Podeli:
Greg Di Kjur Foto: Oliver Bunić

Amerikanac Greg di Kjur (De Cuir), pre više od deset godina došao je u Srbiju da radi doktorat na temu srpskog filma. Odbranio ga je na FDU, i to na srpskom jeziku, a onda je odlučio da ostane "zauvek" i ovde zasnovao porodicu.

Autori: Miona Kovačević, Milojko Božović

Kad smo dogovarali intervju Greg nam je rekao da je zbog bebe koju je dobio nedavno u izolaciji, ne želi da se izlaže riziku od zaraze, pa moli da sve obavimo mejlom.

Ovaj filmski kritičar i teoretičar, bivši višegodišnji selektor “Beldoksa” i prevodilac, pričao nam je o (američkom) crnom filmu i (jugoslovenskom) crnom talasu kroz prizmu sadašnjeg trenutka, otkrio koja su mu omiljena mesta u Beogradu i kako se oseća kao tamnoputi stranac u Srbiji.

Kako gledate na vest da je “Prohujalo sa vihorom” povučeno sa platforme HBO Max? Da li je to za vas rasistički film? Da li ste ga oduvek tako gledali?

– Nisam nikada imao problem sa tim filmom. Njegove estetika, politika i ideologija su konzervativne i romantične. Moje sklonosti su okrenute ka futurističkom i radikalnom. U svakom slučaju, mislim da je potez HBO Max samo kozmetički. Taj film i dalje postoji, dostupan je i tako će ostati i ubuduće.

Ima li još nekih kultnih filmova koji vam smetaju u smislu neprikladne interpretacije istorije ili problematičnih stavova prema nebelcima, ženama, homoseksualcima…?

– “Rađanje jedne nacije” bi bio na vrhu liste. “Tragači” bi mogao biti drugi. Istorija Holivuda prepuna je takvih primera. Filmski kanon mora da bude potpuno razmontiran. Za neke poučne savete u tom smeru preporučio bih spot “Burn Hollywood Burn” benda “Public Enemy”.

Kako biste ocenili ulogu i mesto afroameričkih filmskih autora u istoriji američke kinematografije? Koliko su doprinosili razbijanju rasnih predrasuda?

– Ima mnogo značajnih crnih reditelja u istoriji američke kinematografije. Njih bih postavio u središte novog kanona. Ljude poput Oskara Mišoa (Oscar Micheaux). Na internetu možete pronaći njegov najstariji sačuvani film, “Within Our Gates”. Bio je nezavisni svestrani umetnik koji je prodavao filmove širom sveta. Zamislite samo tu situaciju, za jednog crnca s početka 20. veka u SAD! Uzeo je sudbinu u svoje ruke. Odatle možemo da pređemo na šezdesete i Melvina van Piblsa (Peebles), kuma modernog crnog nezavisnog filma. I on je imao taj stav da ne odustaje i ne obazire se na to šta drugi misle i zasluženo je nagrađen za tu neustrašivost. Danas se smatra živom legendom.

Takođe bih pomenuo Gordona Parksa, umetnika koji je krčio put. Onda možemo da pređemo do osamdesetih i istaknemo žene poput Ketlin Kolins (Kathleen Collins), kao predvodnicu, i Džuli Deš (Julie Dash) i Kejsi Lemons (Kasi Lemmons) koje su je sledile. Svi ovi autori treba još detaljnije da se proučavaju i dobiju dužno poštovanje zbog jasnoće, originalnosti i snage svojih vizija.

A kakvu su ulogu imali tamnoputi glumci u razbijanju tih predrasuda? Da li je, uopšte, moguće da jedan filmski umetnik značajnije promeni svest javnosti u tom smislu?

– Kada je reč o rušenju granica, češće se uzimaju u obzir glumci nego reditelji, jer nam je lakše da se sa njima poistovetimo i njihova privlačnost doseže do širih razmera. Mnogo pažnje privlačili su Sidni Poatje (Sidney Poitier), Hari Belafonte (Harry Belafonte) i Pem Grir (Pam Grier) i nove teritorije koje su oni krčili pred sobom. Ali treba da govorimo i o izvođačima kao što su Pol Robeson (Paul) i njegov eksplicitni internacionalistički stav i aktivizam.

Glumci imaju platforme sa kojih mogu da pozivaju na stvaranje boljeg sveta. Ali i svi mi imamo svoje platforme, svakako u kolektivnom smislu, pa je odgovornost i na nama, ako želimo da živimo u boljem društvu.

Koji bi mogli biti prvi koraci u tom smislu?

– Mislim da je najbolje rešenje da se angažuje više tamnoputih ljudi na čelu filmskih studija, TV kompanija, tehnoloških kompanija i drugih oblasti industrije zabave. Stvari se neće mnogo promeniti u SAD sve dok sale za sastanke upravnih odbora ne budu realniji odraz društva. To znači više crnih lica, više Latinoamerikanaca, Indijanaca, Amerikanaca azijskog porekla, više žena, transrodnih osoba, osoba sa invaliditetom i tako dalje…

Kako je izgledalo odrastanje jednog mladog Afroamerikanca u dominantno belačkoj kulturi? Ili je bilo dovoljno prostora i sadržaja da negujete svoj identitet i istoriju?

– Trebala bi mi knjiga da vam odgovorim na to pitanje!

Da li ste ikada osetili bilo kakvu netrpeljivost ili imali problema kao crnac u Srbiji?
– U Srbiji dobijam samo ljubav! Ne znam odakle da počnem da vam ispričam sve te divne situacije…

Veliki ste poznavalac našeg crnog talasa. Kako gledate na aktuelnost tih filmova i danas? Kako ih čitate ove 2020. godine? 

– Ti filmovi su danas neverovatno sveži, ako ništa drugo, zato što ih i dalje otkriva tako mnogo ljudi. Baš sam pre nekoliko dana dobio zahtev od kolege iz Amerike koji je hteo da sazna nešto više o jednom crnotalasnom reditelju i da intervjuiše neke njegove saradnike. Ti filmovi su važni, opozicioni, antitradicionalni i potpuno neustrašivi u svom kreativnom pristupu. Oni će uvek biti relevantni i vredni daljeg razmatranja.

Da li biste mogli da napravite listu najboljih 10 ili 5 filmova srpske i jugoslovenske kinematografije?

– Previše težak zadatak. Sem onih očiglednih naslova koji su na svim listama, filmovi kao što su “Vrane”, “Horoskop”, “Nemirni” ili “Poslednja postaja” su neverovatna dela. O alternativnim filmovima i video-radovima, kratkim filmovima, dokumentarcima i sličnom da i ne pričam. Jer i oni su, naravno, jednako važni kao i neki celovečernji komercijalni film velikog budžeta. Verovatno još i važniji.

Kako gledate na noviju srpsku filmsku produkciju i veoma aktivnu i bogatu serijsku produkciju?
– Ne gledam televiziju. Vesti i sport pratim na internetu. U srpskoj filmskoj produkciji ne vidim mnogo reditelja koji rizikuju i rade izvan ustaljenih pravila. Ima mnogo neupečatljivih debitanata a možda nedovoljno podrške u negovanju jakih, autentičnih glasova koji su spremni da snime drugi ili treći film. To su glasovi kojima treba promocija na evropskom nivou, kao ambasadorâ nove generacije srpskih filmskih talenata. Mislim da je dokumentarni film svetla tačka u Srbiji. Vidim kreativnost, političku anagžovanost i rizik.

Čime se vi trenutno bavite?

– Kao nezavisni pisac i kustos, uvek žongliram više projekata, tako preživljavam. Trenutno sam usred jednog multidisciplinarnog istraživačkog projekta u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju, uređivanja prolećnog izdanja onlajn žurnala o proučavanju medija, NECSUS, ove nedelje odlučujem o nagradama kao član međunarodnog žirija na filmskom festivalu Diagonale u Gracu, imam i jedan onlajn razgovor na Univerzitetu u Majncu. Sem toga, radim na pripremama dveju izložbi ovog leta, jedne na Media City Film Festival u Detroit-Vindzoru a druge za video art festival FUSO u Lisabonu.

Koje je vaše omiljeno mesto u Srbiji i Beogradu, gde vodite prijatelje i rođake kad vam dođu?

– Zemunac sam skoro deset godina, tako da volim da ih odvedem na kej, na šetnju duž reke. Moji omiljeni restorani su “Šaran” i “Reka”. Volim i da šetam po širokim, velikim ulicama Novog Beograda. Plan mi je da na leto nabavim bicikl. U mirnija, pretpandemijska vremena, mogli ste me naći u omiljenim kafićima na Terazijama, u Knez Mihailovoj, kod Starog Merkatora i, naravno, oko Zemunske pijace.

Komentari

Vaš komentar