Između sjaja i užasa: Izabel Iper iskreno o karijeri, magiji pozornice i feminizmu

Opisujući rad u pozorištu i izvedbu u Londonu u režiji veterana Roberta Vilsona, Izabel Iper ističe da je izaći pred stotine ljudi uvek teško, nepredvidivo, ali i božanstveno.

- Krećete se od užasa do sjaja. Sjaj dolazi prilično brzo, ali početak rada i premijera su uvek blizu užasa. Predstava ne govori toliko o tragičnoj priči Marije Stjuart, koliko priziva njen duh. Na bini sam sama, ali nisam usamljena jer sam mentalno, emotivno i duhovno veoma ispunjena. Mislim da je Vilson genije, jedan od najvećih. Sviđa mi se što u potpunosti diktira šta želi. Uvek je sve pripremljeno, a ne improvizovano. Radim ono što se od mene traži jer mi to daje veliku slobodu. Iako je veoma precizan, osećam se potpuno slobodno, a sloboda je meni najvažnija - kaže slavna glumica za "Gardijan".

Na ovogodišnjem Berlinalu, reditelj njenog novog filma "A Traveler’s Needs" Hong Sangsu dobio je Srbrnog medveda. O njenoj posvećenosti zanatu govori to da je samo za tu priliku Iper, uprkos gustom rasporedu u pozorištima i na filmu, našla vremena da doleti na 24 sata i "uradi sve što može za njega":

https://www.youtube.com/watch?v=n5_VIHPrxpw

- Hong je tako poseban. Na poslednja dva filma koja smo snimili bilo je angažovano možda šest ili sedam ljudi. Sada - tri. Sve radi sam – kameru, osvetljenje... On je za mene genije. Jezik njegovih filmova je tako sofisticiran i pametan. Sve je promišljeno i zato sjajno!

Upitana šta bi volela da igra, a da se potpuno razlikuje od svega dosad, kaže uz osmeh: "Marvela, što da ne!":

- Volela bih da radim žanrovski film. Možda je lepo biti negativac - pravi negativac, a ne negativac u većini filmova koje radim, koji imaju dobar razlog da budu takvi.

Iper, iako u 71. godini, ne pokazuje znake usporavanje.

- Nisam sigurna da se osećam kao da radim, to je suštinska stvar. Naravno, to je posao. Ali, posao je za mnoge ljude nešto sasvim drugo. Ponekad, nažalost, od njega zavisi da li ćete preživeti, može biti jako teško. Možete provesti svoj život radeći nešto što ne volite. Ali, u mom slučaju, imam ogromnu privilegiju da radim nešto što volim. Zato to zaista ne mogu nazvati radom. To je nešto drugačije!

Jasno je da se njen rad i život prepliću jedno s drugim. Nikada ne priča o svojoj porodici, ali je sa svojim partnerom, rediteljem i producentom Ronaldom već 40 godina i film je izgleda porodični posao. Njena ćerka Lolita je glumica koja se pojavila u filmu uz nju. Jedan sin, Lorenco, vodi umetnički bioskop u Parizu; drugi, Anđelo, pravi probne korake u produkciji. Kada Iper ne radi, često gleda filmove i ide u pozorište.

- Dobar sam gledalac i veoma sam radoznala. Volim da vidim što više mogu - kaže i ističe:

- Nikad nisam doživljavala život kao vreme kada se opuštaš i vreme kada se ne opuštaš. Ponekad ne radite ništa i nije baš opuštajuće; a ponekad, puno radite i to je opuštajuće. Često mi je tako u pozorištu.

