Almodovar: „Ljudskim glasovima“ sam ostvario davnašnji san

Kultura 19. maj. 202123:14 > 20. maj. 2021 11:15
Podeli:
Pedro Almodovar i Tilda Svinton
Pedro Almodovar i Tilda Svinton Foto: EL DESEO-FILMNATION ENTERTAINMENT - Album / Album / Profimedia

Reditelj Pedro Almodovar kaže da je filmom "Ljudski glasovi" sa Tildom Svinton ispunio svoj davnašnji san. Da bi ga konačno snimio, posle više od 30 godina od kako je napisao scenario po komadu Žana Koktoa, preradio ga je da bi više odgovarao sadašnjem trenutku, a da bi više odgovarao karakteru njegove nove muze - izmenio mu je kraj.

Priredio: Matija Jovandić

U monologu Žana Koktoa, prvi put izvedenom 1930. godine, žena se raspada iznutra tokom telefonskog razgovora sa njenim uskoro bivšim ljubavnikom, a celu priču publika prati slušajući samo njene replike. Izvođenje tog komada pojavljuje se u Almodovarovom „Zakonu požude“ (1987), a reditelj ga je negde u to vreme razvio i u scenario sa idejom da po njemu snimi film. Međutim, napisao je tad i snimio „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), svoj prvi međunarodni filmski hit. Više od tri decenije kasnije, vratio se Koktoovom komadu i svom scenariju i sa Tildom Svinton snimio polusatne „Ljudske glasove“ (u originalu je „Ljudski glas“, u jednini), a taj film mogla je da vidi i publika 49. Festa.

Zašto je Almodovara ta priča progonila toliko dugo? „To je misterija. To je dramatična situacija koja mi se opada. Više puta sam koristio tu ideju o ostavljenoj ženi koja stoji na ivici ambisa. To unosi izvesnu dinamiku u ono što sledi, jer je izgubila svu kontrolu“, rekao je Almodovar novinaru „Gardijana“ Rajanu Gilbiju u telefonskom razgovoru, između dve probe sa Penelopom Kruz za njihov novi film „Uporedne majke“.

Uneo je u film i deo ličnih iskustava. „Daću vam jedan primer, ali ne tražite više“, kaže reditelj i novinara upućuje na trenutak kada žena u filmu navodi da ne ume da bude duhovita u prisustvu ljubavnika. Ona može da bude sve drugo, ali izgubi smisao za humor kada se u nekoga zaljubi. „To se dešavalo meni. Nije li to užasno?“, kaže Almodovar.

Reditelj je najveći uspeh kod kritike postigao 2019. sa svojim kontemplativnim filmom „Bol i slava“ i za njega bio nominovan i za Oskara, a snimio ga je kada je imao 69 godina. Kada je prvi put hteo da adaptira Koktoov komad, bio je u svojim kasnim tridesetim i bio je poznat po svojim nekonvencionalnim komedijama i psiho-dramama. Umesto toga, napisao je „Žene na ivici nervnog sloma“. Kako mu je izgledao tekst kada ga je pročitao sa mnogo više rediteljskog i životnog iskustva?

„Kada sam ga sada čitao, činili mi se da se ženski lik suviše pokorava. Osetio sam da savremene žene ne bi sa tim mogle da se poistovete. To se jednostavno sada ne dešava, zar ne? Pokušao sam da Tildinom liku dam više autonomnosti. Čak sam promenio i kraj da to što uradi postane više čin osvete, izjava o nezavisnosti“, kaže reditelj.

„Ljudski glasovi“ su i prvi Almodovarov film na engleskom. Engleski mu je tečan, primećuje novinar, ali odgovore na kraju završi na španskom. Bio je nervozan, kaže, što nije radio na maternjem jeziku.

„Ali u Tildi je bila ključ. U njenom prisustvu, njenom poverenju u mene – sve je bilo prepušteno njenom talentu, iako sam verovao da sam i dalje ista osoba na engleskom, koliko i na španskom. A ona je moj rad poznavala u potpunosti. Nisam imao predstavu da ga je tako dobro znala“, kaže dirnuto reditelj.

Svintonova je u mejlu Gibliju objasnila da su joj je „Žene na ivici nervnog sloma“ bile uvod u Almodovara.

„Mislim da je kadar uz koji sam se primila na Almodovara bio onaj gde je Hulijeta Serano na zadnjem sedištu motora u sceni jurnjave u tunelu, sa onom njenom perikom koju je vetar bacio unazad kao šećernu vunu. Kombinacija Džonija Gitare, Reja Kunija, Žana Koktoa i Bina me je tad oduvala“, piše Tilda Svinton i opisuje trenutak i bioskop u kom je gledala film 1988. godine. Iste godine su Deren Džarman i ona radili film zajedno i „Pedro je delovao kao rođak iz Španije Dereku i nama koji smo tada radili andergraund i kvir filmove“.

