5
Napravili smo plan. Ići ćemo vozom najpre u Budimpeštu, zatim Prag, pa onda za Nemačku. Ja sam već išao delom te rute, tako da sam već znao kako najjeftinije da prođemo: istočnoevropske zemlje davali su izdašne studentske popuste, kroz Nemačku ćemo putovati stopom, spavaćemo u studentskom smeštaju.
Približava se 1. avgust, rođendan Zorana Đinđića. Zbog toga, u nekoliko nastavaka, uz dozvolu izdavača, objavljujemo delove iz knjige “Portret političara iz mladosti” (Arhipelag, 2018) Dragana Lakićevića Lakasa. U pitanju je prikaz Zorana Đinđića iz njegovih mladalačkih dana, iz vremena srednje škole i studiranja. Autor knjige taj period života provodio je družeći se blisko sa nekadašnjim premijerom i deleći sa njim isti deo grada, gimnaziju i fakultet. Ono što je posebno zanimljivo je da je Lakićević, uz brojne anegdote, želeo da prikaže Đinđića što realnije – kao ljudsko biće sa svim vrlinama i manama.
Nakon Đinđićevog dolaska u naš glavni grad, prikaza njegovog isticanja u srednjoj školi i prvih znakova liderstva, prenosimo vam deo iz knjige koji se tiče autorovog i Đinđićevog zajedničkog putovanja u Nemačku, u periodu kada su već postali studenti filozofije:
Ako je student hteo da bude „pravi“ filozof, on je morao da veruje u ono što su ga podučavali njegovi učitelji. U najmanju ruku, iskreno smo smatrali da se „prava“, „izvorna“ filozofija uči na nemačkim univerzitetima, pri čemu oni nisu nužno morali da se drže levičarskih ideja. I sve što je bilo moderno u filozofiji za nas – hermeneutika, fenomenologija, egzistencijalizam – rodilo se u Nemačkoj. Morali smo omirisati, makar i nakratko, šta se to tamo dešava. Barem je Zoran, koji je bio u pravoj filozofskoj opijenosti, tako mislio.
Napravili smo plan. Ići ćemo vozom najpre u Budimpeštu, zatim Prag, pa onda za Nemačku. Ja sam već išao delom te rute, tako da sam već znao kako najjeftinije da prođemo: istočnoevropske zemlje davali su izdašne studentske popuste, kroz Nemačku ćemo putovati stopom, spavaćemo u studentskom smeštaju. Sve u granicama mogućnosti, skromno, ali ostvarljivo.
Počelo je zabavno. Noć pred odlazak „u daleki svet“ otišli smo na glavnu železničku stanicu. Bilo je nešto pre ponoći: nigde nikoga, po koji putnik, po koja milicijska patrola. Na samom ulazu iz pravca autobuske stanice prazno. Samo jedan šalter je otvoren: iza stakla drema službenik i čeka poslednje vozove iz inostranstva za taj dan. Iznad stakla kojim je odvojen od putnika piše Cambio valute. Pogledali smo vozni red i videli da treba da dođu dve kompozicije. Iz Pariza i Minhena. U to vreme strana valuta se mogla nabaviti samo ilegalno; osim ako ne idete na službeno putovanje. Posle jedno pola sata, čuje se razglas: voz iz Pariza pristigao je na stanicu. Pojavljuju se prvi putnici. Nose ogromne kofere, nekima pomažu nosači gurajući kolica. Polovina njih nagrće na šalter menjačnice. Nekome su potrebni dinari za taksi, drugima za hotel, trećima za ko zna šta.
