Goran Vejvoda za Nova.rs o Americi (3): Istetovirana nacija

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan AmbrozićKako stoje stvari sa savremenom umetnošću danas u Americi?Bili smo da vidimo čuveni Armory Show – njihov veliki sajam za savremenu umetnost. On je, zbog pandemije, ove godine bio manji nego što je uobičajeno. Moj najsnažniji osećaj u vezi sa savremenom umetnošću jeste da je ona umrla bar već 50.000 puta, i da ponovo umire i stalno se iznova rađa. Taj neki konformizam koji primećujem u novim radovima, vrlo sličnim stvarima koje su se radile 1970-ih godina – kada su ateljei umetnika postali malo jeftiniji, i kad se snimanje zvuka i slike kod kuće proširilo tokom 1980-ih i 1990-ih godina – dovodi do zaključka da je sama demokratizacija kulturnog akta bila s jedne strane vrlo dobra stvar, ali je s druge strane proizvela onu moju omiljenu temu, koja se tiče ekologije umetnosti – da li nam treba još jedna u mnoštvu ploča, i da li nam treba još jedna u mnoštvu slika?

Likovne akademije proizvode umetnike kao bombone. I u svim tim školama mogu da se nauče sve moguće tehnike kako da postanete bilo koja vrsta umetnika. Povrh svega profesori, kao i institucije, neprestano vam pune glavu time da kad završite školu – vi postajete umetnik na tržištu.Za sve te generacije, koje izlaze iz takvih umetničkih fabrika, sudbina je strašna. Neka galerija vas preuzme, iscedi vas za par godina i, ako ne prodate dovoljno radova, onda vas ispljune i proguta nekog novog. Tako se vrti taj tužni ciklus.Kad se šetate kroz taj sajam ili neki drugi, jeza vas hvata pred količinom umetnosti, koja čeka da bude zalepljena za neku sofu ili krevet.

Reč je o ogromnim vodopadima pomešane kulture koji pljušte i pljušte, pri čemu se, naravno, uvek pojavi i neka sveža tendencija. Ove godine sam primetio da je slikarstvo često neka tapiserija. Tu i tamo ima nekog političkog angažmana, ali sve u svemu, ipak je današnja umetnička praksa uglavnom dekoracija za svet koji beži od samog sebe. Jednostavno rečeno, roba ili predmet za upotrebu, bez dubljeg značenja. Video sam takođe košmarnu imerzivnu umetnost: ogromnu video instalaciju na temu Van Gogha, i ogromne tzv. namenske interaktivne prostore poput Meow Wolf u Denveru i Superblue u Majamiju. Tendencija ’disneyland arta’ za mase, koje nemaju vremena za razmišljanje i prolaze tuda smatrajući da su u kontaktu sa nekom formom umetnosti, ili šta god da je ostalo od tog značenja – dokaz je da se vremena ponovo menjaju i da ultra-demokratizacija, kroz iluziju raznolikosti, vodi ka totalno besmislenoj uravnilovki. Savremena umetnost, kao jedan od retkih preostalih prostora slobode, suočena je da sužavanjem svoje nekadašnje otvorene perspektive i, u isto vreme, atomizacije u milijardu delova.

Amerika kao simbol utopije svaštarskog društva zabave?Znate, kada se malo sa godinama odmaknete od svoje nekadašnje slave, onda vam sve to ne deluje tek samo smešno, deluje vam kao neki cirkus kroz koji svi ti mladi muškarci i žene u Zapadnom društvu treba da prođu. To su neki rituali prolaženja kroz izvesne životne faze, kao što je pubertet, škola, diploma, vozački ispit, ne znam – i, iskusivši ih, vi starite, postajete zreliji i kao bajagi pametniji, jer su to neke tačke kroz koje morate da prođete. Kad ste u svetu kulture – pošto je svet, u zapadnjačkom smislu kulture, ipak vezan za ono „društvo spektakla“ Gija Debora, ili po mom mišljenju, danas, svestrano ultra-tehnološko „društvo post-produkcije“, gde sve može, navodno, da se odlaže za kasnije, popravlja i beskonačno doteruje… a mi smo u njemu zabavljači, te se umetnost sastoji od klovnova i dvorskih luda. I da bi vas neko priznao kao kraljevsku ludu i da biste imali diplomu kraljevske lude, morate poput onog japanskog umetnika Fudžite da se potrudite da vas neko primeti – kako su ga već savetovali – rečju, da stavite cvet u dupe.

