“, Kulturni centar Novog Sada, 2021. Foto: Promo

„Gde nastane pesma tu više nisam ja / već povreda beline“

Renomirana književna teoretičarka i univerzitetska profesorka Bojana Stojanović Pantović u svojoj šestoj poetskoj zbirci piše poeziju jezički preciznu, setnu i blagu, koja žudno beleži svaki važan detalj u prirodi i gradu, ali i neispričanom iskustvu bola u kom „miruje nepostojanje / progonstvo metafore“. Nežno uporne slike beline upotpunjuju želja da „kroz telo prostruji sneg“, „bele ljuspe / s krošnje breze“, mansarda zgrade koja se ogleda u oknu, nalik „belom mutnom mauzoleju“.
Kao da kroz većinu ovih pesama „jesen neopaženo korača“: po stihovima su posejane magla, polumrak, ranojesenja izmaglica, letnja sparina grune tek retko. Pesma „Galija“ poigrava se sećanjem i zaboravom u niski maestralnih paradoksa: dok je napor da razmrsimo sećanje „Kao da rukama iz velike dubine / vadiš blago / odavno potopljene galije“, zaborav je „već ukopana lađa / porinuta da iznova krene / napred nazad / Ka tvom sećanju“.

Prvi ciklus pesama („Mali gradski komadi“) svedoči o urbanom prostoru kao o zaboravljenom izazovu ali i oporom iskustvu socijalnog poraza, gubitništva i deficita. Grad je „napad panike / od jutra do večeri“, ali ume da stvori i „trijumf sinestezije“. Ciklus „Čaure stiha“ suočava nas sa naponom pisanja poezije, „punim vrčevima mraka“ i „teritorijom srca“, dok su se u odeljku „U godini koja ističe“ stekle reminiscencije, komentari i sumiranja zatomljene tuge; finalni ciklus „Zlato osvetljeno iznutra“ prezentuje prizore prirode koji kao da slute obnavljanje vere i povratak miru.

Komentari

Vaš komentar