Izabel Iper: Zlo je misterija koju, nažalost, viđamo svaki dan

Izabel Iper ima način da inspiriše intrige čak i bez truda. Na crvenom tepihu u Kanu prošlog meseca, podigla je prašinu svojim izborom obuće. Par Balenciaga Anatomic potpetica, čiji su vrhovi oblikovani tako da izgledaju kao ljudski prsti. Delovalo je kao „tipično Iper“: velika šala u vezi sa besom zbog insistiranja festivala na štiklama za žene na događajima, uzdižući se iznad idiotskog diktata i bosonogih pobunjenika koji su ga nedavno omalovažavali, piše "Gardijan".„Ljudi su gledali moje cipele? Ne, nisam se izjašnjavala. Iako su bile veoma udobne, tako da sam mogla veoma prijatno da se popnem uz stepenice", kaže Iper. Dok priča ima onaj neraspoloženi izraz koji joj tako dobro stoji.

Poslednjih godina ona je postala nešto poput modnog totema, prelazeći od decenija otelotvorenja klasičnog francuskog stila do vodećih kampanja za Balenciagu i Adidas. Sve je to prilično radoznalo za nekoga ko tvrdi da „nema stila“. Ali svejedno, Iper ostaje usklađena sa značajem izgleda, što pokazuje njena nova uloga u korporativnoj drami „La Sindicaliste“. Glumeći stvarnu osobu, irsku uzbunjivačicu Morin Kirni, ona u jednom trenutku ponovo nanosi ruž sa zapanjujućom smirenošću posle ginekološkog pregleda nakon užasnog silovanja. „Kada sam to pročitala u scenariju, otkrila sam da je to stvorilo neku vrstu zabune. Ima nečeg neskladnog, neobičnog u tome. To je gest koji ne možemo lako da objasnimo."To je još jedan primer njene neuporedive pažnje prema detaljima, iskopavanja spoljnih efekata koji sugerišu podeljene i zabrinjavajuće dubine. Kirni je bila profesorka engleskog jezika i sindikalni predstavnik energetske firme „Areva“, koju su 2012. napali maskirani napadači kada je pokušala da upozori francusku vladu na prodaju nuklearne tehnologije Kini. Urezali su joj slovo A u stomak i ubacili dršku noža u njenu vaginu. Iper nije upoznala uzbunjivačicu sve dok nije počelo snimanje, ali je provela mnogo vremena gledajući njen lik na fotografijama. Bilo je nečeg gotovo preterano upornog u njenoj odeći, njenim naočarima, činjenici da je uvek imala istu punđu, kaže ona. „Mogli ste da osetite da je možda želela da liči na žene oko sebe. Tako da je nametnula neku vrstu elegancije koja je ponekad bila pomalo nezgodna."https://www.youtube.com/watch?v=wHspGL_p2OMKirni je optužena da je izvela napad da bi okaljala „Arevu“. Nakon toga je osuđena, a potom i oslobođena po žalbi. „To je ono što ja zovem dvostrukom rečenicom“, kaže Iper. „To je nasilje kojem je bila izložena, ali u isto vreme i činjenica da joj niko nije verovao. Bilo je interesantno pozajmiti lice nekome kod koga nam je odmah jasno zašto joj ne verujemo. Onaj koji je imao određeno saučesništvo, određenu dvosmislenost.” Deo ove nespoznatljivosti je možda bio rezultat potrebe u poslovnom svetu da se Kirni stalno suočava sa svojom igrom. Ali deo toga je bio rezultat njenog odbijanja da glumi svoju očekivanu ulogu; da nije – kako Iper kaže – „dobra žrtva“. Tu se „La Sindicaliste“ pridružuje „Elle“, drami o osveti nakon silovanja iz 2016. koja je reafirmisala Iper kao neustrašivog glumački brend.Iper kaže da je film nakon #MeToo dobio više feministički akcenat. Šest godina nakon pokretanja tog pokreta, takođe je pravovremeno kako „La Sindicaliste“ pokazuje da kolektivna akcija ne može da reši ili zaštiti od svakog slučaja individualnog ugnjetavanja. Iper priznaje da je grupno zagovaranje važno, ističući rekordan broj žena na takmičenju u Kanu ove godine: „