Jedan moj prijatelj, fotograf, pričao mi je kako mu je neko rekao da bacaju fotografski arhiv Denver Posta, i onda su on i njegovi drugovi išli nekoliko noći zaredom da ga vade doslovno iz kante za đubre, ne bi li sve to nekako sačuvali – on mi je dao jednu kutiju sa 300 fotografija iz tog arhiva, i to su sve novinske fotografije iz 1920-ih, 1930-ih ili čak 1940-ih godina, tada slavnih ljudi. Mi smo jednom prilikom razgledali to more fotografija i – nikog nismo znali, iako su to sve bile poznate ličnosti svog doba! Možda smo prepoznali tek jednu ili dve osobe među stotinama njih. Toliko o utopiji slave.

Živite trenutno u Denveru, u državi Kolorado. Nedavno je reka Kolorado, verovatno prvi put u istoriji, pokazala znake da presušuje. Pošto se radi o najvećem izvoru vode na američkom zapadu, da li je to najava još jedne velike promene kad je reč o uslovima života, sve više izloženim posledicama klimatskih promena. Da li u Americi postoji bilo kakav opšteprihvaćen plan šta konkretno treba uraditi da se preduprede moguće, očigledne tragične posledice ovog procesa? Da li je ta ogromnost o kojoj govorite pojela i prirodu i suštinu stvari? Mi posmatramo gradove, ali ta priroda mimo gradova pokazuje još strašnije promene?To je sve nekako zaista čudno: postoji dosta ljudi koji su kao svesni, ali ima i priličan broj onih koji kao da žive u nekom snu, u kom misle da je sve to bogomdano i da će bez prestanka postojati i teći na isti način, da će ovako večno trajati, te da je Amerika nekako zaštićena, ne znam čime. Naša sreća u Koloradu jeste što su tu ipak planine, i što postoji taj moćni izvor vode, ta reka Kolorado koja je poznata svuda u svetu zbog svog kanjona, što opslužuje dosta veliki deo Arizone, Kalifornije i čak i Meksika. I postoji taj ugovor, koji je potpisan 1922. godine, po kome ta voda treba da se podeli na određen broj jednakih ili nejednakih delova. Međutim, tada se, naravno, mislilo da će sva ta voda cureti beskonačno, i da će neprestano biti pristupačna u istoj količini. Poslednjih godina, sa ovom sušom, to se baš i ne dešava na taj očekivani način.

Budući da je Kalifornija jedna od onih velikih bašta sa povrćem za cele Sjedinjene Države – i gde oni gaje, potpuno van pameti, i avokado i bademe, koji svi užasno piju vodu i neverovatno su ’žedni’ – tu se sad pojavljuju slojevita pitanja, tipa kome pripada voda i ko je kupio prava na vodu u nekom trenutku. Reč je o veoma teškim problemima, kojima će se ovde baviti dugi niz narednih godina. Jer ovi ljudi u Koloradu jednom će morati da se probude, ako ta nestašica vode bude toliko velika, pa će jednog dana reći, ko vas šiša sve tamo, mi imamo izvor – vode je manje, ali mi imamo dovoljno za nas. Ta priča da će neke države u SAD da se odvoje jedne od drugih, kao u nekadašnjoj Jugoslaviji, stalno se ciklično vraća – recimo, da će Kalifornija ili Teksas da se otcepe, pošto su to dve države koje imaju najveću populaciju – obe oko 40 miliona stanovnika (Kalifornija preko 40, Teksas oko 36-37) i vrlo nezavisne zakone. Postoje brane koje su sad potpuno suve, isto kao i veštačka jezera Lejk Mid i Lejk Pauel, koja su pored tih brana, i kada vidite te fotografije pre i posle – obuzme vas tuga. Reč je o ogromnim branama i ogromnim jezerima.

U Las Vegasu se nalazi džinovska brana Huver Dem, napravljena da bi Las Vegas funkcionisao u pustinji – oni čak imaju policiju za bašte i travnjake, imaju zabrane zalivanja. Većina onih u tom ’američkom snu’ – koji na neki način još uvek nije gotov, ali je svakako promenio formu – nisu ni imali onaj svoj poziv na buđenje, taj ’wake up call’, tako da će ova mlađa generacija, ako se ikad probudi, verovatno uraditi nešto tim povodom.

