0
Kada u zasedu ozloglašene bande zapadne samurajska predstava, ćerka japanskog lutkara zaklinje se na osvetu i kuje plan u cilju da ih navede na svoju igru.
Piše: Milica Joksimović
Upravo je to zaplet novog filma Džona Meklina „Tornado“, koji će se od 12. juna naći u bioskopima, u distribuciji kuće MCF.
U ovom ostvarenju igraju, između ostalih, Tim Rot, Daglas Rasel, Džek Lauden a reditelj i scenarista Džon Meklin u razgovoru za naš portal otkriva sve o ovoj napetoj akcionoj drami i trileru.
Kada pričamo o Tornadu, čini se da je opšteprihvaćeno da je u pitanju vestern, a dodatno je zanimljivo što je takođe i samurajski film. Međutim, film je smešten u Škotsku s kraja 18. veka, dakle zaista netipično okruženje za vestern. Mnogo se piše o tome kako je definicija vesterna kao žanra značajno proširena i kao da je sada više pitanje prepoznavanja da je neki film vestern nego da postoji precizan opis žanra. Šta je za tebe suština vesterna kao filmskog žanra?
– To je zanimljivo pitanje. Ono što je sjajna stvar u vezi sa vesternima je što na neki način u svakoj deceniji od pedesetih pa nadalje oni reflektuju ne samo Ameriku 1860-ih, već i vreme u kom su snimljeni. Tako 50-ih u vesternima imamo reference na Mekartijevu eru, 60-ih ima referenci na Vijetnamski rat, a 70-e uključuju elemente hipi kulture. Kasnije, 80-ih imamo vesterne koji reflektuju sveprisutni konzumerizam, u filmovima kao što je „Young Guns“, a 90-ih su to više bili vesterni koji ponovo promišljaju sam žanr kao takav, kao što je Neoprostivo. U poslednje vreme, to su uglavnom filmovi koji su smešteni u savremeno doba i nazivaju se vesternima, kao što je „Po cenu života“. Mislim da, kao što si rekla, ta definicija vesterna postaje sve labavija – nisam ni siguran zašto se neki od savremenih filmova definišu kao vesterni. Nekad bih rekao da je maltene sve što se dešava u nekom manjem mestu i ima neku vrstu šerifa sada vestern. A što se tiče „Tornada“, mislim da se delom tako definiše zbog načina na koji smo snimali, kompozicije kadrova i načina na koji smo koristili kameru, kao i zbog referenci na Serđa Leonea. Zanimljiva stvar u vezi sa vesternima i samurajskim filmovima je što tu postoji očigledna razmena – Džon Ford je uticao na Kurosavu, Kurosava je posle uticao na Leonea i tako dalje. Tako da definitivno postoji neka vrsta zajedničkog jezika između samurajskih i vestern filmova. Zato sam pomislio da je snimanje vesterna i snimanje samurajskog filma zapravo ista stvar.
Baš tako, meni i nije iznenađujuće da si odlučio da ova dva žanra spojiš u jednom filmu, jer kao što kažeš, neki od najpoznatijih vesterna su zapravo nezvanični rimejkovi samurajskih filmova, kao što su „Sedmorica veličanstvenih“ ili „Za šaku dolara“. Šta ti vidiš kao ključne sličnosti između ova dva žanra?
– Mislim da to verovatno počinje Kurosavinom ljubavlju prema filmovima Džona Forda. Tako da mislim da kreće od tog motiva stranca koji dolazi u mali grad – kao što je recimo Yojimbo – dakle u gradu se dešavaju nevolje, revolveraš dolazi i spašava grad – što je otprilike skoro pa ista priča kao Šejn, jedan od ranijih vesterna. Mislim da kreće od tog modela usamljenog kauboja koji je negde na ivici zakona, ili manje grupe koja treba da se bori protiv zlikovca, kao što imamo u „Yojimbu“ ili „Sedam samuraja“, ali takođe i u „Tačno u podne“ i drugim klasičnim vesternima. Tako da za početak mislim da sličnosti dolaze iz scenarija, ali tu je naravno i način na koji se snimaju ovi filmovi. Ako razmišljamo o Leoneu i Kurosavi i autorima na koje su oni uticali, kamera je tu gotovo uvek statična, imamo dubok fokus, tu je mač ili pištolj u prvom planu i čovek koji učestvuje u dvoboju u drugom, tako da imamo i dosta sličnih tropa u ovim žanrovima kada je u pitanju način snimanja.
