0
Imućni su nas oduvek fascinirali svojim životima i kao mafijaši, kolonizatori, psihopate, preduzetnici ogrezli u pohlepi i romantični divovi.
Jedan od najbojih stendap komičara svih vremena, Louis CK, imao je svojevremeno u svom nastupu segment na temu “kako nije loše biti beo” koji je poentirao time da ako ste beli možete da se vratite u bilo koji period u istoriji i verovatno ćete dobro proći.
Stara je fraza da će bubašvabe preživeti svaku apokalipsu, ali živa je istina da će zapravo sem njima to poći za rukom još jedino “belom, bogatom čoveku”. Otuda možda ne treba da nas čudi da je upravo “beli bogati čovek” (pol za ovu priču nije naročito bitan, ali slažem se da su muškarci u većini i u ovom odabiru) na svim mogućim zidovima srama, da se njegov civilizacijski doprinos razvlači i raskrinkava na svim meridijanima, pa da mu sada i holivudska i teve produkcija rade o glavi novokreiranim i mnogopopularnim trendom, uglavnom satirične prirode, koji je dobio naziv “Eat the Rich” (izraz koji datira još od Pariske komune).
I unutar koga možete da pronađete sve svoje omiljene serije i filmove poslednjih godina: “White Lotus”, “Succession”, “Triangle of Sadness”, “Knives Out/ Glass Onion”, “Parasite”, “The Menu”, “The Hunt” (2020), “Bodies, Bodies, Bodies”, “Us”, “Happy End” (2017)… Međutim, da li ti filmovi baš služe tome što nam je rečeno ili…?
Beli bogati ljudi, kao mračni predmet naših želja i interesovanja, njihov život i klasne i sve druge razlike koje oni iniciraju bili su tema filmova, pa i televizije od samog nastavka istih. Manje-više zbog toga što je to bio najlakši način da se zaviri u “ostvarivu bajku” (tj odsanja “američki san”). Jedan od najboljih filmova svih vremena, “Citizen Kane”, nije ništa drugo do melanholično očovečovljenje jednog od najbogatijih ljudi svih vremena (navodno ondašnjeg medijskog magnata Williama Randolpha Hearsta). Nebrojani kostimirani epovi bavili su se kraljevima, carevima, imperatorima, pra-buržujima svih tipova, njihovim raskošnim životima i posledicama istih.
Pre nego što smo svi zajedno i globalno zakoračili u “Zlatno doba televizije” serijama “Sopranos”, “Wire”, “Mad Men” itd, sasvim sigurno se svi sećamo televizijskih “alfe i omege” osamdesetih koje su vladale mejnstrim kulturom, saga o naftaškim bogatašima iz Kolarada, “Dynasty” i Teksasa, “Dallas”. Tu smo po prvi put naučili da i bogati plaču, kao i da zato imaju sasvim dovoljno opravdanih razloga da iako smo u poređenju sa njima siromašni kao crkveni miševi i mi možemo da ih razumemo i saosećamo sa njima.
Bogati su nas fascinirali svojim životima i kao mafijaši (“Godfather”) i kao kolonizatori (“Out of Africa”, “Lawrence of Arabia”) i kao psihopate (“American Psycho”) i kao preduzetnici ogrezli u pohlepi (“Wall Street”, “The Wolf of Wall Street”) i kao romantični divovi (“Great Gatsby”). Bogati imaju realne mogućnosti, njihove želje su ostvarive, njihovi hirovi nikada ne ostaju neispunjeni, njihova bol i tuga mogu se materijalno zalečiti. Oni koriste drugu, treću… priliku.
Njihovi životi podstiču maštu, ali i “dobru” zavist. Jedna od poslednjih serija koja je podmuklo obavila pranje “belog veša” ne bez razloga dolazi iz kolevke najbeljeg, najbogatijeg i najpokvarenijeg čoveka- Velike Britanije, a siguran sam da ste i vi uživali u nevinom i naivnom centrifugiranju klasnog sistema kroz doživljaje grofa Granthama i njegove familije u “Downton Abbey”.
Međutim, nekako baš nakon te serije kondenzovao se bunt progresivne i “woke” levice i zatražio da s manje romantične nostalgije i čovekoljublja zavirimo u živote “bogatih i slavnih”. Beli, bubašvabasti medijski vladar vrlo brzo ponudio je odgovor i tako su nam stigli sadržaji u kojima se bogati prikazuju s daleko manje simpatija, u kojima je njihova pohlepa posledica lošeg vaspitnog sistema, koji prizivanjem svih mogućih oblika bahatosti prikazuju klasni ambis između “jednopercentaša” i “svih ostalih”, koji upućuju na to ko je zapravo i najviše kriv za “99 naših problema”, kao i globalno stanje sveta, politike, istorije, budućnosti, pa i same planete. Ladadiladida… znate već tu tiradu od Lenjina naovamo.
Iako je Holivud sklon auto-posipanju pepelom, za šta poslednjih godina koriste i bagere, vratio bih vas na početak teksta i moju tezu da će “dan posle” dočekati samo bubašvabe i beli, bogati čovek. I taj beli čovek (kao “vladar Holivuda”) shvatio je da ga “woke” politika vodi apsurdno dosadnim sadržajima koji na svu muku- i ne prave pare! U tom i takvom okruženju, neprekidno šahmatiranom od strane “socijalnih ratnika”, neophodno je kreirati junake i sadržaje koji će da animiraju publiku, koji će da budu bezobrazni, ali i nešto smislenije moćni nego super-heroji. Ti i takvi sadržaji i junaci pronađeni su u belim, bogatim ljudima i kroz prizmu (jalove, beskorisne) društvene kritike vraćeni na meni, pre svega- da zarađuju pare!
Možda vi mislite da u “White Lotusu” prisustvujete kritici površnih i ispraznih života bogatih koji na sav nerad moraju i da odmaraju od istog (na lokacijama iz snova) ili da u “Succession” imamo demonstraciju oštre kritike “Murdochovih” i bahatog otimanja o gospodarenje našom realnošću od strane retardiranih naslednika, ali ono u čemu mi svi zapravo uživamo je “poslednje parče slobode fiktivnog junaka“ koji na tom terenu može da bude “kakav god hoće”, da maltene u usta stavlja i reči proterane iz rečnika (treba li da nabrajam?), koji sme da se ponaša kako želi jer tobože to sve radi kao “ružan primer” u “osudi koja je u toku”.
I tako mi, vazda siroti plebsi, za naše pare navijamo za one koji uživaju u slobodi koja je nama svakim danom sve manja, svi zajedno čuvamo magiju nesterilizovane umetnosti i, paradoksalno, koristimo bogate da odbranimo zdrav razum i normalan život pred “woke” diktaturom i tiranijom beživotne inkluzivnosti. Bogati smeju sve što se nama brani i kroz tu kvazi-kritiku njihove hronične gluvoće za moderne trendove i mi se grabimo za mrvice otpora istim i kroz njihove živote kompenzujemo ono što ne možemo da ostvarimo u svojima. Dakle, formalno, bogati i dalje obavljaju isti zadatak kao nekada (rade ono o čemu mi sanjamo), samo sada njihovo insistiranje na performansama “starog poretka” ima malo više zajedničkog sa onim što i običan svet prepoznaje kao “luksuz” koga ne želi da se odrekne.
Bonus video: Snimanje filma „Munje: Opet“
