Podeli:
Ivo Andrić (desno), Bolnica milosrdnih sestara, 1918, Foto: Promo/Laguna

Aprila 1914, kada se Andrić upisuje na filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta (u rubrici veroispovest upisuje katolik, a pod nacionalnost Hrvat), već više od jednog veka ne postoji poljska država. Poljska je podeljena između Rusije, Pruske (odnosno od 1871. Nemačkog rajha) i Austrougarske.

Piše: Mihael Martens

U poređenju sa delovima pod ruskom ili pruskom opsadom, Krakovljanima je još bilo srazmerno dobro, ili bar manje zlo.

Poljaci pod pruskom vlašću izloženi su antikatoličkoj politici germanizacije, Rusija krvavo guši poljske ustanke i pokušava svako buđenje poljske nacionalne svesti da uguši agresivnom politikom rusifikacije. Rusija i Pruska su čak ugovorile vojnu i političku saradnju radi ugnjetavanja Poljaka. Poljaci u delovima pod habzburškom upravom takođe su neslobodni, ali su im lanci duži i tamnica malo svetlija. Uživaju nekoliko sloboda nezamislivih za njihove zemljake u oblastima pod pruskom ili ruskom dominacijom. Zato se na Rusiju u katoličkom Krakovu, koji je samo nekoliko kilometara udaljen od ruske granice, gleda vrlo kritički. Panslavizmom pod rusko-pravoslavnim vođstvom, koji je toliko popularan u Srbiji i među delovima „Mlade Bosne“, ovde skoro niko nije oduševljen. Nije ni čudo: Srbija je slobodna, i nada se da će jednog dana uz rusku podršku dobiti i Bosnu. Poljaci, međutim, doživljavaju Rusiju kao okupacionu silu, koja želi da izbriše njihov identitet. Ovo nije promaklo ni mladom studentu iz Bosne. Političko i intelektualno okruženje u kom se Andrić u Krakovu našao imaće snažan uticaj na njega.

U Krakov je došao u priličnom neznanju, a Poljaci su imali najveći mogući uticaj na duhovno formiranje njegove ličnosti u mladosti, Andrić često govori. „Moja domovina neće se valjda naljutiti ako kažem da sam se u Bosni rodio, a duhovno progledao u Poljskoj.“ Profesor Žđehovski, kojeg se Andrić seća i posle šezdeset godina, bio je izuzetan lik u evropskoj istoriji kulture: u suštini proruski nastrojen, propagirao je pomirenje dva najveća slovenska naroda i time se suprotstavljao pretežno negativnom mišljenju o Rusima uvreženom među njegovim zemljacima.

U Krakovu već prvih dana kao da ga je udario grom „pred tim ogromnim duhovnim prostorom“.
„Mlad čovek ne može a da se u Krakovu ne preda umetnostima. Kafanice na starom krakovskom trgu imaju nešto od našeg juga“, govori još 1974. i pretpostavlja da u mladosti nije mogao da izabere bolji grad za život. „Ja sam se u Krakovu osećao kao gladno dete pred bogatom trpezom.“ Da nije bilo rata, možda bi i ostao u Poljskoj, radio na Jagelonskom univerzitetu kao lektor za srpskohrvatski jezik, oženio se Poljakinjom, možda bi se potpuno polonizovao, kako je jednom prilikom rekao.

Do ovoga neće doći, ali će Andrić doživotno gajiti simpatije za sve što je poljsko (i za Poljakinje, kako će se kasnije pokazati). U starosti često izražava čuđenje zbog toga što kritičari nisu primetili uticaj poljskih romantičara na njegovu književnost.

U ovakvim prilikama Andrić ukazuje na to da ima puno poljskih klasika u svojoj biblioteci, pa navodi Adama Mickjeviča, Zigmunta Krasinjskog i Julijuša Slovackog, tri poljska nacionalna pesnika za čijim delima neprestano poseže. Naročito Slovacki dugo mu je bio omiljeni autor. „Samo mali broj ljudi u Jugoslaviji zna da ja vladam poljskim jezikom“, kaže Andrić, što nije baš tačno, jer on poljski zna da čita, ali ne zna slobodno da govori ili da piše. Jedna njegova druga izjava verovatno je tačnija, a to je da je Poljsku više voleo nego što ju je poznavao. Upečatljivost krakovskih utisaka možda je doprinela Andrićevom povremenom preterivanju, ne samo u pogledu poznavanja jezika nego i trajanja njegovog boravka u Poljskoj.

Često govori o svojoj „godini“ ili čak „godinama“ u Krakovu, iako tamo nije bio ni tri meseca, od početka aprila do 28. juna 1914. godine. Ako on Krakov kasnije naziva gradom u kom je bio jednu godinu na svoj način srećan, to je više poetična nego biografska istina.