Almodovaru je prilika da radi sa Svintonovom na „Ljudskim glasovima“ delovala kao „ostvarenje davnašnjeg sna“.

„Jednom sam čak skupila petlju da mu kažem da uvek mogu da naučim španski ili da igram bez glasa, ali sam malo nade polagala u to. Nisam imala iluzija o tome da je bilo baš dragocenih riđih, muškobanjastih nakaza sa oštrim crtama lica i škotskim akcentom u njegovom cirkusu“, kaže Tilda Svinton.

Tilda Svinton i Pedro Almodovar
Tilda Svinton i Pedro Almodovar Foto: EL DESEO-FILMNATION ENTERTAINMENT – Album / Album / Profimedia

Na snimanju je zatekla isto ono što je „gustirala“ u njegovim filmovima svih ovih godina.

„Nekoliko puta sam imala tu privilegiju za ukoračim u ram sa potpisom nekoga koga sam već dobro znala – Bele Tara, na primer, ili Vesa Andersona ili Apičatponga Virasetakula – i to je baš jak osećaj. U Pedrovom slučaju, njegove boje, njegovo okruženje, njegovi gestovi, njegovi ljudi su baš prepoznatljivi, tako specifični, da mi je ponestalo vere u to da ću preneti sebe preko tog praga“, kaže glumica.
Ali je imala utisak da je dovoljno njegovih filmova gledala da nije moglo ništa da je iznenadi.

Almodovarovo iskustvo, međutim, sasvim je suprotno.

„Tilda je neverovatno radoznala i avanturista je. Nisam znao da ona ima izgrađen svoj način rada, sopstveni sistem. Kad bih joj dao uputstva, ona bi naglas razmišljala o načinu kako da to uradi. Nikada nisam radio ni sa kim na taj način“, ispričao je reditelj.

Niti je ijedno od njih radilo u tako restriktivnim uslovima, zbog pandemije. Almodovar kaže da mu izolacija nije teško pala jer je, kako je ispričao nedavno za „Njujork tajms“, postao svesno usamljeniji u poslednjih 15 godina.

„Još me zanima šta se dešava, ali sam odlučio da prekinem sa fizičkim, seksualnim i hemijskim uzbuđenjima i zato me karantin nije iznenadio“, rekao je reditelj.

Prošlog proleća napisao je i nekoliko dugih tekstova u kom se nestabilna sadašnjost preklapala sa prošlošću. Pisao je o svojim razgovorima sa Šonom Konerijem, sa kojim se sreo na festivalu, a glumac ga je kasnije pozvao nakon što je pogledao „Pričaj s njom“ 2002. godine. Almodovar se prisetio i načina na koji je Madona iskoristila Antonija Banderasa na snimanju svog dokumentarca „U krevetu sa Madonom“ (1991). Pisao je i o tome kako gleda filmove Brajana de Palme, kome odaje počast u „Ljudskim glasovima“ u nekoliko kadrova iz gornjeg rakursa na kojim stan Tilde Svinton, pretvoren u veliki studio, izgledaju kao iskopirani, primećuje Gilbi.

I reditelju i glumici važno je da „Ljudske glasove“ publika vidi na velikom ekranu. Ne treba zaboraviti ni da je Almodovar predvodio protivnike striminga kada je bio predsednik žirija u Kanu 2017. godine, a u konkurenciji su bile i dva Netfliksova filma, među kojima i „Okja“ Bong Džun Hoa sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi.

Tilda Svinton Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON

„Boriću se za jednu stvar za kakvu se plašim da je mlađe generacije nisu svesne. To je sposobnost za hipnozu kakav veliki ekrani imaju na gledaoca“, naveo je tada Almodovar.

I poverenje Svintonove u bioskope ostaje jednako nepomućeno.
„Projekti koje razvijam su svi do jednog planirani za veliki ekran“, kaže ona novinaru „Gardijana“, dodajući da su i reditelji sa kojima radi takvi.

A na bioskopske projekcije čeka ceo niz završenih filmova: Andersonova „Francuska depeša“, u kojoj igra uz Frensis Mekdormand i Timotija Šalamea, a premijera se očekuje u julu na Kanskom festivalu, gde će biti prikazana i „Memorija“ u kojoj takođe igra. Završen je i „Suvenir 2“, gde ponovo igra majku svoje ćerke u stvarnom životu Honor Svinton Birn. Tokom izolacije snimila je i „Večnu kći“ u Velsu, a u međuvremenu je završila i „Tri hiljade godina čekanja“ Džordža Milera, u kom igra sa Idrisom Elbom.

Komentari

Vaš komentar