Ova zemlja je ogromna i ljudi to stalno zaboravljaju. Kada dođete ovde, treba vam neko vreme da ukapirate da su SAD recimo kao skoro 50 puta veća Francuska! Nisu naravno sve države iste veličine, ali je to otprilike ta slika. Kada idete sa Istoka na Zapad, samo da preletite zemlju treba vam bar 5-6 sati. Mi iz Evrope vrlo često pričamo o Americi kao da je to jedna zemlja, a to je 50 različitih država, koje sve imaju neke svoje klimatske, industrijske, ekonomske i kulturne parametre. Bez obzira što je to mlada nacija, i zbog emigranata i zbog cele one kulture odranije, ona je višeslojna, i zato je vrlo kompleksna.

Nažalost, mi u Evropi nismo učili puno o američkoj istoriji. I tako, tek kad ste tu i kad imate vremena, počnete polako da kapirate njihove suptilnosti – zašto u jednoj državi rade ovo, a u drugoj ne rade, zašto ovo gaje, a ne nešto drugo, zašto ih ovo više interesuje, a ono drugo mnogo manje... zato što imaju potpuno različita merila. I sve je velikog formata, ti uragani su ogromni, to kad gori ovde – onda gori, kad je poplava – onda je baš poplava. Sve kao da je napravljeno za neki film. Pošto smo svi na neki način videli gomilu američkih filmova, često se ovde osećam kao da sam filmska kamera sa mikrofonom, i nekad moram da se uštinem da bih razlikovao stvarnost od filma.

Možda Amerika i jeste jedan film koji se stalno odvija?Jeste, to je taj storytelling fazon. I oni znaju da vrlo dobro preprodaju svoju priču. Ali, oni su više zaslepljeni pričom, nego realnošću u kulturnom smislu. Interesantno je što su Amerikanci, kao tehnološki vladari, stvorili npr. Internet koji je super prodavac njihove priče. To se tokom vremena pokazalo kao nešto što ne ide samo u njihovu korist, već je blagodet za celu planetu. To je moja teorija internet bumeranga. Kad pogledate Netflix, oni danas prave serije po celom svetu, na različitim jezicima, a to godinama ranije nije bilo zamislivo. Moja supruga Florence vrlo često kaže: zato što je sve toliko ogromno, Amerikanci moraju da se sakriju u taj storytelling, da bi se zaštitili. U Koloradu je nivo edukacije jedan od najvećih u SAD, imaju najmanji broj debelih ljudi u odnosu na ostale savezne države, ali recimo u pogledu reciklaže veoma su loši – postoje dakle neki dobri delovi SAD i oni... čudniji. Neobično je to što ne postoje stvarne granice između država, ali čim pređete u neku drugu, odjednom shvatite da niste više u Koloradu, nego u Juti ili na primer u Vajomingu. Pejzaž se ne promeni odmah, ali vi svejedno vrlo brzo ukapirate, i to ne samo zato što vidite nove tablice, nego i zbog akcenta i novih geografskih okolnosti, da niste tamo gde mislite da jeste. Već i u samom Njujorku, možete jasno osetiti razlike između njegovih pojedinih delova. A unutar tih delova – primetićete još i sitnije delove, koji se takođe razlikuju. Kao kada vas neko u Parizu pita u kom arondismanu živite i to vas odmah obeleži, tako i ovi delovi Njujorka imaju svoje osobenosti, kao uostalom i Beograd, gde se takođe pojedini delovi grada razlikuju među sobom. I svaki ima svoju priču.

Ljudi uvek teže da bar nekako ispričaju priču koju nose sa sobom. Ponekad i na svojoj koži – no, i to je neka moda, zar ne?Kroz vreme, razne mode dolaze i odlaze. Kad se šetam, pogotovo leti u Americi, zapanjen sam koliko je ljudi, pogotovo mladih, istetovirano. Ono malo što znam o tetoviranju, ranije je bilo vezano ili za tradicionalne ritualne kulture, ili za kriminalce, mornare i zatvorenike. Danas mnoštvo tetoviranog dizajna pokriva sve moguće teme. Često vidim snažnu azijsku, japansku inspiraciju u tome, i pitam se zašto svi ti ljudi ne idu da žive u srednjovekovnom Japanu ili zašto uz sve to i dalje ima toliko rasizma prema ljudima azijskog porekla? Nisam još uvek video nijednu osobu koja ima istetoviranu američku zastavu...

Bonus video Izložba „Christian Dior: Designer of Dreams“ autorke Florence Müller

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izlozbachristiandiordesignerofdreamsautorkeflorencemllervideo2-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2622437"]