Andrić i Durbešić su podstanari kod Eugenije Ižikovske i njenih kćerki u ulici Bonerovskoj 12, samo nekoliko minuta od Univerziteta. Porodica je dugo živela u Bosni, sve četvoro dece se tamo rodilo, najstarija ćerka Jadviga čak i u Travniku, kao i Andrić, samo tri godine pre njega. Njena mlađa sestra Helena rodila se 1896. u Banjaluci. Njen otac Aleksander Ižikovski bio je jedan od „kuferaša“ pristiglih posle 1878. i neomiljenih među domaćim stanovništvom. U Bosnu je poslat kao sudija, gde je bio predstavnik habzburške vlasti, između ostalog na sudu u Sarajevu dok je Andrić tu išao u gimnaziju. Andrić je verovatno već u to vreme poznavao porodicu Ižikovski, pošto je jedan poljski školski drugar bio njihov rođak. Na pitanje zašto je otac ostao u Bosni kada se njegova žena 1913. sa decom preselila u Krakov, čak ni poljska slavistkinja Silvija Novak Bajcar, koja je podrobno istraživala Andrićevo vreme u Krakovu, nije pronašla odgovor. Ali ona piše da je veza sa porodicom Ižikovski za Andrića predstavljala ulaznicu u svet krakovskih salona, „u kojima ne samo da nije nedostajalo svežih sendviča i pametnih žena nego čiji je neizostavni atribut tada – slično kao i u bečkim i zagrebačkim građanskim kućama – bio klavir, koji su svirale manje ili više talentovane pijanistkinje iz viših društvenih sfera, školovane u ženskim internatima“.

Jedna od ovih pijanistkinja je i Helena Ižikovska, o kojoj se kaže da je bila uzor za jednog od najistaknutijih ženskih likova u Andrićevom delu. U pripoveci „Jelena, žena koje nema“ ona predstavlja ženu kao himeru sreće, sve nedostignuto ili nedosežno, iluziju ljubavi i uvid u njenu krhkost. Jelena se pojavljuje još i u njegovom poslednjem delu, Znakovima pored puta, koji su izašli posthumno: Posle dugo vremena, iznenada, neočekivana pomisao na Jelenu. Neobični zvuci oko mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen dolazak. Ali, to je nevina varka naših čula. […] A Jelene nema. Nigde i ni u kom vidu. […] Izgubljeno. Zaboravljeno. Brisano iz sveta mogućnosti.

U proleće 1914, kada Andrić za Helenu Ižikovsku iz Zagreba nabavlja notne sveske hrvatskih i srpskih narodnih pesama, i očigledno joj je strasno privržen, kratkotrajno se čini kao da je „Jelena“ moguća. Ali ukoliko je on stvarno sanjao o životu u Krakovu sa jednom Jelenom, njegov nagli odlazak 28. juna 1914. okončao je ovaj san. Upravo zbog toga se „Krakov“ i „Jelena“ u Andrićevom životu slažu: oni oličavaju mogućnosti jednog nedoživljenog života. Krakov njegove mladosti bio je „staza kojom nije pošao“ iz čuvene pesme Roberta Frosta – put kojim neko nije pošao da bi sledio neki drugi. Krakov, piše Andrić u jednoj belešci nađenoj u njegovoj zaostavštini, za njega nije neki određeni, konkretni grad, nego više jedno stanje duha, jedan od velikih neostvarenih snova koje čovek nosi kroz život kao najstvarniju stvarnost.

Kada 1964. godine dobija počasni doktorat Jagelonskog univerziteta, Andrića ovo raduje kao nijedna druga počast kojima je zasipan nakon Nobelove nagrade. U toku dugog života mnogo sam video, ponešto naučio i puno zaboravio, ali svoju mladalačku probu na Jagelonskom univerzitetu i svoj kratki kontakt s poljskim narodom i poljskom kulturom sačuvao sam kao doživljaj mladosti koji u čoveku ostavlja trajan trag, kaže on u jednoj svojoj zahvalnici, u kojoj se govori o Krakovu kao o nikad neugaslom sećanju na nešto neuništivo lepo, svetlo i uzbudljivo.

Još jedan eho Andrićevog mladalačkog krakovskog sna je i njegovo doživotno interesovanje za poljske žene. Ovo kulminira dvadesetih godina kada će imati aferu sa privlačnom poljskom suprugom svog najboljeg prijatelja (s kojim se tada razišao), Gustava Krkleca. Činjenica da je Andrić ovom braku čak i kumovao daće beogradskom društvu povod za često ogovaranje. Krklec nakon toga prekida kontakt s Andrićem na desetine godina i razvodi se, ali ni Andrić ne ulazi u vezu s tom ženom. Bar što se trajnih veza tiče, on više voli (s jednim izuzetkom, o kojem će još biti reči) ženu kao ideju i konstrukt u odnosu na žene od krvi i mesa. Mogućnost izmaštane žene izvan okvira starenja draža mu je od neuračunljivosti neke realne, koja bi mu na koncu možda čak smetala dok piše. Krakovska mogućnost mu se još jednom ukazala. Nakon Andrićeve smrti među njegovim papirima našlo se pismo izvesne Helene Žulavske iz Krakova. Na skoro besprekornom srpskohrvatskom ona piše: „Dragi Ivo! Ne znam da li se sjećate Krakova, ul. Bonerovske i familije Ižikovskih. Ja sam Helena Ižikovska.“ Helena Žulavska, sad već udovica, čestita mu na Nobelovoj nagradi. „Čitala sam sve Vaše knjige, koje su prevedene na poljski, ali milo bi mi bilo čitati ih u originalu. Neću više pisati, samo Vas srdačno pozdravljam i čekam na odgovor. Vaša stara prijateljica Jelena. Krakov, 15. novembra 1961.“

Andrić ovo pismo ne odlaže kod ostale korespondencije. Pronađeno je između stranica nedovršenog rukopisa za pozorišni komad, jedine drame koju je ikada pokušao da napiše. Nju je napisao kao mladić, verovatno za vreme prvih godina Prvog svetskog rata ili ubrzo zatim. U komadu se radi o ljubavi, ljubomori i neverstvu. Protagonistkinja je Poljakinja.

Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)

Priredila Miona Kovačević

Sutra: Andrić i Hitler

Foto: Promo/Laguna
Komentari

Vaš komentar