Kad nam nervni slom preti iz prikrajka: Pred premijeru Almodovarovog hita na Terazijama Nebojša Bradić govori za Nova.rs

“Žene na ivici nervnog sloma” je crna komedija iz 1988. godine, koju je napisao i režirao Pedro Almodovar, sa Karmen Maurom i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama. Iste godine, ostvarenje je bilo nominovano za „Oskar“, „Baftu“ i „Zlatni globus“, a debitovao je i u Veneciji, što je Almodovaru donelo širu međunarodnu pažnju. Osvojio je pet „Goja“ nagrada i dva priznanja od Evropske filmske akademije. Istoimeni mjuzikl premijerno je izveden na Brodveju 2010, a na londonskom Vest Endu 2015. godine.O tome koliko se svet za ženu promenio od te 1988. godine, šta znači “almodovarovski” u stvaranju i zašto su samoća i usamljenost osećanja današnjeg vremena, razgovarali smo sa rediteljem Nebojšom Bradićem.- Dirljiva i urnebesna, ovo je priča o ženama i muškarcima. U centru je Pepa, čiji prijatelji i ljubavnici oslikavaju duh Madrida osamdesetih godina. Tu je i njen nestali ljubavnik Ivan; Lusija - njegova bivša žena sumnjivog razuma; njihov sin Karlos; Kandela, Pepina prijateljica i njen dečko terorista; advokat sa ovlašćenjem i taksista koji deli maramice, čokolade i savete u jednakim razmerama. Radnja obiluje haotičnim odnosima uravnoteženim empatijom i srcem koji su zaštitni znakovi Almodovarovog dela - objašnjava Bradić.

Ističe da je uvreženo mišljenje da su mjuzikli lagane, pitke priče, sa često predvidljivom radnjom, međutim kada je reč o ovom, mnogo je ozbiljniji, i može se okarakterisati kao „art mjuzikl“.- Iza lagodnih rečenica, imate čitav spektar dešavanja i odnosa. Almodovar i govori o svim tim svetovima ispod vidljivog. Iza izgovorenih reči, brzih promena emocija od sreće do tuge, teku vrlo uzburkane reke - kazao je Bradić dodajući da je u pitanju posveta ženi koja u muškom svetu, koji im nije naklonjen, uspeva da se izbori za sebe i bude svoja.Ovo nije prvi put da se Nebojša Bradić bavi ženama i njihovim pravima. U predstavi “Pristanak” u Ateljeu 212 jedna od ključnih tema je silovanje i neadekvatne kazne za počinitelja. Na pitanje zašto mu je toliko važno da da glas ženi kroz svoj rad veli:- Pre svega zato što je neophodno. Ovaj svet je svet muškaraca koji nema pravu empatiju prema sudbini žene. One ipak uspevaju da se uzdignu iako im ništa nije naklonjeno, ali, nažalost, neke od njih nikada neće dobiti šansu. Ovo je posveta svima njima – zaljubljenim, ostavljenim, zapostavljenim, mladim, sredovečnim, tužnim ili srećnim ženama. Posveta, ali i upozorenje da je potrebno pogledati ih i saslušati, pre nego što bude kasno!

Mjuzikl će doneti, kako dodaje, kroz vrlo emotivnu muziku, protkana pitanja ljubavi, strasti, konfuzije, raskida, pada, takoreći spoj nespojivog, tipično za “almodovarovski svet”.- Najvažniji mi je bio unutrašnji aspekt. To je jedna lopta puna veselja sa tužnim podtekstom. Mnogi bi se prvo opredelili za vodviljsku dimenziju koju ovaj zaplet ima. Međutim, obrti donose na momente jako smešne scene, a na momente tužne – što i predstavlja jedan život, zar ne? Zato ovo i jeste jedna komedija života koja duboko ponire u ljudsku psihu i dolazi do onoga što je u nama, a to je nervni slom koji preti iz prikrajka.Živimo u vremenu, ocenjuje Bradić, kada sreću karakterišemo kroz uspeh, kada delamo bez odgovornosti i posledica, bez toga da se zapitamo šta je iza toga.- Trebalo bi da se zapitamo šta je iza svih tih osmeha, svetala pozornice, šta su vrednosti kojima ocenjujemo stvari i ljude oko nas?Ističe da je svestan da će ljudi koji su gledali Almodovarov film doći sa određenim očekivanjima, ali da je važno napomenuti da je to ostvarenje imalo svoje viđenje tog sveta osamdesetih, a da će mjuzikl ponuditi savremeniji pogled.- Zadatak mjuzikla je da kroz element farse i naizgled, na površini jednostavnog narativa, progovori o ozbiljnim problemima i vrlo jasnim psihološkim posledicama. Istina je da se nije mnogo promenila pozicija žene od kada je Almodovar snimio taj film. Vizionarski je predstavio likove kojima se i mi bavimo u našem mjuziklu. Takođe, mešavina žanrova je nešto što karakteriše ono kada kažemo “almodovarovski” i toga se držimo. Kada pogledate oko sebe, videćete da mi upravo i živimo tu mešavinu žanrova – od melodrame do farse – ocenjuje reditelj.https://www.youtube.com/watch?v=HsvhP9aCsDk&t=12sIza mjuzikla “Žene na ivici nervnog sloma” stoji monodrama francuskog pisca Žana Koktoa “Ljudski glas”.- Almodovar je svoj dug prema pozorištu vratio upravo tim filmom. Ta monodrama je veoma suptilna i govori o sudbini i usamljenosti jedne žene koja je ostavljena. Almodovar snima ostvarenje u kojem glavnu ulogu igra Tilda Svinton. Tad dug koji je on vratio pozorištu, sad mi uzimamo od njega i vraćamo mu ovim mjuziklom – ističe Bradić.Upravo ta usmaljenost, prema mišljenju reditelja, dominantno je osećanje ovog vremena.

- U ovim našim fluidnim životima, u vremenu kada mobilni telefoni i društvene mreže dominiraju, kada smo naizgled povezaniji nego ikad, imamo paradoksalnu situaciju gde su ljudi usamljeni i kada su zajedno. To je paradoks nešeg života. Za istim stolom vidite članove porodice koji sede i svako gleda u svoj telefon umesto da komuniciraju međusobno. O čemu to govori? O izostanku komunikacije, ali i nečemu mnogo dubljem, a to je aspekt zajedništva, one zajednice kakva je nekada bila. Bojim se da je to nestalo. I kada me pitate šta je najveća razlika između vremena u kojem je Pedro Almodovar snimio 1988. godine film “Žene na ivici nervnog sloma” i danas, to je baš ta suštinska – u nama, u našim komunikacijama. Najbolji primer za to je Almodovarov junak koji odnos sa svojom partnerkom prekine tako što izbriše ili “mutira” njihovu komunikaciju. Upravo je to upozorenje na koje treba da obratimo pažnju - zaključuje Nebojša Bradić.Bonus video: Probe "Žene na ivici nervnog sloma"