Čuveni sineasti Pedro Almodovar, Ves Anderson i muzičar Elton Džon našli su se u ulozi obožavatelja i to škotske oskarovke - Tilde Svinton kojoj su, zajedno sa fanovima, čitaocima "Obzervera", postavljali pitanja u velikom intervjuu. Glumica je iskreno svojim kolegama, ali i svim onim drugim "običnim" ljudima, govorila o svojim željama, strahovima, detinjstvu i smrti majke, zagrobnom životu, ali i novom filmu "Večna ćerka" u režiji Džoane Hog.
Tildu Svinton je „Njujork tajms“ rangirao među najveće glumice 21. veka. Originalna, svoja i tragična, igrala je sve, od izbezumljene majke u filmu „Moramo da pričamo o Kevinu“ (2011), do drevne, razdražljive Madam D u „Hotelu Grand Budapest“ (2014) Vesa Andersona i Bele veštice u „Narniji“ (2005-2010). Bila je u Almodovarovom kratkom filmu „Ljudski glas“ (2020) i uskoro će glumiti u njegovom sledećem celovečernjem filmu (detalji se još uvek drže u tajnosti). Kritika je opisuje kao kameleona. Osvojila je Oskara, Baftu, bila je nominovana za tri Zlatna globusa i, tek što je napunila 63 godine, i dalje je modna ikona androgine lepote sa nepromenljivim profilom – kao figura na pramcu broda.
U novom filmu „Večna ćerka“ igra dve žene – majku Rozalindu i ćerku Džuli, sada sredovečnu ženu koja želi da snimi film o svojoj majci i njihovom odnosu vraćajući se u stari hotel na čijem mestu je nekada bila kuća u kojoj je detinjstvo provodila Rozalinda. Po kritici, ovo je film briljantno prevrtljive umetnosti. Otvara se belim taksijem koji ide ravnim putem, okružen zimskim drvećem i obavijen maglom. Džuli vodi svoju majku u stari hotel za koji se ispostavi da je bez gostiju, kao u snu – ili u noćnoj mori.
Oskar Vajld je napisao: „Sve žene postaju svoje majke. To je njihova tragedija.“ Svintonova sugeriše da je u filmu „odlično pitanje gde završava njena majka, a gde počinje ona?“ Ona se menja između uloge majke izbeljene, delikatne više klase i blistavo urbane i vidno uznemirene ćerke, rediteljke. Dve žene su istovremeno spojene i bespomoćno razdvojene. Glumica novinarki „Obzervera“ objašnjava da su ona i Hog prijateljice od svoje desete godine i da su uvek pričale o svojim majkama. Tilda je iz aristokratske, vojne anglo-škotske porodice i njena majka, poput majke rediteljke, bila je „posleratna nevesta koja se udala 50-ih, rodila decu 60-ih i sklopila ovaj dogovor sa životom – srećno do izvesnog stepena – da bude odana žena pre svega“.
Njihove majke su imale samo „ograničenu intimnost“ sa ćerkama. A, pride, Svinton i Hog su postale umetnice. Na pitanje novinarke da li je upravo to možda bilo teško njihovim majkama, da li su se možda osećale isključenim iz života svojih ćerki – Tildine oči se pune suzama. Film je bio prilika da se istraži taj jaz i da se zapita: kako pustiti majku? Majka Tilde Svinton umrla je pre 13 godina.
– Sećam se da sam pričala Džoani o tome… Čuvala sam je sve vreme, bila sam zapanjena time kako sam preuzela njene obrasce govora i ponekad nosila njene stvari – kardigane ili cipele. Postojao je period, pre nego što je zapravo otišla i nakon što je otišla, kada sam bila upletena na vrlo specifičan i materijalan način. Zatekla bih sebe da koristim jezik koji je ona koristila i osetila bih uzbuđenje, priliku da upotrebim određeni obrt. To je način, naravno, da ih zadržimo sa nama. Takođe se sećam da sam osećala teret – osećaj, a ne činjenicu – preživljavanja kao oblik izdaje – iskrena je glumica.
