“Vi ste krivi”: Kako su roditelji đaka gutali knedle kad je progovorio Zoran Đinđić

Približava se 1. avgust, rođendan nikad prežaljenog premijera Srbije, Zorana Đinđića. Zbog toga, uz dozvolu izdavača, u nekoliko nastavaka objavljujemo delove iz knjige “Portret političara iz mladosti” (Arhipelag, 2018) Dragana Lakićevića Lakasa. U pitanju je prikaz Zorana Đinđića iz njegovih mladalačkih dana, iz vremena srednje škole i studiranja. Autor knjige taj period života provodio je družeći se blisko sa nekadašnjim premijerom i deleći sa njim isti deo grada, gimnaziju i fakultet. Ono što je posebno zanimljivo je da je Lakićević, uz brojne anegdote, želeo da prikaže Đinđića što realnije - kao ljudsko biće sa svim vrlinama i manama.Nakon Đinđićevog dolaska u naš glavni grad, i početaka njegove dominacije u srednjoj školi, donosimo vam treći deo feljtona koji se takođe odvija u Devetoj beogradskoj gimnaziji na Novom Beogradu:

Sledećeg školskog raspusta, dok smo se Boris, Rista, Vladan tiskali u šatorima na Lapadu, večno nepredvidljivi Zoki je, sem iščitavanje knjiga i udžbenika, pronašao sebi dodatnu zanimaciju. Naime u to vreme su svi građani Novog Beograda u poštanskom sandučetu pronalazili Opštinski list. Malo je to ko čitao, možda penzioneri i domaćice: uglavnom se to bacalo ili u korpu za smeće ili su se čistili prozori. No naš drug je prelistavajući to nezanimljivo štivo naišao na neki literarni konkurs. On je to shvatio kao izazov. Voleo je da čita, bio darovit u pisanju: ne znam šta je bila tema, tek on ne bude lenj, napiše što je bolje mogao sastav i pošalje ga na naznačenu adresu.Ne znam tačno kada, moglo bi biti 20. oktobra, Zoran je obavešten da je dobio prvu nagradu. Čak nam to nije ni rekao. No, bilo kako bilo, ta vest nekako stigne do razredne. Ne samo da je bila pomenuta škola nego čak i njeno odeljenje: Ona, onako nadmena, osećala se kao da je lično dobila nagradu. Uzdahnula je pred kolektivom u zbornici: „Najzad da i ja dobijem zasluženo priznanje.“ Od tog trenutka Zoran Đinđić je imao peticu iz srpskog, a ona je počela da ga blagonaklono gleda.Da li je upravo taj događaj, ili nešto drugo, razmahalo mladom junoši krila, tek usledio je sledeći događaj. Na jednom od časova razredne zajednice – inače po svemu najdosadnijem i najglupljem času koji se mogao zamisliti, koji je po pravilu bio na kraju nastave – nakon obaveznog sravnjivanja opravdanih i neopravdanih časova, Perovićka je rutinski pitala ima li još neko nešto da kaže. Već je spremala svoju torbicu da raspusti razred.U tom trenutku videla je dva Zoranova prsta u vazduhu.– Zorane, ti se javljaš? O čemu je reč?– Pa, drugarice razredna, kao što znate, već smo duboko zagazili u jesen, a nismo izabrali predsednika razredne zajednice.– Da, tačno. Potpuno sam smetnula sa uma. Imaš li neki predlog?– Imam.

Žamor. Nikakav razgovor o tome u razredu nije ni vođen. Biti predsednik razredne zajednice, to je po pravilu bila više žrtva nego počast. Predsednik je uglavnom skupljao priloge za Crveni krst, delio karte za pozorište, bio prilepak razrednoj koju niko nije voleo.– Dobro. Reci ko bi bio najzaslužniji za tu dužnost?– Predlažem sebe.Apsolutni tajac.Iznenađeni su podjednako svi. I Perovićka i razred.– Sebe? Krajnje neobično. Šta te je navelo da sebe predložiš, ako smemo da znamo? – tu je već postalo tradicionalno zajedljiva.– Naime, naš razred ima dosta problema, tako da treba da bude izabran onaj koji je spreman da ih rešava.– A to si ti?– Da.– E, da doživim i ovo čudo. Deco, da li ste za?Žamor, što je značilo opšte odobravanje, ili i želju da se čas što pre završi.Dok je većina nas dečaka, pa i devojčica, smatrala da je biti predsednik razredne zajednice samo teret koga treba izbeći, Zoran je očito u ovoj funkciji video nešto sasvim drugo. Psiholozi i filozofi bi možda rekli da je to potreba za liderstvom, za isticanjem, volja za moć. Ali kakvu moć može imati jedan đak koga će razredna prozivati za nečiji nestašluk, ko će sakupljati priloge i koga zbog te samonametnute dužnosti niko više neće uvažavati? Možda će mu čak prigovoriti da se šlihta ili nešto slično.Ali događaji koji slede pokazaće da je preuzimanje ove dužnosti, da ne kažem „vlasti“, samo deo plana koji je on skovao u svojoj glavi. Ništa u životu nije tek tako, sve ima i neko dublje značenje.Korak koji je usledio: Zoran predlaže razrednoj zakazivanje roditeljskog sastanka koji će on, novi predsednik razredne zajednice, voditi. Ona je slegnula ramenima, lukavo zaškiljila očima i rekla u redu. Osetila je da će to biti zanimljiva predstava, a sama je volela pozorište i bar jednom mesečno vodila đake na predstavu. (Osuo sam mnogo zlih reči na ovu ženu, nesvestan da sam možda zbog nje i sam zavoleo pozorište.)