Kada govorimo o savremenim vesternima, više nemamo autore koji se bave gotovo isključivo ovim žanrom, kao što su to bili recimo Ford ili Leone, nego su često u pitanju autori koji već imaju neko iskustvo i publika poznaje njihov stil, pa vestern koriste kao okvir u kom će ispričati priču koja ih zanima i prilagoditi svom stilu – mislim recimo na Tarantina, braću Koen, Keli Rajkart ili Džona Hilkouta. Kod tebe je drugačije – već za svoj prvi film, a sada i drugi, odlučio si da to bude vestern. Zašto?
– Da, mislim da vesterni nisu bili toliko popularni u vreme kada sam ja počeo da pišem svoj prvi film „Zemlja bez zakona“. Tu su bili braća Koen i njihov rimejk filma „Čovek zvani hrabrost“, ali čini mi se da je u mejnstrimu postojala velika pauza nakon „Neoprostivog“. Tako da sam pomislio da je to pravi trenutak da tako nešto snimim. I jeste možda neobično za prvi film, ali želeo sam da bude drugačije.- kada pričamo o britanskom filmu, debitantski filmovi su često u okvirima socijalnog realizma. Osim toga, ovo je bio i relativno jeftin način da snimim film – obučem par ljudi kao kauboje, snimamo u nekoj šumi i to je to, imamo vestern. Ja sam mnogo putovao Amerikom i gajim veliku ljubav i interesovanje za nju – sa svim vrlinama i manama, to je jedno ludo mesto. Putujući i čitajući shvatio sam da 1860-ih ljudi u Americi uglavnom nisu bili Amerikanci – bili su iz Afrike, Irske, Škotske, mislim da su većina kauboja zapravo bili Nemci. Tako da sam pomislio, ako ću snimati vestern, on će biti pun imigranata – pomislio sam da je to jedna revizionistička ideja koja bi učinila da film bude više u skladu sa prošlošću, a verovatno i interesantniji. Usput, govori nešto i o savremenom društvu i imigraciji u Americi. Mislim da je slična stvar u pitanju kad pričamo o „Tornadu“ i Velikoj Britaniji – 1790-ih tu verovatno nisu bili samo Britanci. Tu je bilo i Afrikanaca i Francuza, a verovatno i japanskih samuraja. Načelno sam jako zainteresovan za autsajdere i imigrante, za ljude koji se nalaze van neke glavne političke ili klasne sfere, za umetnike, pesnike i bandite. Mislim da su to neki glavni razlozi zašto sam želeo da snimim vestern.
Drago mi je da si spomenuo to pitanje migranata jer sam negde već čitala o tome, kako si želeo da „Zemlja bez zakona“ bude autentičnija i da imaš taj ugao autsajdera. S druge strane, rekla bih da je vestern kao žanr zapravo prilično mitološki, čini mi se da retko vesterni imaju pretenziju da budu realistični, čak i kada – a možda i najmanje kada se bave ličnostima koje su zaista postojale – mislim recimo na Džesija Džejmsa Endrua Dominika ili „Istinitu priču o Kelijevoj bandi“ Džastina Kurzela, bave se stvarnim događajima, ali su i dalje prilično bajkoviti. Koliko ti je u „Tornadu“ bilo bitno da se držiš te autentičnosti, da li si istraživao te potencijalne samuraje u Škotskoj?
– Mislim da ta autentičnost može da bude i varka. Što se tiče „Zemlje bez zakona“, zamislio sam to više kao jednu bajku, mit, nešto što i nije toliko istorijski tačno. Ako pričamo o toj realističnosti i autentičnosti, mislim da je Mikova prečica verovatno jedan od najboljih u tome jer pokazuje koliko ljudi mogu da budu žedni, koliko dugo je zaista bilo potrebno da se stigne od jednog mesta do drugog i kako su muškarci vodili glavnu reč, a bili idioti. Tako da mislim da je „Zemlja bez zakona“ svakako mnogo više bajkovita. Serđo Leone je pričao o tome kako treba da stvoriš tu jednu mitsku zemlju, a da u nju smestiš stvarne ljude. Dakle, da ne bude sve prepuno klišea, kao što neki američki vesterni često jesu, sa brkatim Amerikancima koji nose velike kaubojske šešire, već ono što želiš da uradiš je da se igraš na toj granici između mita i realnosti. To je ono što mene zanima, jer ako ćeš se baviti apsolutnom realnošću, onda možeš prosto da snimiš dokumentarac.
Ti si, pre svega, muzičar i slikar – mislim da je ovo zapravo jako interesantno u kontekstu vesterna. Oni su uvek vizuelno vrlo upečatljivi, često pričamo o tim nezaobilaznim pejzažima, ali takođe i muzika je uvek bitna u vesternima – mislim da su neke od najupečatljivijih filmskih kompozicija ikad zapravo Morikoneove kompozicije za Leoneove filmove. Da li i kako to što se baviš i muzikom i slikarstvom utiče na tvoj rad na filmu? Osim toga, dugo već radiš sa snimateljem Robijem Rajanom, a Džed Kurzel je komponovao muziku za oba tvoja dugometražna filma...
– Da, u pravu si, oba ova filma imaju mnogo kadrova pejzaža, kao i vesterni inače. Što se tiče muzike, Morikone mi je definitivno najdraži – imao sam sreće da ga pre nekoliko godina čujem i uživo, to je bio najbolji koncert na kom sam ikada bio. On je dosta uticao na moj rad. Što se tiče „Zemlje bez zakona“, nisam želeo da previše potpadnem pod uticaj Leone-Morikone saradnje jer sam želeo da radim na sopstvenom stilu vesterna. Ali kako Tornado nije klasičan vestern, dešava se u Britaniji i ima i samuraje, pomislio sam da mi je dozvoljeno da malo više budem pod uticajem Leonea i Morikonea. Što se tiče Robija Rajana i Džeda Kurzela, radim sa obojicom na sličan način – dam im tri-četiri jasne smernice i onda ih pustim da rade. Što se tiče kamere, Robiju kažem da mora da bude statična, da imamo dubok fokus i da prati storibordove i onda ga samo pustim da se sam bavi svetlom i postavkama jer je genijalan. Slično je i sa Džedom – rekao sam mu da što se tiče muzike treba da bude melodična, može da ima uticaj Morikonea, mora da koristi manji broj instrumenata i da to budu instrumenti koji su postojali 1790-ih – nećemo koristiti sintisajzere i električne gitare. U okviru tih parametara sam im onda dao potpunu slobodu da rade kako znaju i u oba slučaja je to ispalo i bolje nego što sam očekivao.
Kad smo kod tih pejzaža, oba ova filma se skoro kompletno dešavaju na otvorenom. „Zemlju bez zakona“ ste snimali na Novom Zelandu iako se film dešava u Americi, a kako je izgledala potraga za lokacijama za Tornado? Koje su bili neki detalji koje si tražio?
– Pitanje lokacije je često i pitanje budžeta, tako da u početku često gledamo iz tog ugla. Ali pre nekih 25 godina ja sam snimio video spot za pesmu „Trouble“ svog benda The Beta Band i taj spot je zapravo jedan kratki samurajski film. Kada sam onda počeo da pišem scenario za Tornado, krenuo sam od jezera koje vidite u filmu i shvatio da je to zapravo lokacija na kojoj smo snimali spot. Tako da smo se vratili tu i imali smo sve što nam treba – lokacija je blizu Edinburga tako da je svima bilo lako da stignu tamo, a takođe je u dubini jednog brda, tako da gde god da se okrenete, uglavnom nećete naići na modernu tehnologiju. „Tornado“ je imao mnogo manji budžet nego „Zemlja bez zakona“ i morali smo da budemo dosta pažljivi sa izborom lokacije jer nismo mogli da priuštimo da izgradimo celo selo.
