Italijanski reditelj Đuzepe Tornatore prikazaće na predstojećem Venecijanskom festivalu svoj dokumentarac "Enio" (Ennio), omaž dugogodišnjem saradniku i prijatelju, legendarnom kompozitoru Eniju Morikoneu koji je preminuo pre godinu dana. Film donosi do sada nepoznate detalje o njegovom životu i radu.
Novo Tornatoreovo ostvarenje premijerno će biti prikazano u vantakmičarskom programu, saopštili su organizatori 78. Mostre, koja će biti održana od 1. do 11. septembra. Dokumentarac je rađen u formi dugog intervjua između Morikonea i Tornatorea, koje prekidaju komentari reditelja Bernarda Bertolučija (preminuo 2018.), Kventina Tarantina, Berija Levinsona, Olivera Stouna, Rolanda Džofea, kompozitora Hansa Cimera, kantautora Brusa Springstina…
Film „Ennio“ javnosti će prvi put pokazati retko poznate privatne detalje Morikoneovog života. Među njima je i kompozitorova ogromna strast spram šaha, a potpisnici ovih redova priznao je pre 12 godina kako mu je „nedosanjani san – da postane šampion u šahu“.
I upravo kroz tu pasiju dokumentarac na zanimljiv način, prema rečima reditelja, osvetljava koliko je šah zapravo bio bitan i za njegove kompozicije. Film traga i za stvarnim inspiracijama čuvenih filmskih kompozicija koje je potpisao. Tornatore tako otkriva da je zavijanje kojota bilo nadahnuće za glavnu temu filma Serđa Leonea „Dobar, loš, zao“ iz 1966. godine. Ali, i da je protest radnika, koji su unisono lupali o zemlju, inspirisao muziku za „Pereira tvrdi da“ Roberta Faence iz 1995. godine.
– Radio sam sa Enijom gotovo 30 godina i skoro sve svoje filmove uradio sam sa njim, da ne govorim o dokumentarcima, reklamama i još nekim projektima koje nikada nismo završili – izjavio je reditelj za „Holivud riporter“.
Morikoneova muzika krasi Tornatoreove filmove, kao što su „Bioskop paradizo“ iz 1988. godine ili „Malena“ (2000) a tokom te plodne saradnje prijateljstvo između njih dvojice se, prema rečima Đuzepea Tornatorea, produbljivalo.
– Bilo je tako učvršćeno. I kako smo išli iz filma u film moje poštovanje prema njemu kao umetniku, ali i čoveku samo je raslo. Odavno sam još počeo da razmišljam o tome kakav bih dokumentarac o njemu mogao da uradim – priznao je reditelj, a sa ovim dirljivim filmom-posvetom „ostvario je svoj san“:
– Želeo sam da Morikoneovu priču ispričam publici širom sveta koja voli njegovu muziku. Film sam postavio tako da to bude audio-vizuelna novela koja se oslanja na klipove iz ostvarenja za koje je komponovao muziku, snimke i fotografije sa koncerata kojima je dirigovao, a cilj je da se gledalac uputi u ogroman životni opus i umetničku karijeru jednog od najvoljenijih muzičara 20. veka – precizirao je Tornatore.
Opus koji je Enio Morikone iza sebe ostavio tokom šest i po decenija karijere impresivan je.
Rođen je 10. novembra 1928. godine Rimu. Njegov otac Mario bio je trubač, no iako je truba prvi instrument koji je mladi Morikone uzeo u ruke, stvaranje ga je više privlačilo i muziku je počeo da piše već sa šest godina.
– Ne znam šta bih drugo u životu radio – kazao je jednom.
Kasnije je upisao Konzervatorijum „Sveta Sesilija“, i polako počeo da komponuje muziku za radio drame i da diriguje orkestrom.
A onda se osamostalio. I komponovao je muziku za više od 500 televizijskih i filmskih produkcija, dela za klavir, glas, gudačke orkestre, obou, čelo, flautu, gitaru… Ali, publika širom sveta uglavnom ga je vezivala za „špageti vesterne“, pre svega ostvarenja Serđa Leonea. I to mu je smetalo, kako je svojevremeno priznao u razgovoru za „Politiku“, jer je uradio muziku za „samo 30 vesterna“.
I dok je, pored Tornatorea i Leonea, radio sa brojnim rediteljima, kakvi su Bertoluči, Zafireli, Brajan de Palma, Džofe, Dario Arđento, Tarantino, svojim kompozicijama je oplemenio i film Aleksandra Petrovića „Majstor i Margarita“.
Uvek je sa ponosom isticao kako je baš on uveo formulu: „muziku komponovao, aranžirao i dirigovao Enio Morikone“, a 2009. godine kada je u Beogradskoj areni na Dan zaljubljenih održao koncert sa svojim orkestrom „Roma Sinfonietta“ i horom „Obilić“ u okviru Gitar art festivala istakao je za „Politiku“ kako je „dao značajan doprinos savremenoj muzici“.
Za života Morikone je šest puta bio nominovan za Oskara, a Zlatnu statuetu Američke akademije za filmsku umetnost dobio je tek 2016. godine i to za Tarantinovih „Podlih osam“.
Doduše, devet godina pre toga primio je baš iz ruku Klinta Istvuda počasnog Oskara za životno delo.
„Pravdao se“ prilikom boravka u Beogradu i zašto ponekad deluje „uzdržano i ozbiljno“:
– Nije lako održati koncert u kome učestvuje brojni hor sa više od 100 članova i 95 članova orkestra. Uvek brinem da li će to zaista biti onako uspešno kako želim. Stoga se i ne osmehujem previše. Ako koncert dobro prođe, onda ima razloga za radost!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar