1
Mnogo puta iznova, Morison je - kao da se nalazi u zadimljenom noćnom klubu na elvisovski ogoljenoj pozornici, ili kao neko ko se obraća prolaznicima na ulici ili neko ko svojom pričom neprestano smara prisutne u studiju - umeo da kaže kako "novac pokorava dušu, svaki put".
Ove reči zabeležio je jedan od najvećih američkih muzičkih kritičara i poznavalaca pop kulture Grejl Markus u knjizi „Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život“. Ovo delo, koje je nedavno objavila izdavačka kuća „Klio“ u prevodu Zorana Paunovića, čitaocima ne ispreda pomalo oveštale, mitske, misteriozne priče o Dorsima i smrti Džima Morisona, već u središte stavlja ključnu stvar – muziku.
„Niko ne čita pesmu poput Grejla Markusa“ – tim rečima Salman Ruždi okarakterisao je čuvenog američkog kritičara i publicistu, koji u svojoj knjizi o Dorsima pokušava da odgonetne tajnu kako da pet decenija nakon raspada grupe i smrti Džima Morisona, Dorsima vreme ide u prilog. I kako to da su i danas nedodirljivi!
– Glas Džima Morisona zvučao je promuklo. Kao pesma koja otvara album „Morrison Hotel“ iz 1970. godine, „Roadhouse Blues“ delovao je kao tornado: žestok, beskompromisan, brz, glasan, razmetljiv i iznad svega veliki… Ako ste se svrstavali među obožavaoce Dorsa, mogli ste reći: Konačno su pronašli put natrag do svoje prave muzike, bez obzira na to što nikad pre toga nisu otprašili ništa slično – beleži u knjizi Markus pisac, ekspert za pop kulturu, predavač na Prinstonu, Berkliju, u Minesoti koji je potpisivao kritike i kolumne za „Rolingstoun“, „Vilidž vojs“, „Artforum“, knjige poput „Istorije rokenrola u 10 pesma“, „Tajanstvenog voza“, onih o Bobu Dilanu i Elvisu Prisliju.
– Umesto zamorne faktografije, tabloidnog senzacionalizma i sumnjivog misticizma, Grejl Markus nudi uzbudljive i duboke kritičke i kulturološke uvide, čime ubedljivo potvrđuje kako svoj status jednog od vodećih svetskih rok kritičara i istoričara kulture, tako i neprolaznu vrednost poezije Džima Morisona i muzike grupe Dors – reči su Zorana Paunovića, koji je preveo knjigu s engleskog i predstavio pre nekoliko dana, uz Žikicu Simića i Sašu Stojanovića u Dorćol Platzu.
A pre nego što je počeo da piše knjigu setio se reči Džima Morisona o prvom albumu Dorsa – da je to „samo mapa njihove muzike“:
– Bilo je to neverovatno elokventno reći. I kada sam počeo ponovo da slušam reizdanja albuma Dorsa sa bonusima, kakve su alternativne verzje pesama, konverzacije članova benda u studiju i nebrojene butlege, ponovo sam se setio te „mape“. I knjiga kao da je nastala sama od sebe – objasnio je Grejl Markus za američke medije.
Za razliku od većine knjiga koje su objavljene o Dorsima ili Džimu Morisonu čuveni muzički kritičar, publicista i profesor odabrao je drugačiji pristup.
– Nikada nisam želeo da pišem o bilo čemu drugom do o muzici, jer u njoj je sadržana sva istina. Dorsi su tokom šezdesetih imali ozbiljne namere. Niste mogli biti misleća osoba tokom tih godina, a da niste bili ophrvani strahom, terorom, užasom. A biti na koncertu Dorsa značilo je biti među grupom ljudi koji su bili svesni trenutka u kojem žive. Najbolja muzika Dorsa, naročito na koncertu bilo je javno okupljanje zarad „posebne vrste dramske diskusije“, kako je to rekao Morison.
Pored terora koji oslikava, muzika Dorsa, po sudu Markusa, ostavlja mogućnost nade koja je tako aktuelna i danas, kao i šezdesetih.
– Mislim da za mnoge mlade ljude danas šezdesete su poput nekog velikog, komplikovanog mita. Međutim, mita koji nudi neke mogućnosti. Za razliku od mnogih drugih bendova iz šezdesetih, Dorsi još uvek simbolišu tu nadu.
Iako se kloni senzacionalizma kroz čitavu knjigu, u jednom momentu piše kako je Džim Morison bio alkoholičar godinama:
– U svakom trenutku bio je odlučniji, brutalniji, ozbiljniji, refleksivniji, nesposobniji, nepouzdaniji, nesnosniji propali pijanac nego bilo koji od onih koje su njegovi prijatelji, njegova devojka ili ostali članovi benda u životu videli. „A kako bi bilo… da malo popričamo o alkoholu?“, rekao je Morison Džeriju Hopkinsu u leto 1969. godine. „Samo kratak razgovor. Nikakvo razglabanje. Alkohol naspram droge?“ Intervju u kome intervjuisana zvezda traži od novinara saglasnost da porazgovaraju o nečemu do čega mu je stalo? Gde je još tako nešto moguće? „Kad pijete … do određenog trenutka imate potpunu kontrolu“, rekao je Morison. „To je vaš izbor, svaki put kad otpijete gutljaj. Raspolažete mnoštvom malih izbora. To je nekako kao… mislim da je u tome razlika između samoubistva i polagane predaje“. „Šta hoćete da kažete?“, upitao je Hopkins. „Nemam pojma, čoveče“, odgovorio je Morison, okončavši intervju s razmetljivošću iskusnog zabavljača:
„Hajdemo da popijemo nešto“.
U muzici Dorsa, kako je naveo američki autor za sajt „Popmatters„, mogli ste čuti „predznak budućnosti, i to sasvim bliske“:
– Muzika Dorsa je sadržala priče za koje niko nije mogao da sanja da će biti ispričane, priče od kojih niste mogli da pobegnete, priče koje su ljude držale budnim…
Upitan jednom koja numera iz opusa Dorsa na najbolji način reflektuje umetničko umeće Džima Morisona i ekipe iz losanđeleskog benda, Grejl Markus je izdvojio pesmu „L.A. Woman“:
– To je eksplozija muzičke i vokalne slobode. Čovek ide ulicom, ulazi u kola, vozi se s jednog kraja Los Anđelesa na drugi i misli: „Ovo je mesto kojem pripadam, razumem ovo mesto, volim ga, mrzim ga…“ To je kao dramatizacija svakodnevnog govora u Los Anđelesu tokom sedamdesetih. I izabrao bih tu pesmu pre nego bilo koju drugu o Los Anđelesu.
Bonus video: Grob Džima Morisona