0
Muzika džez legende Džona Koltrejna, oduvek je bila velika inspiracija za sve poštovaoce ovog žanra, ali niko nije mogao da pretpostavi da će grupa zaluđenika za njegovim likom i delom 60-tih godina prošlog veka osnovati crkvu koja će nositi njegovo ime.
Crkva Svetog Džona Koltrejna u San Francisku ogranak je Afričke pravoslavne crkve, a njen zaštitnik je kanonizovani svetac, slavni džezer Džon Koltrejn. Osnovana je 1969. godine od strane njegovog prvosveštenstva nadbiskupa Franca Kinga (77) i njegove supruge, prečasne mati Marine King (75), dok su još bili obični smrtnici i nisu posedovali ovako uzvišene titule. Njihova ćerka Vanika Stivens (57), takođe je pastor u ovoj neobičnoj duhovnoj instituciji. Ideja o osnivanju crkve prvu put se javila davne 1964. godine, dok je ovaj
par u svojoj garaži držao improvizovan džez klub „Klinika za slušanje“.
„Desetak braće i sestara po muzici okupljalo se ovde nedeljom i svako bi doneo po jedan novi album. Uključili bismo muziku i testirali naše uši i naše znanje“, kaže King. Jednog dana neko je doneo Koltrejnovu ploču iz 1965. godine “A Love Supreme“, a King je obratio bažnju na Koltrejnovu belešku na omotu ploče: „Slava Gospodu kome smo zahvalni na svemu“, počinje Koltrejn, a zatim piše: „Tokom 1957. godine doživeo sam, milošću Božijom, duhovno buđenje koje je trebalo da me odvede do bogatijeg, punijeg, produktivnijeg života. U
to vreme, u znak zahvalnosti, ponizno sam tražio da mi se daju sredstva i privilegije da usrećim druge kroz muziku.” Tih godina Koltrejn je bio zavisnik od heroina i, kako legenda kaže, dok je bio na odvikavanju čuo je Božiji glas i očistio se, ponovo posvetivši život muzici.
„Nisam baš bio impresioniran onim što je pisalo na ploči“, King kaže. „Nisam čak ni želeo da slušam album.” Kingov otac je u to vreme bio
pentekostalni sveštenik, a on je verovao da se „uspešno iskrcao s broda zvanog crkva“. Taj stav se promenio nekoliko meseci kasnije, kada su on i njegova žena prisustvovali Koltrejnovom koncertu u Nort Biču u San Francisku, gde su proslavljali svoju prvu godišnjicu braka.
Bezbroj puta je pokušavao da shvati moć Koltrejnove muzike — njegov neuporediv sluh za melodiju i haos, naizgled beskrajnu sposobnost da pronađe nove zvukove u tradicionalnim akordima, složenu interakciju između njega i benda (pored Koltrejna na saksofonu, tu su bili i Džimi Garisona na basu, Elvin Džouns na bubnjevima i Mekoj Tajner na klaviru). „To je započelo evolutivni, tranzicioni proces u kome smo ponovo rođeni kao vernici“, rekao je King.
Postoji duga i bogata tradicija obožavanja muzičkih pop-ikona. Setimo se legende o bluzeru Robertu Džonsonu po kojoj je 30-tih godina prošlog veka prodao dušu đavolu ne bi li postao najbolji gitarista. Koltrejnova smrt od raka 1967. u 40. godini napravila je od njega neku vrstu mučenika. Godinama unazad, priču o poštovanju Koltrejnovog lika i dela, kritičari i biografi tretirali su kao čudnu fusnotu o njegovom zagrobnom životu.
„Mislim da je većina iskrenih Koltrejnovih poklonika u nekom staromodnom smislu religiozna“, kaže nadbiskup King. „Religija je izgrađena na našem verovanju, a često verujemo u ono što smo naučili da treba, misleći da samo verovanje nije dovoljno“, nastavlja King. Tek nakon što je ponovo gledao Koltrejna uživo nekoliko meseci kasnije, King je počeo da razmišlja o klubu u svojoj garaži kao o hramu. Otprilike u to vreme, King je učio da svira saksofon i nastupao je zajedno sa svojim učiteljem Normanom Terelom Vilijamsom. Ovaj šarmantni duo počeo je da privlači sledbenike, a klub je svake noći bio dupke pun.
Koltrejnova muzika pružila je izlaz crnoj zajednici iz konstantne frustracije. Otprilike u isto vreme kada je Koltrejn citirao Isusa u svojim beleškama, velike promene su se dešavale u crnačkoj zajednici San Franciska. Crkve koje su posećivali Afroamerikanci bile su u središtu pokreta za građanska prava tokom većeg dela 1960-ih, šireći poruke mira i nenasilja. Pojavom pokreta Crni panteri 1966. godine, borba za jednakost postala je drska, revolucionarna. Otprilike u to vreme klub porodice King se seli iz garaže u lokal do ulice u radničkom naselju Vizitejšen Vali. Koltrejn je, u velikoj meri zahvaljujući porodici King, postao heroj ne samo Crnih pantera, već i sve većeg pokreta Afroamerikanaca. Majls Dejvis, sa kojim je Koltrejn doživeo neke od svojih najranijih uspeha, napisao je u svojoj autobiografiji iz 1989. da je u vreme formiranja Crnih pantera, Koltrejnova muzika postala „za mnoge crnce vatra i strast, bes i pobuna i ljubav koju su osećali.”
Koltrejn je bio neočekivan izbor za revolucionarnu zvezdu, jer je njegova poruka, na koncu, bila poruka mira i harmonije. „Mislim da muzika može da učini svet boljim i, ako sam sam dobar
muzičar, želim to da uradim“, izjavio je jednom prilikom Koltrejn. To svakako ne znači da je bio apolitičan: jedna od njegovih najboljih pesama, „Alabama“, napisana je 1963. godine kao odgovor na bombardovanje baptističke crkve u Birmingemu te iste godine od strane Kju Kluks Klana, u kojem je nastradalo četvoro dece crne boje kože.
Džon Koltrejn zvanično je kanonizovan 1982. godine od strane Afričke pravoslavne crkve. Kingovi su počeli da izučavaju pravoslavlje, naručuju ikone u vizantijskom stilu, a svoju crkvu su imenovali kao Afričku pravoslavnu crkvu Svetog Džona Koltrejna. U godinama koje su usledile, džentrifikacija ih je primorala da se konstantno kreću po San Francisku, održavajući nedeljne službe (migrirali su na Fejsbuk tokom pandemije) i drže propovedi. Ljudi iz celog sveta su dolazili na hodočašće da bi prisustvovali njihovim crkvenim službama.
Bonus video: Jovan Maljokovic – za Sofiju