Diskretno im se primičemo iza leđa i kroz šapat kažemo da ne moraju da čekaju, mogu promeniti novac i kod nas. Ovakav „prepad“ smislio je moj drug: ja bih to pokušao na sasvim drugi način, preko raznih veza i vezica. Kažemo da primamo sve: marke, šilinge, franke… Već izdresirani u zdravoj kapitalističkoj privredi da cene svaki dinar gastarbajteri pitaju za kurs. Naravno, naš je povoljniji, kažemo. I tako, tik uz oficijelni šalter, otvaramo vlastitu berzu. To je ta „crna berza“, za koju sam čuo, a za koju nisam verovao da ću u njoj i sam učestvovati. Makar i na samo petnaest minuta. Onaj službenik iz menjačnice, da li nas vidi ili ne, ne znamo, tek ne pravi nam nikakve probleme. Ima i on dovoljno posla, a i hteo bi da što pre završi i ode kući.
Sledećeg prepodneva smo u vozu za Budimpeštu. Kompozicija je skoro potpuno prazna, u našem kupeu se lepršaju uprljane zavese, a jaki sunčani zraci biju u oči. Razdragani smo i puni priča. Kladio bih se da je ovo Zoranovo prvo putovanje u inostranstvo, ali ga ne pitam. Svi mi imamo svoj ponos. Jedva da nosi nešto stvari sa sobom; neko torbiče u koje staje ono elementarno. Ja idem s kamperskim rancem i obaveznom vrećom za spavanje na koju sam jako ponosan. Perjana, izrađena u Francuskoj, kupio sam je u Trstu pre dve godine…
A zatim se nižu slike, ali poprilično ispreturane, kao kod Kandinskog. Prisećam se Budima, strmog i punog parkova. Tu smo upoznali dve mlade Mađarice, s kojima smo satima skitali i smejali se. Celu noć im je Zoran nešto objašnjavao na mešavini ruskog i nemačkog. Ni moj engleski nije mnogo pomagao: na kraju one su pričale mađarski, mi srpski, kao da je tu imalo naročito mnogo da se kaže i da se ne razume. Proveli smo celu noć u parku, niko nas nije dirao, sve je bilo mirno, nikakve milicije ili nečeg sličnog… Ujutro, kada su krenuli prvi tramvaji, prešli smo nekim od mostova u Peštu, naše drugarice su morale izgleda na posao… A mi smo se uputili na železničku stanicu.
Umorni, prespavali smo u vozu do Praga: najbolji način da se skrate sati putovanja i posmatranje beskrajne mađarske ravnice. Prag je, kao i uvek, mogao da čoveka zadivi svojom baroknom raskoši, mostovima, veselim pivnicama i nekom miroljubivom opuštenošću svojih žitelja. Brzo smo u centru grada pronašli studentski hostel. Smestili su nas u veliki apartman koji smo delili s nekim Japancima. Skoro se nismo ni viđali; oni su imali svoju sobu, mi svoju. I mi i oni skitali smo po ceo dan i do kasno u noć. Prag sam zapamtio po jednom hendikepu: imao sam problem s novim patikama, stezale su mi palac jednog stopala. Požalio sam se na to kako imam plikove i da ne znam šta da radim. Računao sam, samo da stignemo do Nemačke, tamo ću lako naći nešto. Prag u to vreme nije nudio izbor. Zoran mi reče da rasečem prednji deo patike i napravim otvor za prste.
Uzimajući zdravo za gotovo da je smislen savet, uzmem britvu i napravim rez, komotan otvor za prste. Sada me zaista nije ništa stezalo, ali su nastali novi problemi, kako estetske tako i praktične prirode. Prsti su počeli da štrče van, a kako je počela da pada i kišica, cela patika je šljapkala i iznutra se napunila vodom. Pamtim šetnju po Vaclavskim namjestima po tome što sam besan šljapkao kao patka kroz barice, na šta se on, vinovnik mojih muka, glasno smejao.
