Foto-istorija: Dan kad je Marko Ristić torpedovao „Politiku“

Kako je nestalo Ribnikarevo uputstvo nezavisnoj štampi i zašto je tekst Marka Ristića iz novembra 1944. čas suštinskog nestanka jednog vrhunskog dnevnog lista.

„Politika“ – njena istorija je i istorija srpskog novinarstva – iz prve ruke. Galerija nadarenih u jednoj od najstarijih evropskih medijskih krštenica. Neponovljiv grupni portret saradnika ovog lista od 1904. do 1941. otkriva na stranicama knjige „Ljudi Politike“ Slobodan Giša Bogunović, filozof, teoretičar arhitekture i leksikograf. Dok govori o primanjima „Politkinih“ novinara kao da opisuje deo trejlera nekog trilera…
– Poslednju platu uoči šestoaprilskog bombardovanja Nada Doroški, novinarka i ilustratorka, primila je u srebrnom novcu, koji joj je jedva stao u tašnu – priča Bogunović za „Novu“.

Plate nisu bile male

– S filozofskih visina neukaznog asistenta Brane Petronijevića spustio se u „stvarnosnu prozu“ i sam Predrag Milojević, upravo zbog „Politikine“ plate. Đorđe Lobačev, strip-majstor, nekada fizički radnik „Batinjola“, plaćan je sto dinara po „kaišu“. S generalskom platom od 3.000 dinara, pisao je kasnije, „kao na krilima leteo sam kući”. Tada prevodilac, Đorđe Кostić imao je šest puta veća primanja od gimnazijskog nastavnika, Pjer Кrižanić 6.500, diplomatski urednik Andra Milosavljević 9.500 dinara. Davala se 13 plata, 2.000 prilikom odlaska na odmor, pokloni za mladence…

„Mond“ se pojavio kada je „Politika“ u polupismenoj Srbiji napunila 40 godina.

– „Politika” je sasvim poseban fenomen u našem društvu, nedovoljno objašnjen. Jedna postojana institucija u sredini koja svoje institucije jedva izgrađuje, teško čuva, često i uništava. Pokušao sam da pronađem odgovore čije su najveće zasluge za tu dugovečnost, ali joj je nažalost povod činjenica da je taj dnevni list danas ispražnjen od svog nekadašnjeg jezgra, da je sveden na ljušturu svoga zvučnog imena.

Poziv na ubilačku osvetu

– Strašan je poznati salto Marka Ristića, predratnog književnog kritičara „Politike“, koji člankom u novembru 1944. poziva na ubilačku osvetu. Njegov sledeći tekst prati spisak 105 streljanih, među kojima su i „Politikini“ novinari Bogdan Simić, Sima Francen, Jovan Tanović, koji je kao urednik potpisivan u zaglavlju. To je verovatno čas suštinskog, ne fizičkog nestanka jednog vrhunskog lista. Ista matrica kasnije čini sasvim prirodnim da se smrt nekad najslavljenijeg međuratnog „Politikinog“ komentatora Slobodana Jovanovića, objavi s tri dana zakašnjenja, slogom za sporedne vesti dana, u dnu strane ispod istaknutije vesti da je učitelj iz Solotuše elektrificirao selo.

Žene

– U njenim osnivačkim godinama otvorena je za ideje ženske emancipacije, prvim napisima i uredničkim zaduženjima Mage Magazinović, zbog čega joj je čaršija podarila epitet „ženskog lista“. Kasnije, proboj u ravnopravnost svojom darovitošću napravile su sestre Bunuševac – Anđelija i Rada, Кlavdija Žuhina, Кatarina Radošević… U redakciji kojom je vladao etos obrazovanosti i pismenosti, rođeno je zlatno pero lista, rano preminula Selena Dukić. U redu emancipatorki je i glumica Ljubinka Bobić, koja je njenim „Ristom sportistom“ u „Politikinom Zabavniku“ podigla popularnost domaćeg stripa.

Moda, karikatura, fotografija…

– S listom na većem broju strana, „Politika“ je ušla u zahuktale dvadesete. Njen novoizgrađeni Dom na današnjem Trgu Politika 3, u naše vreme decenijama porazno prazan od svakog novinarskog sadržaja, postao je središte jugoslovenske Gutenbergove galaksije. Modnu rubriku iz koje su nekad probijali antifeministički i puritanski stavovi, odmenila su prosvećena uputstva o kretanjima modnih trendova Milice Babić, detaljni opisi „modernih i nemodernih silueta” Radmile Petrović s pariskih bulevara, dok su sve pratile ilustracije Vladimira Žedrinskog, uvek prefinjene grafičke stilizacije. Perom Bate Vukadinovića i Sime Francena s puno obaveštenosti prati se uspon „kinematografa“, a članci Dude Timotijevića jesu rodonačelna dela domaće filmske kritike. U kontekst opšteg ubrzanja svakodnevice smešta se i „roman u slikama“, i upravo Timotijević u našu sredinu uvodi pojam „strip“. Čitaoci iz „Politike“ uče strane jezike. Fotoreportaže Ace Simića postavljaju standard u toj oblasti…

Bora Đavo, Crni Dragi, Džadžas, Mika Republika

– Ovi nadimci „Politikinih“ novinara nastaju iz suverene ironije „Politikinih“ kozera od Brane Cvetkovića, Jefte Ugričića do Milojevića, a svedoče o klimi ravnopravnosti, prisnosti i prijateljstva u redakciji. I akademicima se na taj način skidala kruna s glave. Uglednom kompozitoru i muzičkom kritičaru Miloju Milojeviću dopalo je, recimo, Sviroje Svirojević. Takva atmosfera rađala je zbrinute egzistencije, samoostvarene ličnosti nezastrašene usamljenošću svoga mišljenja i suda, a dala uslove za vrhunske priloge Crnjanskog, Dedinca, Rastka Petrovića, Grigorija Božovića, Mihaila Petrovića, Vuka Dragovića, Momčila Jojića, Đorđa Nikolića, Milojevića, Srzentića, Dragićevića… Čini mi se da je u toj „Politici“ mnogo šta bilo na tragu pitanja iz uvodnika prvog broja: „Zar je istina manje istina ako je govori jedna osoba ili više njih?“.

Sloboda – onda i sada

– Ogromna je razlika između novinarstva onda i sada, ponajviše između ondašnje snage reči i današnje svemoći slike. Primer „Politike“ ukazuje i na važniju razliku, a ogleda i sudbinu mnogih naših medija. Sve je ređi antropološki model uzornog novinara, oslikan u uvodniku prvog broja 1904. a utvrđen u obavezi podjednake udaljenosti od vlasti i opozicije.

Vlast i opozicija

– Mnogo šta se sramno prećutkuje, a oni kritički, slobodoumni napisi, ako ih bude, skrivaju se u dubinu novine. Prevagnuo je drugi deo Ribnikarevog uputstva nezavisnoj štampi: da svojom lojalnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije, ali ne onaj da opravdanom kritikom vlade potpomaže opoziciju. Ovo drugo danas izgleda tragikomično koliko je nemoguće – „potpomagati opoziciju“. Nisam siguran da će budući čitalac današnjih novina, moći da sazna kakva nam je bila sadašnjost? Biće to pre strogo dirigovan far koji je osvetljavao deo stvarnosti, a sve drugo ostavio u mraku – zaključuje Bogunović.