"Istina je, ja sam glupo optimističan, i mislim da me je to sačuvalo kroz sve ove loše godine, jer sam verovao u srećan kraj, kada je malo ljudi u to verovalo", kaže Salman Ruždi, autor "Satanskih stihova" i "Dece ponoći", povodom svoje upravo objavljene knjige eseja "Jezik istine (2003 - 2020)".

„Pre nego što su postojale knjige, postojale su priče“, piše Salman Ruždi na početku knjige svojih eseja, predavanja i govora „Jezik istine (2003 – 2020)“. U esejima govori o autofikciji, piscima koji su uticali na njega, prijateljstvu sa Haroldom Pinterom i kontroverznim Dejvidom Hačinsom, Trampu, kovidu i životu posle pandemije.

U prvom delu zbirke podeljene na četiri celine, dobitnik Bukera za „Decu ponoći“ (1981), pisac koji je decenijama živeo skriven zbog „Satanskih stihova“ (1988) i večiti kandidat za Nobelovu nagradu bavi se time kako nas „priče u koje se zaljubimo čine onim što jesmo“. U eseju „Čudesne priče“ on prednost daje fikciji jer ona sadrži „opšte istine“, a u mnogim esejima brani poziciju nasuprot onome što smatra realizmom. Nazivajući ljude „životinjama koje govore“, pisac ističe da „fikcija nije autobiografija“ i kao savet navodi: „Pišite ono što znate samo ako znate da je to zaista zanimljivo“.

„Jedna od stvari na koju sam ponosan je to što, ako biste me poznavali samo po mojim knjigama, nikada ne biste pomislili da mi se dogodilo bilo šta traumatično“, rekao je Ruždi nedavno u razgovoru za „Gardijan“.

Servantes, Šekspir i nobelovci

Drugi deo posvećen je piscima, od Servantesa i Šekspira, koji su ga inspirisali i pokazali da fikcija može da bude „mnogo stvari istovremeno“, preko Hansa Kristijana Andersona, Džejmsa Džojsa, Mihaila Bulgakova do njegovih savremenika poput nobelovaca Semjuela Beketa, Isaka Baševisa Singera, Milana Kundere, Gabrijela Garsije Markesa, Gintera Grasa i njegovog prijatelja Harolda Pintera, kao i Itala Kalvina, navodeći da je svaki od njih, ne neki način, uticao na njega.

Kada je debitovao romanom „Grimus“ (1975), piše Ruždi, prijatelj mu je rekao da se u romanu oseća jak Markesov uticaj, a da nije ni čuo za njega pre toga. Istog dana je uzeo „Sto godina samoće“, pošto „nije znao skoro ništa o svetu latinoameričke književnosti“. U eseju posvećenom Markesu navodi i da ga je budući nobelovac potom pozvao i pričao mu koliko se divi njegovim romanima.

Iako mu kritičari zameraju što u svojoj knjizi piše i govori više o sebi nego o piscima sa kojima se susretao, Ruždi sa izuzetnom pažnjom piše o Haroldu Pinteru, koji je stao u odbranu autora „Satanskih stihova“ u vreme kada je ajatolah Homeini bacio fatvu na njega. U eseju posvećenom Pinteru, Ruždi se priseća prijateljstva sa njim, toga kako je slavni dramski pisac njegovu prozu ocenio kao „bezobličnu“, insistirajući na tome da bude jasniji u svom pisanju, na šta mu je, braneći se, uzvratio govoreći o „dubokoj povezanosti“ njegovih dela. Harold, kako ga Ruždi zove u eseju, uzvratio mu je „strašnim blistavim osmehom“ kada se pisac „Satanskih stihova“ odlučio da se posveti apstraktnijem stilu i „više nikada ne progovori jezikom književne kritike“.

Sloboda govora i lažne vesti

Kritički ton je Ruždi, međutim, zadržao kada su u pitanju fenomeni oko njega. Vatreni zagovornik slobode govora (kao, uostalom, i Pinter), našao se na čelu Američkog PEN centra. Treći deo „Jezika istine“ posvećen je tom periodu i donosi govore i predavanja koja je tada držao. U njima se, na neki način, usprotivio i insistiranju na političkoj korektnosti, pišući u eseju „Hrabrost“ da su „pisci, naučnici i umetnici koji se usprotive pravovernosti ili licemerju krive za uznemiravanje ljudi“.

Ruždi je na dosta mesta i sam provokativan, pa pišući o religiji navodi da su „ljudi spremni da poveruju u sve, u Boga, naravno“. (U svom eseju iskorištenom kao predgovor Beketovim sabranim delima, likovi u „Čekajući Godoa“ ne čekaju Boga, nego smrt). Na tom fonu su i Ruždijeva zastupanja kontroverznih stavova njegovog prijatelja Kristofera Hačinsa, pa i zazivanje vojne intervencije protiv zemalja odakle dolaze teroristi.

Sa druge strane, sloboda govora za njega ne znači i lažne vesti. U jednom eseju navodi duhovit primer: „Možda ste naišli na čuvenu izreku predsednika Abrahama Linkolna. ‘Internet je’, kazao je Linkoln, ‘prepun lažnih citata’. Slušajte svog predsednika“.

Svet posle pandemije

Pišući o tome šta očekuje svet posle pandemije, on ocenjuje da je „deo naše tragedije u tome što smo u ovo doba krize prokleti, u mnogim zemljama, uključujući tu i sve tri za koje sam najviše brinuo celog života, vođama zapanjujuće ciničnim i zlovoljnim“. Tu misli na vladu Narendre Modi u Indiji, Borisa Džonsona u Velikoj Britaniji, i na doskorašnjeg predsednika Amerike.

„A u Americi Donalda Trampa, gde ništa nije nezamislivo, bez obzira na to koliko su on i njegove pristalice potonule, postojao je uvek još jedan niži nivo da se potone – u Trampistanu, virus (kao sve drugo) bio je politizovan, minimalizovan, nazivan prevarom demokrata; nauka je bila ismevana, žalosni odgovor administracije na pandemiju bio je prikriven vejavicom laži, one koji nose maske maltretirali su oni koji nose crvene kape, planina mrtvih samo je narastala, bez ikakvog žaljenja kod šarlatana opsednutog sobom koji je tvrdio, uprkos svim dokazima, da Ameriku čini ponovo velikom“, piše Ruždi.

Pisac je u razgovoru za „Gardijan“ rekao: „Istina je, ja sam glupo optimističan, i mislim da me je to sačuvalo kroz sve ove loše godine, jer sam verovao u srećan kraj, kada je malo ljudi u to verovalo“. Taj (umereni) optimizam čita se i u eseju o životu posle pandemije.

„Nismo mi najdominantnija vrsta na planeti slučajno. Vični smo opstanku. I opstaćemo. Ali sumnjam da će uslediti društvena revolucija zbog lekcije iz pandemije. Ali da, sigurno, možemo se nadati poboljšanju, i boriti se za to i možda će naša deca videti – da će stvoriti – bolji svet“, zaključuje Ruždi.