Govoreći o žalosti i prolaznosti, podseća na svog velikog prijatelja Dereka Džarmejna (u čijim se filmovima pojavila – „Karavađo“ (1986), „Poslednji iz Engleske“ (1988), „Ratni rekvijem“ (1989) i „Vrt“ (1990)). Izgubila ga je kada je imala 33 godine, a umro je od posledica side. Čak i decenijama kasnije, seća se osećanja „kao da je i sama mogla da umre“:
– Bila sam posebno bliska sa Derekom i sećam se da sam bila veoma svesna da sam, na čudan način, mogla da odem sa njim.
Prelazeći na pitanja svojih obožavatelja, Tilda odgovara koncentrisano, ponekad se smeje naglas i povremeno zastaje da kaže da joj treba više vremena da razmisli, da bi bila sigurna da je odgovorila na pitanje.
Pedro Almodovar, reditelj:
Dobro je poznato da ti i Dejvid Bouvi ličite. Sećam se da sam video snimak na kome razmenjujete odeću. O čemu ste razgovarali tada? Sa kojim od tvojih mnogobrojnih pojavljivanja misliš da se Bouvi najviše poistovetio?
– Sećam se da sam dok sam snimala „The Stars (Are Out Tonight)“, spot koji je režirala Florija Sigismondi, u salati za ručkom pronašla smešnu, anatomski deformisanu šargarepu – pričali smo o tome, držalo nas je danima… Iako, ozbiljnije, sećam se i drugog razgovora. Bio je veoma bolestan u to vreme, za šta sam znala – iako nisam znala koliko. Počeo je da priča o zagrobnom životu i rekao je, kategorično, da misli da ga nema. Uvek mi je slao slike – ponekad glupe, ponekad ne. Što se tiče izgleda, bila sam počastvovana što je došao da vidi moj komad „Možda“ u MoMA. Moj dragi [partner, umetnik Sandro Kopp] ga je video kako stoji potpuno neprimećen neko vreme u gomili, apsolutno ga niko nije video. Takođe, mogla bih da dodam da je tu bila moja fotografija Žan-Batista Mondina sa šminkom razmazanom po licu. Znam da ga je voleo – rekao mi je mnogo puta.
Silvija, čitaleljka iz Bugarske:
O čemu trenutno sanjate?
Zaboravljanje stvari. Opojna mogućnost putovanja bez izgubljenih pasoša. Disanje pod morem.
Elton Džon, muzičar:
Fotografisalo te je mnogo sjajnih fotografa. Kada bi mogla da izabereš da te fotografiše bilo ko iz istorije, ko bi to bio i zašto?
– Pol Strand, delom zato što ga povezujem sa „The Hebrides“, koje toliko volim i koji su mi toliko važni. Strand je bio Amerikanac i njegov rad je bio prilično izvanredan. Njegovi portreti ljudi pojavljuju se kao pejzaži, i obrnuto.
Kevin Nel, čitalac:
Koja je najveća škotska osobina koja se pojavljuje kada ste u inostranstvu, posebno u SAD?
– Ne znam da li je to moja „najškotska“ osobina, ali nesposobnost da ne zaplačem na zvuk gajdi bilo gde na svetu… Otišla sam letos sa sinom – mi smo štreberi za istoriju – u Normandiju i na Pegazov most. Još jedna od mojih škotskih osobina je da ne mogu da podnesem da me opisuju kao Britanku.
Ves Anderson, reditelj:
Postoji li lik, ili ideja za lik, koji bi volela, više od svega, da igraš?
– Zamišljam detektiva ili možda, bolje rečeno, provincijalku sa oronulog imanja sa dubokom ljubavlju prema detektivskoj fantastici koja je neodoljivo uvučena u rešavanje neke jezive, zamršene intrige. Gotovo sigurno nemi… možda, u stvari, duh… Da. Duh, koji pokušava da reši slučaj. Zamišljam poslednji trag koji pronalazi za rešenje ubistva…- jedini mogući krivac je posebno kratkonogi terijer… Napiši, Ves – znaš da želiš…
Henrijet van Dorp, čitateljka iz Holandije:
Kao što znamo iz filma Džima Džarmuša „Samo ljubavnici opstaju“, ti si vampir. Ko bi volela da može da ti se pridruži u večnom životu?
– Bože, sviđa mi se pitanje! (smeh) Kristofer Li i ja smo uvek vodili dugi razgovor o udruživanju snaga jednog dana… Još uvek mogu da sanjam o tome.
Sue Pitkin, čitateljka iz Čikaga:
Da li postoji neki autor ili knjiga sa kojom se trenutno osećate posebno u dijalogu?