Pokret] je na kraju ušao u umove ljudi.“ Ali ako ju je njena nesalomljivost na ekranu učinila feminističkom ikonom, njen angažman deluje uslovno. Bez pridruživanja francuskoj grupi, uključujući Katrin Denev, koja kaže "Bla, bla!" za #MeToo, ona daje prioritet svojoj ličnoj kreativnosti kao mestu gde se daju najsmislenije izjave. „Čin snimanja filma ostaje nešto usamljeno i individualno. Nema pravilnika. To mora ostati slobodan i individualan čin.”Ona kaže da je oduvek težila da radi sa ženama rediteljkama, kao što su Marta Mesaroš, Dajan Karo Kuris i njena sestra. Ipak, u ovoj fazi svoje karijere, ona je sila koja sama upravlja.

Ali šta je sa onima bez njenog pedigrea, bez moći da dovuku industriju do svog načina razmišljanja i standarda? Na primer, Adel Henel iz „Portreta devojke u plamenu“, koja je nedavno napustila film, rekavši da više ne može da radi u korumpiranom i nasilnom sistemu. Šta Iper misli o njenom stavu? Zvuči iziritirano: „Ovde sam da pričam o filmu koji sam snimila. Ako svaki put kada radimo intervju moramo da pređemo sve u vestima, onda nikada nećemo pričati o filmu“. Ali zar film ne postoji u odnosu na svakodnevni život? Nije li pozicija Adel Henel zanimljiva? „Sve pozicije su interesantne“, kaže ona uz kratak smeh. „Uvek ti nešto kažu. Srećom, svi imamo različite pozicije."Njen stav je da još uvek vredi raditi u filmskoj industriji. „Očigledno, jer inače, ne bih nastavila. Neću prestati da snimam filmove preko noći, to je sigurno. Film mi i dalje deluje kao mesto gde pokušavamo da kažemo stvari sa određenom verom, određenom etikom. I dalje želim da budem deo toga. Svakako ne želim da se isključim i da osuđujem sve to. Mogu da osudim male delove, ali ne sve.”U skladu sa introspekcijom i neuhvatljivošću njene glume, Izabelin pogled na industriju je individualistički, a ne politizovan. To uverenje joj je omogućilo da sklopi duga partnerstva sa tri reditelja: sedam filmova sa Šabrolom, koji je pomogao u pokretanju njene karijere i sa kojim je snimila zastrašujuće kontrolisan triler „La Ceremonie“ iz 1995. godine; saradnja na šest filmova sa Benua Žakoom; i četiri sa Hanekeom, poslednjim „Happy Endom“ iz 2017. Uprkos egzistencijalnim ponorima koje su ona i Haneke zajedno prešli, ona kaže – i suprotno njegovoj reputaciji – on voli da se smeje: „Zaista je zabavan. To sve zadivljuje.”

Posle šest decenija u javnosti, ona prevlači veo preko svog privatnog života i intimnosti svog odrastanja u predgrađu buržoaskog Pariza. Kao i u mnogim njenim filmovima u kojima perverznost i destruktivnost izbijaju iz najbenignijih okruženja, malo je naznaka odakle ove preokupacije u njenom radu potiču.Zanimljivo je da je njen otac Rejmond – koji je preminuo 2003. godine i od koga je nasledila izvesnu sklonost ćutanju – vodio kompaniju koja se bavila proizvodnjom sefova. S obzirom na neprobojnost mnogih njenih likova, da li je sposobnost tajnovitosti odlika porodice Iper? „Kakvo smešno pitanje“, kaže ona. „Malo je napravljeno kao ideja. Izvinjavam se. Istina je da je to moguća nit, koju sam možda u šali našla u sebi. Kada ste glumac, čuvate tajne, ali u isto vreme, ne isključivo za sebe. Otkrivate ih celom svetu.” Ali postoji jedna tajna koja se najviše opire razbijanju sefova: „Zlo. To je misterija koju, nažalost, viđamo prečesto, svaki dan. Poreklo zla uvek će biti misterija.”Bonus video: Robertu Benjiniju uručena nagrada za životno delo na festivalu u Veneciji

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apbenjinivenecijagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2366136"]