Volela bih da se osvrnem na pisanje i na sam scenario. Jedna od izraženih tema u filmu je i odnos između očeva i dece – sa jedne strane imamo Tornado i njenog oca, dok sa druge imamo duhoviti odnos između Šugarmena i Litl Šugara. Kako si došao na ideju da se baviš upravo ovom temom?
– Mislim da se ta tema pojavila sasvim spontano dok sam pisao scenario. Nisam mogao da se istinski povežem sa likovima koji dolaze iz Japana ili su autsajderi u Škotskoj, ali sam mogao da se povežem sa činjenicom da i sam imam ćerku i roditelje – pa na neki način mogu da posmatram stvari iz obe perspektive. Uz to, s obzirom na to da sam Škot, setio sam se kako je moj otac, dok sam bio mali, često pokušavao da me nauči nešto o našem poreklu i kulturi. Mene to tada uopšte nije zanimalo – samo sam hteo da izađem napolje i igram fudbal. Ali sada, kako starim, sve više osećam potrebu da se bavim tim temama. Mislim da čovek tek s godinama počinje da se zaista zanima za svoje korene i porodičnu istoriju – pre nego što bude kasno, pre nego što odgovori koje tražimo odu zajedno sa našim roditeljima. I mislim da je to, na nekin način, priča „Tornado“. Divno je što je na kraju uspela da prihvati svoje poreklo i kulturu, ali je istovremeno i tužno što je to učinila tek kada je već bilo kasno.
Kad smo kod glumaca, s obzirom na to da su Tim Rot i Džek Lauden veoma afirmisani glumci, da li si ih zamišljao u tim ulogama od samog početka? I kada su pristali da igraju, jesu li uneli neke svoje ideje u razvoj likova i da li je bilo prostora za improvizaciju tokom snimanja?
– Bio sam na pola pisanja scenarija kada sam upoznao Džeka Laudena na jednom filmskom festivalu i saznao da voli „Zemlju bez zakona“. Kasnije sam prepravio scenario, prilagodio lik njemu, i pitao ga da li bi igrao u filmu. Odabir glumaca može biti veoma izazovan proces, tako da svaki mali znak, kao što je saznanje da glumac voli tvoj rad, može biti korisno. Što se tiče Tima Rota, on je već bio zainteresovan za scenario. Njegov lik je u početku imao dosta dijaloga, ali kako smo razgovarali, obojica smo shvatili da će lik biti mnogo moćniji i opasniji ako govori što manje. Zajedno smo skratili dijaloge, i mislim da je lik zahvaljujući tome postao jači i zlokobniji Imali smo samo 25 dana snimanja, a tada je mrak padao već u 4 popodne, tako da nismo imali mnogo vremena za dogovore, fokus je bio na tome da snimimo što više scena u što kraćem roku. Ono što mi se najviše svidelo kod oba glumca jeste njihova svest da je ovaj film prvenstveno priča o devojci. Nije često da glumci razmišljaju o širem kontekstu filma, a ne samo o svojoj ulozi, pa sam im zbog toga posebno zahvalan.
Koki je već velika zvezda u Japanu, iako je još uvek veoma mlada, a čini se da sada polako ulazi i na međunarodnu scenu. Zanimljivo je i to da joj je otac glumio u jednom poznatom samurajskom filmu, što daje dodatnu dimenziju njenom angažmanu u ovom projektu. Kako si došao do nje? I kako se, s obzirom na to da dolazi iz sveta muzike i modelinga, snašla na setu?
– Tražio sam glumicu za ulogu Tornado veoma dugo – delom i zato što je i proces obezbeđivanja sredstava za film trajao dugo. Jednostavno nismo mogli da pronađemo pravu glumicu za ovu ulogu. A onda su distributeri, Hanway Films, koji su prethodno radili film Blade of the Immortal sa njenim ocem – u razgovoru pomenuli da njegova ćerka ide u britansku školu u Japanu, govori perfektno engleski, ima britanski akcenat i ima 18 godina. Zakazao sam Zoom sastanak sa njom – i nakon deset sekundi razgovora sam znao da je to „Tornado“. Kada je stigla, mislim da joj je posebno prijala anonimnost i činjenica da je ljudi ne zaustavljaju i prepoznaju na ulici, kao što se to dešava u Japanu. Koki se potpuno predala filmu, trčala je po planini, snimala naporne scene sa ostatkom ekipe, a budući da je već u Japanu prošla kroz intenzivne treninge za borbene scene, stigla je spremna za sve fizičke izazove. A kada je reč o glumi, bila je potpuno prirodna. Na setu je bila posvećena, čak i kada je bilo hladno, mokro, kada je satima veslala ili snimala borbene scene, ona se nikad nije žalila.