Roditelji, nesvesni šta ih čeka, dođoše u zakazano vreme u učionicu. Perovićka im je zahvalila i rekla da će im se sada obratiti učenik na čiju inicijativu se i održava roditeljski. Šta im je njen novi miljenik doslovno rekao ne znam, ali na osnovu raznih kazivanja to bi bilo otprilike sledeće:– Prošlo je više od dva meseca od početka školske godine. Mi smo u četvrtom razredu, dakle, najvažnijem periodu našeg školovanja. Zašto je najvažniji? Zato što je to životna prekretnica. Treba izabrati šta ćemo da postanemo, gde ćemo se uputiti. Treba se pripremiti i za maturu koja se od ove godine ponovo uvodi. A pogledajte, molim vas, dnevnik. Kakve su ocene vaše dece? Sve same dvojke i trojke. Ima i jedinica. Među učenicima vlada opšta letargija, nerad, filozofija lako ćemo. Samo mali broj đaka, zapravo, učenika, održalo je visok nivo ocena. Ostali kao da su zaboravili da je prošao letnji raspust, nižu loše ocene... I ko je za to kriv?U razredu vlada tajac. Ljudi se zgledaju i ne mogu da dođu k sebi, dok se razredna zadovoljno smeška.– Vi ste krivi, dragi roditelji! Pustili ste ih da se zaborave, da im druge stvari postanu važnije od školskih obaveza. Da li prepoznajete vlastitu odgovornost, da li se pitate šta će biti sutra?Mogu misliti kako su mnogi od prisutnih roditelji gutali knedle ili potiskivali u sebi bes. Ko zna šta su mislili? Jedni su se verovatno pitali ko je ovaj drski deran da me preslišava kako vaspitavam svoje dete? No, bilo je svakako i drugih, koji su odobravali ove teške reči. Možda je čak neko pomislio – kavko samosvesno biće, od njega će biti nešto.Ja sam bio srećan što, zahvaljujući mom odlasku, moja majka ili otac nisu prisustvovali. Sumnjam da bi im se svidela ova pridika, pa ne znam kako bi gledali na Zorana kada bi se pojavio na vratima.

Kada razmislim s tolike distance, ovaj njegov upečatljiv istup, mogao bi se tumačiti na oprečne načine. To je cena izlaska pred javnost: jedni će vas kuditi, drugi hvaliti, treći slegati ramenima. No sigurno je jedno: njega je neki unutrašnji gen terao da se istura ispred svih. Liderski gen. Verovatno je to urođeno svojstvo, kao što su to hrabrost i kukavičluk. Možda ga je taj gen terao da uzme ulogu mamuze, da tera stado da bude poletnije, brže, jače. Merio ga je verovatno prema sebi.No, s druge strane, taj isti razred je bio uglavnom sastavljen od vredne i u osnovi ambiciozne dece. Bili smo mladi, nije nam baš svima stalo do visokih ocena... Zoran je sve to, kao što će se pokazati, dramatizovao. Možda neiskustvo, a možda želja za isticanjem – tek niko od njegovih vršnjaka nije odobrio taj istup.Ako je trebalo da se čuju takve reči, onda je situacija pre odgovarala mom razredu u Četrnaestoj. Ali ni mi nismo zbog bežanja sa časova i lošijih ocena propali. Sve je to samo bezbrižno đačko doba…Tek, profesori su sada mnogo više upućivali pozornost na njega. Nekima se svidelo što je uradio, nekima ne. Ja sam vremenom stekao vlastito tumačenje, možda tačno, možda pogrešno. Ma, on to nije možda ni birao: morao je tako da postupi. Jer Zoran je, ruku na srce, ista majka Mila. I likom i karakterom: žena odsečnih manira, bez dlake na jeziku. Verovatno isto tako hrabra i beskompromisna. To što ćemo naslediti, ne biramo. Otac mu je bio povučen čovek, kada bih bio u njihovoj kući, uglavnom je ćutao.

Više puta mi je Mila očitala bukvicu. Niža rastom, svetle kose, ali nekako stroga u licu, redovno je otvarala vrata. Nikada nisam znao šta me tačno čeka: da li će me krajnje ljubazno zamoliti da skinem cipele i otvoriti vrata Zoranove sobe u koju se ulazilo iz hodnika, ili će me mrko pogledati:– Laki, kako možeš sada da dolaziš kad se svi odmaraju? Znaš li ti koliko je sati? Ne znam kako su te u kući vaspitali, ali se kod mene mora znati neki red. Ne, Zoran nije tu. Doviđenja.Ja bih podvio rep i nestao u hodniku. Znao bih da je Zoran tu po njegovim patikama u hodniku. Verovatno je spavao posle ručka. Svako prijateljstvo košta i mora nečim da se plati.Sutra: Kako su Zoran Đinđić i njegov saputnik "nastradali" sa Nemicama u PraguBonus video: Polaganje venaca - Šetnja za Zorana Đinđića

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=polaganjevenacads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3194483"]