Za nas se noćni život odvijao u studentskom naselju. Ono je vrvelo od mnoštva gostiju iz socijalističkog okruženja: Poljske, Istočne Nemačke, Bugarske, Sovjetskog Saveza… Ovi mladi posetioci su dolazili kolektivno, na osnovu državnih ugovora i razmena, u okviru bratske saradnje u izgradnji besklasnog društva. U velikoj sali za ples svirala je neka lokalna grupa, a ulaz se naplaćivao. U polumraku se gotovo ništa nije videlo, bilo je zadimljeno, vladala je neopisiva gužva: pričalo se na raznim jezicima, imao sam utisak da je stranaca bilo neuporedivo više od domaćina. No najinteresantniji događali su se odvijali napolju i to pri kraju svirke. Ispred zgrade je bio ogroman prazan plato i raštrkani studentski paviljoni, koji su se jedva nazirali u mraku. Mesto je bilo jedva osvetljeno, okruženo drvećem i klupama. Na njegovim rubovima stajali su, što u grupicama, što pojedinačno, studenti iz Afrike.
U prvi mah nam nije bilo jasno zašto su tu. Ali kako bi koja devojka ili grupa devojaka izašla iz plesne dvorane i zaputila se prema paviljonima, posmatrači su se pretvarali u lovce. Potrčali bi za plenom koji je bežao na sve strane. U mraku bi se čuli razni glasovi, kikot ili vrištanje, samo se moglo nagađati šta se tu, zapravo, zbiva. Trebalo je biti izuzetno vešt i brz izmaći hajci koja bi nastala. A devojke, kako koja, snalazile su se kako su znale i umele. Možda je ova čudna predstava bila samo oponašanje onoga što se uvek zbivalo kroz ranu istoriju.
Zoran i ja smo u neko doba noći uspeli da zainteresujemo tri mlade Nemice za sebe. One su nam predložile da svratimo do njihove sobe, gde su imale neko piće i muziku. Našu petorku su crni lovci oko dvorane propustili i mi se nađosmo u jednoj od obližnjih zgrada. Tek što smo kročili u hodnik, čak ni do sobe nismo došli, iz okolnih soba počeše da izlaze mladi Afrikanci. Vrlo prijateljski stupiše u razgovor s damama a nas počeše da tapšu po ramenima. Krajnje neobična situacija opšteg prijateljstva.
Zatim počeše da vuku vesele Nemice u svoje sobe. One se nisu preterano opirale; verovatno naviknute na ovakve prepade sa crnog kontinenta, samo su se kikotale. Pokazalo se da sav naš intelektualizam i kakvo takvo znanje nemačkog nije dovoljno da bismo zadržali njihovu pozornost. Tam-tam bubnjevi, vrela krv i usijane crne oči imale su prednost. Niko nas nije doslovno oterao, ali sama pomisao da ostatak noći provedemo u ovako egzotičnom društvu nije nam se dopala. Pozdravismo se sa svima i polako se iskradosmo napolje.
– Eto šta je internacionalizam – zaključio je kiselo Zoran dok smo se pešice vraćali u centar grada – povezuje sve rase bez predrasuda. Ovi mora da su iz Angole i Mozambika. Tu studiraju, znaju teren, odnosno s kim imaju posla.
– Misliš, ovde vlada slobodna ljubav bez rasnih predrasuda?
– Po svemu sudeći. Znaš li šta su govorile rodonačelnice ženske emancipacije, Roza Luksemburg i Aleksandra Kolontaj? Žena je slobodna i ima prava da odlučuje o svom telu. Brak je buržoaska kategorija puna predrasuda. Upravo smo bili s pravim naslednicama vođa revolucionarki bez predrasuda…
Zoran je često voleo da izvlači visokoparne zaključke i da, kako bi narod rekao – filozofira. Čak je i ovom banalnom zapletu davao neki naučni ton. Dobro, možda je to i pretpostavka za bavljenje naukom: podvođenje konkretnih primera pod određene šablone, traženje nekog višeg smisla i objašnjenja u svemu.
Sutra: Kako je Đinđić na Korčuli „pozajmio“ motorni čamac od čuvenog profesora
Bonus video: 20 godina bez Đinđića – Da li je Srbija stala ili pala?
