Sa 10 godina sam se upisao u Baletsku školu, a danas znam da je trebalo još ranije da krenem na balet. Sledećeg meseca punim 26 godina. Vreme koje je iza mene je uglavnom bilo posvećeno napornom radu u sali, beskrajnim probama, strpljenju i nadi da će stići lepe uloge, a zatim i dobre kritike ili nagrade, kaže mladi baletski igrač koji danas dobija nagradu #verujusebe.
Mladi baletski igrač Luka Dimić, ovogodišnji je dobitnik nagrade #verujusebe. Luka je trenutno prvak Baleta u mađarskom gradu Đeru, a nagrada će mu biti uručena danas u Beogradu, gde ovih dana drži časove i predavanja učenicima baletskih škola. Nagradu već treću godinu zaredom zajedno dodeljuju Beogradski festival igre i Erste banka.
Nakon odlaska iz Beograda, kada ste još sanjali o baletskoj karijeri, vraćate se po nagradu #verujusebe. Koliko je vremena, rada, strpljenja i uspeha prošlo od tada?
– Sa 10 godina sam se upisao u Baletsku školu, a danas znam da je trebalo još ranije da krenem na balet. Sledećeg meseca punim 26 godina. Vreme koje je iza mene je uglavnom bilo posvećeno napornom radu u sali, beskrajnim probama, strpljenju i nadi da će stići lepe uloge, a zatim i dobre kritike ili nagrade. Počeo sam školovanje u Baletskoj školi Lujo Davičo, a nastavio u Baletskoj školi Nacionalne fondacije za igru gde sam dobio priliku da radim sa vrhunskim pedagozima Akademije Teatra milanske Skale. Iz te škole, otišao sam za Beč. Tada sam imao 15 godina.
Da li se sećate početka baletskog školovanja u Beogradu?
– Počeci su uvek važni i zanimljivi. Sećam se da je školska godina počela u sepetembru, a već u decembru smo imali prvi ispit. Ako ne bi prošli, od nastavka baletskog školovanja ne bi bilo ništa. Za to vreme je trebalo dosta uraditi, a onda izaći pred strogu komisiju. U baletu vas stalno neko posmatra i ocenjuje. Od pedagoga, do publike i kritičara. Ipak, školovanje se ne zaboravlja.
Kako ste otišli na Baletsku akademiju u Beč? Ko su vam tamo bili pedagozi i uzori?
– Posle iskustva stečenog u Nacionalnoj fondaciji za igru, uspešno sam položio audiciju Baletske akademije u Beču. U to vreme, direktor ove Akademije je bio čuveni prvak Baleta pariske Opere, Manuel Legri koji je oduvek pomno pratio rad svih učenika. On je dobro znao da je budućnost baleta u baletskim školama. Nikada nije propuštao naše ispite, koncerte, takmičenja… Moj glavni pedagog je bio Žolt Tibor Elek, koji je baš nedavno predavao u Fondaciji u Beogradu. Sećam se dobro i stroge Bele Raščinskaje, koja mi je takođe predavala klasičan balet.
Igrali ste u Austriji i Mađarskoj. Kako danas izgledaju trupe u ovim zemljama, i koliko publika prati balet i savremenu igru?
– Bečka Državna opera je svake večeri popunjena do poslednjeg mesta, a karte se kupuju mesecima unapred. Ne postoji sumnja u umetnički kvalitet na ovoj sceni, ali ne smemo zaboraviti da je Beč turistički grad, pa dobar deo publike i čine upravo turisti. Što se Mađarske tiče, balet u njihovoj kulturi zauzima zaista počasno mesto. Pozorišta su uvek puna, kako u Budimpešti i Đeru, tako i u manjim mestima. Postoji mnogo opersko-baletskih teatara, ali i specijalizovanih pozorišta za savremenu igru, tradicionalnu igru i folklor, ili velikih koncertnih dvorana koje neretko prikazuju baletske produkcije.
Da li pratite scenu u Srbiji? Šta je najbolje čime se možete pohvaliti kada kažete da dolazite iz Beograda?
– Ono sto je svakako najbolje je Beogradski festival igre. Naš Festival je brend, a ja sam imao priliku da se sretnem sa brojnim umetnicima, ili da pratim trupe i igrače na društvenim mrežama, koji oduševljeno govore o Beogradu, upravo zbog Festivala igre. Dešavalo mi se i da samo kažem da sam iz Beograda, pa da me umetnici, koreografi i obična publika pitaju za Beogradski festival igre. Retko koji grad u Evropi, a možemo reći i u svetu, može da se pohvali sa toliko kvalitetnim programom i toliko izuzetnih baletskih kompanija na jednom mestu!
Nedavno ste odigrali naslovnu ulogu u baletu Per Gint u Mađarskoj, i dobili ste jednu prestižnu nagradu. Samo nekoliko dana kasnije, saznali ste da je i u Beogradu vaš rad primećen i nagrađen?
– Da, to je bila veoma važna nagrada za grad Đer i za moju trupu čiji je glavni sponzor upravo jedna čuvena automobilska kompanija koja ovu nagradu dodeljuje. A onda, u razmaku od samo nekoliko dana, pozvan sam da primim nagradu u mom rodnom Beogradu, i to od Beogradskog festivala igre. To je ogromna čast, naročito što je priznanje stiglo iz moje zemlje, ali i potvrda da umetnost mora biti podržana. Ovih dana sam presrećan što sam odabran među mnogo mojih kolega, i to od strane dva žirija koji su radili u dve zemlje, gotovo istovremeno.
Kakvi su planovi u budućnosti? Da li postoji mogućnost da jednog dana zaigrate pred publikom u Beogradu?
– Planova uvek ima mnogo, a ja se nadam novim naslovnim ulogama. Takođe, radujem se gostovanjima i svakom putovanju sa svojom trupom. Ako ikada budem čuo da će ćemo nastupiti u Beogradu, to će biti najlepši dan. Možda će napolju padati kiša, a ja ću imati osećaj da sam na najsunčanijem mestu na planeti.
Intervju sa Lukom Dimićem ustupio nam je Beogradski festival igre
Bonus video: Aja Jung – najava festivala igre 2022.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar