1
Neki visoki sprat "Beograđanke", mutno, gadno vreme posle bombardovanja, u prostoriji kao u zbegu redakcija ili kolegijum, upravni odbor, direktor: "Blic" je, kao i ostali iole misleći mediji u poslednjim danima Miloševićeve Srbije, pod udarom onog zakona o informisanju čija će primena biti uvodom u ovo što sada živimo; isti su i protagonisti tog nepočinstva, uostalom.
Otkud ja ovde, u „Blicu“, iz kojeg će me, dvadesetak godina kasnije, kao po stažu najstarijeg kolumnistu, oterati neki kojih tada nema ni u pijačnom barometru, nisam još objavio ni retka? Raško, pokojni Raško Kovačević, kog znam iz „Naše Borbe“, pozvao me je da budem tu, neka vrsta kontratega u upravnom odboru. Jer, to je privatna novina, tu postoje gazde i njihovi interesi – ipak i pre svega usmereni na dobit i docniju prodaju nekom velikom igraču. Kao što će se, uostalom, i desiti.
Sastanak, kao i svaki takav, mučan je: pritisak vlasnika na redakciju i na uredništvo, vrlo je konkretan – neka politička budalčina, i tada i posle znani preispoljni hohštapler, a pomalo i lažov, sada već politički upokojen, izvalio je negde nešto što je izvesno netačno, i što će podleći udaru tog nakaradnog, nedemokratskog, autoritarnog zakona, ali je moralo biti objavljeno, između ostalog i zbog pritiska one druge javnosti, demokratske, slobodumne, one koja sanja kraj tog užasa zvanog „devedeste u Srbji“, i koja će, kao i svaka javnost – drugo ime za čaršiju, pa makar bila i demokratska – požuriti da usklikne „evo, i ovi su se prodali“. Jer, zakon o informisanju tuče nisko, brzometno, obnoć, kao preki sud, otima jedva zarađeno: u to doba, neki se umetničko-bračni par baš lepo ovajdio od jedne druge slobodoljubive novine.
Govori se, kao što se u tim prilikama uvek govori: s naporom i sa strašću. Između čekića gazdâ koji bi i da zarade na slobodarskom instinktu i da održe posao u teškim uslovima, i nakovnja sopstvenog osećanja za pravdu, troše se reči: sećam se visoko emotivnog nastupa jednog rasnog reportera koji će kasnije otići u neku posve drugu novinarsku situaciju, sećam se svog naivnog pristupa – ako te gazde hoće da prave profit ovde, imaju znati da se to radi po takvim pravilima, po kojima se ugled u javnosti gubi brže i žešće nego novčana dobit usled kažnjavanja. I tako dalje. Onaj zastupnik vlasnika, pravi, istinski fiškal po pozivu i opredeljenju, baš kao i glavni rukovodilac jednako su u procepu. Stvar izgleda beznadežno.
I onda nastupa Veso (zvao sam ga „Veso“, tako mi se činilo prirodnije nego „Vesa“, s obzirom na njegovo i moje geografsko poreklo). Tiho, onim svojim infrazvučnim nastupom. Dve rečenice, ultimatum: ako – onda. Ako se pritisak nastavi, ne računajte mene. Otprilike. I izađe, tiho, ne zalupivši vratima, ne podigavši ton. Samo se borice oko očiju behu malo ispravile. A pogled dobio sjaj čelika.
I tad je gotovo. Više se nema šta reći. Integritet redakcije je odbranjen. Vlasnici se imaju prikloniti ili odustati. Učiniće prvo, svesni da je Veso rekao, sa te dve rečenice, sve ono na šta smo mi drugi potrošili vreme, vazduh i energiju.
Jer, taj „Blic“, dok ga je takvog bilo, bio je Vesin rad, Vesino remek-delo. Da ima „Pulicera“ u ovoj zemlji, to bi bilo to. Nastavši posle onog manjeg (mada bi ovu poslednju reč trebalo napisati velikim početnim slovom) i neuspelog uredničkog puča – Vesin „Blic“ bio je korifejem širkopojasnog novinarstva utemeljenog u proverenoj, istinitoj i pravovremenoj informaciji. Vođa puča je, vidim, po lepom srpskom običaju, oprostio Vesi što je pokušao da ga – znamo već koja reč ovde ide, a i Veso je oprostio njemu, u ime starih dana i zasluga. Oprostio, ali i nezlobivo zapamtio.
Jer, to je ključ – nezlobivost, odlučna blagost, tiho odsustvo trulih kompromisa, suštinska demokratska opredeljenost, trenutno razumevanje suštine, spremnost na brzo, precizno i jasno delovanje, posvemašnja žiznjeradosnost, a pre i posle svega – uvažavanje drugog, slušanje drugog čak iako taj nema šta reći, razumevanje drugog.
Ponosan sam što sam pisao za Vesu Simonovića.
I ne, neću moći da izbrišem 063 22 55… posle četvrt veka. Nadaću se pozivu.
Bonus video: Veselin Simonović In Memoriam
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