Žene koje Iper igra na sceni i filmu mogu biti različite, ali im retko nedostaje snaga. Ona je hodajuće poricanje Bekdelovog testa, koji procenjuje da li žene na filmu i pozorištu govore samo o muškarcima. Bilo da glumi Madam Bovari u verziji Kloda Šabrola, ili ženu sa sado-mazo fantazijama u "The Piano Teacher" Mihaela Hanekea, ili u njenom prikazu žene koja je preživela silovanje i traži osvetu u "Elle" Pola Verhovena, za koju je nominovana za Oskara, Iper je privučena kompleksnim, moćnim i teškim ulogama. Prema IMDb, snimila je 154 filma, a čak i kada igra sporednu ulogu, nikada nije neprimećena i slabašna prikaza žene.

https://www.youtube.com/watch?v=gM96ne-XiH0

- Od početka je to bio svestan izbor, ali u isto vreme nisam imala izbora, jer nikada nije traženo da budem žena koja sedi iza muškarca, žena koja daje vrednost muškarcu. Morate biti određeni tip žene da biste to bili. To nikada nije bio moj slučaj, tako da je na neki način jedino mesto koje sam mogla da zauzmem bilo prvo, glavno mesto. Što je bilo u redu za mene - iskrena je Iper.

Upitana da li ona to vidi kao feministički čin, odgovora potvrdno.

- Da, ali na veoma sebičan način, ne kao politička izjava. Na kraju krajeva, naravno, feministički je dati glavnu poziciju ženskom liku u filmu. Ali, mislim da bi se feministička izjava morala boriti za neke veće ciljeve. Poput jednakosti plata između muškaraca i žena, jednakog pristupa poslu, boljeg tretmana žena u mnogim okolnostima!

Ona veruje da sve ove stvari moraju postati normalnost, i ističe da daje podršku ženama koje se bore protiv zlostavljanja i to ne samo u filmskoj industriji, gde je to u poslednje vreme bila vruća tema u Francuskoj, već i u njihovim životima.

- Naravno, dobro je što su žene sve zaštićenije u svom poslu, u životu, širom sveta i to ne samo na filmu. Možete biti srećni samo zbog ovakve perspektive. Što se više radi na zaštititi žena od nasilja, od svih loših stvari koje im se mogu desiti, to je bolje!

Ipak, Iper je vrlo oprezna da se na bilo koji način ne opisuje kao aktivistkinja. Njen doprinos se čini individualnim, a ne kolektivnim i ima neke veze sa ženama koje igra, a koje se često bore da nešto postignu same.

- Nikad ne mislim da radim nešto neustrašivo. Verujem u film generalno. Pruža vam veliku zaštitu. Udaljava vas od straha, od svih tih – moram da kažem – sranja sa kojima ljudi zamišljaju da morate da se nosite kada snimate takav film. Kada snimate sa, recimo, Mihaelom Hanekeom ili Polom Verhovenom, oni su ljudi kojima verujem dovoljno da mi daju samopouzdanje. Osećam se potpuno sigurno. Znam tačno šta radim. Kao gledalac, mogu da zamislim da ljudi misle da su glumci posebno eksponirani jer je o tome film - objašnjava glumica.

Ona ne pravi razliku između svog rada na filmu i u pozorištu - sve se stapa u besprekornu celinu:

- Ne bavim se pozorištem jer nalazim nešto što ne bih našla na filmu. Ne vidim ih kao kontrastne stvari. Razlike između scenske i filmske glume više ne postoje. Glavna razlika, davno, bila bi projekcija glasa, a sada, čak i ako nemate mikrofon, više to ne radite. Ali, kao što rekoh i na početku, pozorište ume da bude zastršujuće kada ogoljeni izlazite pred sve te ljude. Pogotovo na početku karijere. Morate biti vrlo hrabri. Ali, srećna sam što sam imala prilike, kao evo i sada ponovo, da izvedem sjajne uloge u Narodnom pozorištu u Londonu - i to na engleskom! Hrabro zar ne?

Ističe da je lepa veza između umetnika Engleske i Francuske, ali brzo dodaje:

- Mada zanimljivo je da nikada nisam radila film u Engleskoj! To je jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj nisam snimala. Možda se eto to može navesti kao velika želja. U Engleskoj su sjajne rediteljke Džoana Hog i Andrea Arnold!

Spremajući se da izađe na scenu, Izabel Iper zaključuje:

- Scena vam daje određenu količinu uzbuđenja, što vam daje svu energiju koja vam je potrebna. Kada jednom stupite na binu, kao da imate elektricitet u svom telu i umu koji van ne dozvoljava da stanete!

Bonus video: Ema Stoun