– „The Driver’s Seat“ Mjurijel Spark. Ona nikada ne podbaci i ova knjiga ima nešto zapanjujuće i opako u sebi…
Lizi Hajder, čitateljka iz Eksmura:
Da li se glumci rađaju ili stvaraju?
– Gluma je – skoro uvek po mom iskustvu – napravljena stvar, nešto svesno konstruisano za proučavani efekat. Učinak je nešto urođeno i nenaučeno za šta smo svi sposobni, sve vreme.
Sara Džejn Tipton, čitateljka iz Bredforda:
U školi su me mnogo maltretirali zbog moje crvene kose i pegave kože. Da li se to događalo i vama?
– U školi su me nemilosrdno maltretirali. Mogu samo da kažem da sam preživela. Sećam se da sam svojoj deci govorila, ako su se ikada osećala slabijim, da bolje da dođu kući govoreći da su nadjačana, nego da su oni bili ti nasilnici.
Sejmus Mekgarvi, reditelj:
Radili ste sa nekim od najvećih reditelja našeg vremena. Vaši izbori su bili hrabri i neobični. Da li ste razmišljali da režirate svoj film, i ako jeste, da li imate na umu određeni projekat?
– To je nešto što pokušavam da ne radim… Ok, dozvoli mi da razmislim… jer dok se ne osetim kao da je to moja stvar, a ne kao nešto što me ispunjava strahom, kloniću se toga. I druga stvar koju bih mogla da kažem je da sam, kao što vaše pitanje ističe, imala privilegiju da radim sa nekim od najvećih filmskih reditelja našeg vremena i da sam više od većine ljudi obaveštena o tome šta režija filma zahteva.
Danijel Grimston, dramaturg, pesnik, glumac, reditelj iz Londona:
Šta biste savetovali mladim umetnicima koji se bore da pronađu prostor, vreme i novac za rad u ovim finansijski teškim vremenima?
– Nikada nisam verovala u savete – posebno za umetnike. Znaš šta moraš da uradiš? Pazi se. Pazite na delove sebe koji moraju biti jasni da biste mogli da radite. I čuvajte svoj plamen.
Alloisious Massakuoi, muzičar:
Da li ste ikada napravili izbor kada ste igrali lik zbog kojeg ste kasnije zažalili?
– To je dobro pitanje. Stalno… žaljenje se skoro uvek može otkriti u trenutku kada režiser odluči da uključi kameru. Veliki trik je pokušati da se krećeš dalje od sebe. Svaki snimak tebe nosi izbore i mnogo je češće ispunjen sumnjama nego razmišljanjem: „Odlično, uspela sam“. U stvari, postala sam sumnjičava prema onim retkim trenucima kada se misli da su stvari zakucane. Često će to biti najmanje interesantno rešenje. Heraklit je rekao: „Živela sumnja!“ Kroz sumnju dolazi uvid. To sam naučila i od Dereka Džarmejna.
R. Evans, čitalac iz Hertfordšira:
Mnogi vas najbolje poznaju po ulozi u filmu „Plaža“ Denija Bojla. U to vreme, da li ste filmske teme o prekomernom turizmu i održivosti videli kao proročanske?
– Mi, a što je najvažnije Aleks Garland, po čijoj je knjizi zasnovan film – mogli smo da naslutimo, ali kao što je često slučaj, stvari imaju tendenciju da se pogoršaju pre nego što se ljudi zaista probude. Sada je teško zamisliti da smo mogli da snimamo na tako neobičnom mestu [tajlandsko ostrvo Ko Phi Phi Le] bez apsolutno ikoga u blizini. Bilo je to pre 25 godina – od tada je ostrvo postalo svojevrsni tematski park.
Dajzi Mej Kuper, pisac i glumac:
Kada biste se vratili kao duh, koga ili gde biste proganjali?
– Zanimljivo je što to pitaš. Moja baka je govorila da je velika prednost umiranja to što možeš da odeš na sva mesta na koja nikada nisi uspeo kada si zatvoren u telu. U potpunosti nameravam – i spremam se – da proganjam neselektivno! Svi moji napori za Prvi april su probe za zagrobni život u koji, shvatam, verujem. Imam ozbiljne planove i jedva čekam da ih ostvarim.
Bonus video: Duhovi u Veneciji, glumci
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar