"Dakle, provincija je došla u prestonicu": Kako je mladi Đinđić prošao "sito i rešeto" po dolasku u Beograd

Približava se 1. avgust, dan rođenja nikad prežaljenog premijera Srbije Zorana Đinđića. Povodom rođendana, u nekoliko nastavaka, uz dozvolu izdavača,  objavljivaćemo delove iz knjige “Portret političara iz mladosti”,, koju je izdao Arhipelag 2018. godine, čiji je osnivač pisac Gojko Božović.U knjizi, čiji je autor Dragan Lakićević Lakas (1952, Beograd) pred čitaocima je prikaz Zorana Đinđića iz njegovih mladalačkih dana, iz vremena srednje škole i studija, jer je autor knjige taj period života provodio družeći se blisko sa nekadašnjim premijerom i deleći s njim isti kraj grada, gimnaziju i fakultet.Lakićević je, što je posebno zanimljivo, uz brojne anegdote, želeo da prikaže Đinđića što realnije - kao ljudsko biće sa svim vrlinama i manama.Zoran Đinđić je došao iz Bosne da živi na Novi Beograd sa porodicom u svojoj 16. godini, i upisao je tada Devetu beogradsku gimnaziju. Od tog trenutka i započinjemo ovaj feljton u nastavcima:

U toj i takvoj učionici, u opštoj graji pred početak prvog časa, na vratima se pojavilo novo lice. Naš vršnjak, svetle kose boje raži, širokih ramena. Iza njega se promolila Perovićka, naša razredna, klateći se nehajno po običaju; malo-malo pa je bila u drugom stanju. Imala je škiljav lukav pogled, nadute obraze, koji su idealno dopunjavali njenu ciničnu prirodu.– Deco, dobili smo novog đaka. Kako ti ono beše ime?– Zoran Đinđić.– A odakle dolaziš?– Prvi razred gimnazije sam završio u Travniku.– Hmm. Dakle, provincija je došla u prestonicu. Dobro, samo odmah pred svima da te upozorim. Ovo više nije zabit i uzmi se u pamet. Druga su ovde merila, ovo je elitna škola i, pravo da ti kažem, ne znam kako ćeš se snaći. Mi naše đake propuštamo kroz sito i rešeto. Nema provlačenja, nema lenstvovanja, nema bežanja. Kad nam se tako neko pojavi iz nedođije, ne znamo prosto šta ćemo s njim.Novodošavši je gutao knedlu i ništa nije odgovarao. A i šta bi, na ovakvu dobrodošlicu. Samo je slegnuo ramenima i napravio neku grimasu, ali tako da ona ne primeti: nešto u stilu „šta me snađe“ od moje zemljakinje.– Lakićeviću, ti si se opet zabio u zadnju klupu – sada se meni obratila. – Dođi ovde u drugi red i pravi društvo novom kolegi.

