Ispovest Ane Rucner o propalom braku sa 29 godina starijim Vladom Kalemberom: "Bila sam nezrela kada sam se udala - ne želim da glumimo porodicu koja ne postoji"

Uz snimljena četiri albuma iza sebe, Ana je održala više od hiljadu nastupa širom sveta, a sarađivala je sa Hozeom Karerasom, Piterom Soaveom, najpoznatijim svetskim bandoneonistom, ali i harmonikašem, i kineskim pijanistom Muyeom Wuom.

Violončelistkinja je nedavno objavila na Instagramu fotografiju svog 19-godišnjeg sina Darijana, kojeg je dobila u braku sa muzičarem Vladom Kalemberom.

Uz sliku je kratko napisala: „Moj sin, moje sve“, a mnogi su odmah primetili koliko Darijan liči na oca iz njegovih mlađih dana. Otkako je postao punoletan, Darijan se sve češće pojavljuje u javnosti sa roditeljima.

Pred veliki beogradski nastup 2023. godine, Ana je dala intervju za naš portal u kom je otkrila šta je Darijan nasledio od roditelja:

"On je odrastao u porodici poznatih, a od malena je govorio da ne želi da bude poznat. Tako da se on razume u tehniku, tehonologiju, produkciju, tome teži i takvu školu je upisao. Da bi svirao nešto, koliko vidim - ne, a i kasno je da počne da se bavi klasikom. Kada je bio mali, stavljala sam ga na konja, da zna kako je, pa sam ga stavila na klizanje, pa na plivanje, pa na ronjenje da bi bio samostalan što pre. Prvi let je imao kada je imao 10 meseci. Bio je sa mnom u Kininu, Abu Dabiju, u Kanadi, kada poznaješ sve, onda je lakše odlučiti šta ćeš biti."

Anu smo pitali da li joj je bilo teško da sinu objasni zašto su se ona i Vlado razveli.

"To je bilo pre 10 godina, razgovor je bitan, i detetu je bitno da se kaže da niko nije kriv, mirno, stalnoženo, razgovorom koji zna biti naporan i težak, ali se mora staviti na prvo mesto. Kada me neko pita da dam savet, ja kažem da ne pitaju mene, nego nekoga ko traje u braku. Mi smo kulturni, ja bivšeg muža poštujem jer moj sin to zaslužuje jer mu treba otac."

Violončelistkinju smo pitali i da li sada postoje trenutci kada svi zajedno ručaju.

"On ima 17 godina, sada je tinejdžer i beži od nas. On zna da ima mene i oca, a šta sada ima da glumimo neku porodicu koja ne postoji? Kada toliko godina provedeš sa nekim u braku, ružno je pljunuti, tako da nema potrebe za tim, ali smo civilizovani, što je važno."Rucnerovu smo pitali i šta je bio pravi razlog razvoda od Vlada Kalembera."To je bilo davno, ne znam šta bih rekla, prošlo je 10 godina. Kada nešto ne ide, onda nađeš način da se razvedeš i to nije ugodno, sumnjam da postoji razvod koji je uspešan. Mislim da o tome treba da se priča, a ljudi treba da razmisle o tome. Pre nego što staneš pred oltar, moraš da poznaješ partnera, a da bi ga poznavao treba da sve strasti staviš po strani. Mi svi živimo divlje danas, da se udamo i da stavimo to na društvene mreže. Mislim da je to i kod mene bilo, nezrelost."

Pitali smo je da li se slaže sa srpskom frazom "bolje dobar razvod nego loš brak".

"Ja bih rekla bolje ništa ako ne poznaješ tu osobu pored sebe. Sad je to sve hešteg makni ego, hešteg prihvati najbolju verziju sebe, hešteg ma dosta više. Danas je ludo vreme, treba da se bavimo decom, da pričamo sa njima da nas čuju, sve je postalo hešteg. Brakovi više ne traju, žene su postali frajeri, frajeri trče za ženom, sve se poremetilo. Ja sam odrasla u porodici gde brak traje 40 godina."

Zanimljivo je da hrvatska violončelistkinja vuče korene iz Beograda: "Moja majka je rođena u centru grada, i otišla je studirati u Zagreb isto violončelo, upoznala mog oca i tako su se spojili. Biti u Beogradu mi je jako blisko - kazala Rucner za Nova.rs 2023. godine, kojoj je omiljeno mesto ovde Kalemegdan."

"Tu sam kao mala provodila dosta vremena, pokojna baka me je čuvala. Uvek mi je Beograd bio veliki grad, bilo mi je lepo. Zato se uvek vratim sa osmehom. Što se tiče noćnog života u Beogradu, nikada nisam izašla ovde, možda čudno zvuči, ali eto - nadam se da ću nekada zasvirati na nekom splavu. Ovde u Srbiji su vrhunski glumci, pevači, stvarno ste super."

Na pitanje kako izgleda život jedne violončelinstkinje, Ana Rucner odgovara da "živi uredno i dosadno".

"Toliko nastupam, i među ljudima sam stalno, pogotovo kada odem u Kinu na turneju, da jedva čekam da se vratim kući i skuvam bezkofeinsku kafu i gledam u zid. Nisam tipičan muzičar, ne izlazim, ne lutam, ne pijem. Možda zato što sam mlada rodila sina, pa sam poslednjih 17 godina privržena njemu. Obožavam biti kod kuće. Imam u stanu sve napravljeno da mi je lepo - ističe muzičarka, koja je bila u braku s Vladom Kalemberom, bivšim frontmenom popularnih Srebrnih krila, koji je imao i uspešnu solo karijeru."