Spomenuo si njene treninge za scene borbe. Da li ste imali nekog koreografa za ove delove?
– Ne, nisam to baš želeo jer nismo mogli da priuštimo da dovedemo koreografa iz Japana, a nisam želeo da to bude neko iz Evrope, tako da su te scene bile miks Kokinih treninga i svega što je naučila – ona je vežbala sa nekim zaista veštim borcima. Kada je došla na set, shvatili smo da nemamo ni vremena ni novca da treniramo glumce koji glume bandite, tako da smo dosta pojednostavili scene borbi. Takođe, nisam ni želeo da Britanci u filmu budu naročito dobri u tome, jer oni nisu samuraji, samo neki obični ljudi. Nisam želeo ni marvelovske akcione scene od 20 minuta jer kada gledate stare vesterne i samurajske filmove vidite da je naglasak na tenziji, dugim pogledima nakon kojih sledi samo jedan pucanj ili potez mačem. U starim samurajskim filmovima duge scene borbi su jako retke.
Čini mi se da oba filma u celosti na neki način to oslikavaju – struktura im je takva da imamo dugo građenje tenzije, sa nekoliko borbi tu i tamo tokom filma, ali onda na samom kraju imamo jednu dugu pucnjavu, odnosno u ovom slučaju borbu mačevima.
– Ako ikada budem imao priliku da snimim još jedan film, voleo bih da zajedno sa ova prva dva on čini triptih i da na kraju opet imam scenu finalnog obračuna, ovog puta u nekom trećem stilu. Nešto u vezi sa tim finalnim obračunom koji je bio čest u starim filmovima mi se jako dopada. Nedavno sam gledao film „Edington“ Arija Astera, to je još jedan savremeni vestern. Ovaj film se isto završava jednim finalnim obračunom što mi se jako dopalo. Takve scene je zabavno snimati, ali takođe, u oba moja filma smo imali vrlo precizne storibordove za to, tako da ništa nije bilo haotično, sve je bilo koreografisano kamerom.
Koji su to tebi najdraži vestern ili samurajski filmove a publika bi trebalo da ih pogleda pre „Tornada”?
– Mojih pet omiljenih vesterna su verovatno „Dobar, loš, zao“, „Kockar i bludnica“, „Divlja horda“, „Neoprostivo“ i „Šejn“, jedan oldskul vestern. Ili „Tačno u podne“. Ili „Moja draga Klementina“. Što se tiče samuraja, to su definitivno Kurosavini filmovi, verovatno „Yojimbo“, i sigurno još neki od njegovih filmova, u suštini sve što je snimao između 1955. i 1965. Ima i jedan jako intresantan manje poznati samurajski film, „The Sword of Doom“, to je veoma mračan, nihilistički film koji je imao veliki uticaj na „Tornado“, naročito na scene sa lutkarskom predstavom.
A koje su ti omiljene reakcije publike na film do sada?
– Lepo je posmatrati publiku posebno poslednjih pola sata, jer tada film postaje dinamičniji. Zanimljivo je da publika reaguje na određeni način kada su u pitanju filmovi koji su od početka do kraja prepuni akcije i nasilja, kao što je film „John Wick“. „Tornado“, iako nazigled manje nasilan, možda je još nasilniji baš zbog toga što nasilje izbija iznenada, niotkuda. Zato su reakcije publike posebno zanimljive. Isto je i sa filmom „Zemlja bez zakona“ – želiš da vidiš reakciju publike i da ljudi shvate humor. Zaista je sjajno kada vidim da se nekome film zaista dopao i da mu je postao jedan od omiljenih. Mislim da bih radije izabrao takve jake reakcije, nego da većina bude ravnodušna. I „Zemlja bez zakona“ i „Tornado“ imaju publiku koja ih iskreno voli, što je sjajno.