Lenjo i s negodovanjem sam se pokorio naredbi, pokupio svoju sveščicu i seo napred. Zoran je mirno seo i upiljio pogled ka tabli. Zazvonilo je i čas je počeo. Nikada nisam imao koncentraciju na ono što bi bio predmet predavanja, pogotovo na razglabanje o postupku socijalističkog realizma u literaturi. Ali zato su se same od sebe rojile misli o pomenutom Travniku i koječemu drugom. „Nije li tamo rođen naš najveći pisac Ivo Andrić? Zar je na to naša nastavnica zaboravila? Zar je važno, na kraju krajeva, gde je neko rođen, kao da to nije stvar slučajnosti. Bitno je ne mesto i pedigre s kojim je neko rođen, već šta će neko postati. Zašto bi ovaj dečak po bilo čemu bio gori od nas; čak naprotiv, možda on nosi kvalitete koje malo ko od nas poseduje…“I dok sam u sebi negodovao zbog prepoznatljivog Perovićkinog cinizma – kasnije sam čuo priče o teškom mužu sklonom alkoholu, što je možda delimično objašnjenje – on je pažljivo slušao njeno predavanje i povremeno nešto beležio. Veoma je brzo pisao nekom čudnom ortografijom – to nisu bila ni štampana, ni pisana slova. Nešto između, ali prepoznatljivo.Na odmoru, kada sam mu rekao da se ne sekira zbog grubih reči razredne, samo je odmahnuo rukom. To je imalo da znači: ništa zato, videće ona s kim ima posla. I zaista, ubrzo će se pokazati da se on nije uklapao ni u jedan poznati stereotip, ni onaj koji su znali učenici, pa čak ni nastavnici.Zoran je bio neko ko je izričito voleo da se ističe, da se javlja na svako postavljeno pitanje ili da ga sam postavlja. Ako me je moja priroda terala na pasivnost i dremež, njega je njegova gonila na aktivnost i budnost. Imao sam utisak da njegova dva prsta neprestano vise u vazduhu. I tako gotovo od prvog dana: šta god nastavnik nešto pita Zoran je tu. „Kakva sveznalica“, pomislili smo. Nije prošlo mnogo vremena, a pokazalo se da je „naš provincijalac“ daleko ispred nas. Ne samo nas dečaka nego je često po svojoj obaveštenosti bio iznad i najvećih „petičarki“.On sam nije krio da to nije toliko urođeni dar koliko navika da takoreći sve čita. Dok je nama trebala motka da bi nas naterali da uzmemo knjigu u ruke, on ih je takoreći gutao. I to bez obzira na predmet: srpski, ruski, fizika, hemija, geografija – svejedno. Ne samo da je sve te udžbenike očas savladao nego je još dodatno išao do biblioteke i tražio knjige koje su dublje i serioznije obrađivale đačko gradivo. I to je bio onaj ključni momenat na kojem je gradio svoj ugled sveznalice. Dok bi devojčice, dobri đaci, učile i savlađivale ono što je predviđeno školskim programom, Zoran je išao dva koraka dalje. Nalazio je sam ono što niko drugi ne bi znao, pa često ni profesori. Tako je na relativno jednostavan način polako gradio mit o vlastitoj izuzetnosti, a da pri tome toga verovatno nije bio ni svestan.Sećam se časova ruskog. Nova lekcija, ko će da odgovara, pita mlada lepuškasta nastavnica Gotua. Svi se snebivaju, skreću pogled i mole boga da ne budu prozvani. Ona pita ko želi da odgovara, još ne završava rečenicu, a njegova dva prsta su već u vazduhu. Po pravilu, to je poslednja lekcija: treba na ruskom prepričati zadati tekst. Izgovor mu nije najtečniji, ali šta mari, nabubao je sadržaj od početka do kraja naizust. „Zaslužena petica“, razmišljam u sebi i pitam se kakva je to gvozdena volja da se uči, pamte reči, deklamuje bez prekida. I dok moj školski cimer veze na ruskom, mi ostali skrećemo pogled i odlažemo gorku sudbinu.Naša logika je sledeća: bubanje i javljanje nam je ispod časti. To je za devojčice štreberke, mi ćemo ponosno dočekati kraj godine s kecom, ali se nećemo ponižavati i iz časa u čas spremati lekcije: uostalom, znali smo, na kraju ćemo svi proći. Ali on, srećom po sebe, ne podleže našoj infantilnoj logici. Pragmatičan, shvatiću mnogo kasnije, on, zapravo, kupuje vreme. Ono što mora da se buba, on buba bez odlaganja. Ono što ga interesuje, čita sa strašću. I zaista, pomislio sam jednog trenutka, ne, on nije nikakav štreber. Možda je to naučnička priroda, neko koga ne rukovodi toliko školski uspeh, koliko vlastita znatiželja.

Mnoge predmete, priznajem, on je umeo da usvoji s mnogo razumevanja. Pogotovo one koji su ga interesovali: književnost, istorija, kasnije filozofija i sociologija. Uvek se trudio da iz pročitane šire, nama, zbog naših skučenih interesovanja, nedostupne literature, izdvoji nešto osobeno čime može zadiviti publiku – i nastavnike i nas – nešto što samo on zna. Ali za to je trebalo vremena da bi steklo zasluženo priznanje. Jer, ruku na srce, do slave se teško dolazi svuda, pa i ovde. Da bi se stekao ugled i priznanje originalnosti, treba mnogo vode da proteče. No, Zoran je bio uporan i svoj status sticao polako, gotovo neprimetno.Možda sam bio među prvima koji je prepoznao njegovu osobenost. Mnoge devojčice u razredu su već stekle status sveznalica i imale skoro sve petice. Zoran, za razliku od njih, nikada nije briljirao u ocenama, već u neobičnim odgovorima. Kao da je voleo da nekim neobičnim obrtom u zaključcima sve nadmaši, pa čak i nastavnike. Jer, da ne zaboravimo, ni nastavnici svi od reda ne vole lumene, jer se oni često ne razlikuju od šarlatana. Pogotovo što su, premda odrasli, takođe puni sujete: ko voli da mu neki učenik preotme slavu sveznalice? Biti u centru pažnje – to mnogi pedagozi odbacuju kao vrednost.Zato nije bilo nikakvo čudo što nastavno osoblje naše gimnazije, naviklo na dobre i vredne đake, nije pokazivalo neki osećaj da ima neobično darovitog đaka. Naša razredna nije prestajala da ga omalovažava, iako za to nije imala nikakvog razloga – čak naprotiv. No, Zoran je imao tu po život vrednu osobinu da mnogo toga istrpi i da ne poklekne. Kao da je govorio – mislite vi o meni šta hoćete, ja znam koliko vredim, što ću vam i pokazati. Navikao da čita, pamti, javlja se, izvršava obaveze, nikada se nije naročito žalio na osrednje ocene koje je dobijao: nešto ga je vodilo napred, a prepreke je, bez mnogo gunđanja, preskakao. Osećao je da je to trka u kojoj ne može izgubiti.Sutra: „To su bili pravi izdajnici“ - Zašto Zoran Đinđić nije voleo pacifiste

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=20godinabeziniadalijesrbijastalailipalagostislobodanmilosavljeviigoricamojovi-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5548691"]