Naša sagovornica nastupalaje u više od 30 zemalja, a iza sebe ima imnoštvo nagrada.

"Jedno vreme sam snimala spotove u svrhu promocije Hrvatske, radila sam čuda, jahala konje, skakala sa stena vezana sajlama. Puno toga sam napravila, spotovi su bili primećeni i osvojila sam puno nagrada, imam i više od 40-50 nagrada. U Kini sam skoro dobila priznanje. Proputovala sam svet, blagoslov kod muzičara je da vidimo svet. Možda nemamo novca ali možemo videti svet."

Nastupala jei na Kineskom zidu, a na pitanje kakvo je bilo iskustvo, kaže:

"U Hrvatskoj postoje stonske zidine, očuvane su i najveće su u svetu, a u Evropi su prve. Htela sam pokazati Kinezima da iz zemlje iz koje ja dolazim, gde ima četiri miliona ljudi, a u njihovoj gde ima milijardu i 500 miliona smo drugi po redu sa zidovma, tačnije odmah posle njih. Onda sam snimala stonske zidine, pa Kineski zid i napravila komparaciju. Na Kineski zid sam se popela, kupila sam neko jeftino violončelo koje se raspalo dok smo se popeli do gore, dobila sam dozvolu, za koju ne znam ni da li je bila ispravna, ali bilo je izazovno. Snimatelji su rekli da je snimak full HD, a na kraju je takav bio da nismo mogli ni da iskoristimo. To je bilo pre 10 godina, neko drugo vreme. Trebalo je popeti se u štiklama na Kineski zid! Izazovno je malo reći…"

Probala je svašta, pa su je tako na jednom nastupu spuštali s visine od 25 metara.

"Pre dosta godina jedna banka se otvarala i hteli su čelistkinju koja će da se spušta sa zgrade, našli su mene, ja sam spremna za te izazove i eto spustila sam se zid sajlu i otvorila banku. Malo je bilo teže sa violončelom, čak su mi i štikle zalepili da se ne pomeraju, da nekoga ne ubijem, ali to su lepe stvari. Kada god je nešto izazovno, tu sam. Meni su neoični nastupi postali standardni, čak uvek tražim veći izazov. Treba biti u formi sviračkoj, fizičkoj, mentalnoj, i onda možeš izdržati tempo. Publika je ta koja to traži. Ja sam na bini spontana, imam takav glas i energiju koja je divlja - pop, rok, tradicija, pevanje, skakanje - svega ima na mom koncertu."

Rođena je u muzičkoj porodici, pa nije čudo što je kao mala prvi put shvatila da želi da se bavi tim poslom.

"Imala sam šest godina, is obzirom da je moja mama čelistkinja, uzela sam čelo i počela da sviram, a onda su me upisali u muzičku školu. I počinje se sa šest ili sedam godina, posle je kasno. Mene pitaju šta još znam da sviram? Ali, kada biraš klasičan instument onda ne znaš ništa drugo, znam samo violončelo i zato se kaže da je muzika stil života - objašnjava Ana Rucner, koja se seća da je prvi novac zaradila sa 13 godina:

"Počela sam zarađivali u jednom kazalištu. Kada se premešta pozornica, ja sa violončelom sednem i sviram, i tada sam dobila prvi novac. Kada sam osetila da mogu onda sam počela da sviram, i sa 17 godina sam upisala muzičku akademiju. Sa 19 godina sam snimila jednu verziju sa električnim čelom koje sam nabavljala kao da nabavljam neku raketu. Bilo je drugačije vreme, nije bilo Fejsbuka, Jutjuba, ali svako ko je uporan, uspe! Sve je moralo da se pamti, klasičnu muziku sam učila od profesorke, išla sam na seminare, promenila sam 30 profesora kroz život. Radila sam sa Izraelcima, Ukrajincima, Rusima, Belorusima, jako puno sam vežbala čelo, znala sam po osam sati dnevno trenirati."

Bila je zato jako ponosna kada je snimila prvi album.

"Imala sam 19 godina i bila sam na Akademiji, a ovi moji su bili s Korčule, jedan di-džej, a drugi je svirao naš tradicionalni instrument. I uspeli smo da snimimo 'Mariju'!"

Danas Ana Rucner svira na violončelu koje je napravljeno od delova vraćenog oružja.

"Kampanja koja se zove 'Manje oružja, manje tragedije' traje od 2006. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova vodi kampanju sa ciljem da se zaštite životi. Ako neko poseduje oružje, može da pozove policiju i oni će u civilu doći i to uzeti. Jer, ako neko poseduje oružje, to može da nađe dete i da nekoga povredi. Ja sam sada ambasador te kampanje, i od tog oružja je napravljeno jedno violončelo. To je u vlasništvu MUP-a, a ja ga samo koristim kada radim koncert. A poruka je: 'Od strahote, može biti lepota”. S obzirom da to oružje sada nije aktivno, bolje je da ga vrate i da napravimo nešto od čega ćemo stvarati muziku."