Stijović: Ponosan sam što 80 odsto Crnogoraca podržava ulazak u Evropsku uniju. Ali ulazak u EU nosi i neke obaveze. A mi Crnogorci smo s obavezama u ratu

Jedino crnogorsko ostvarenje koji je bilo u Takmičarskoj selekciji igranog filma 39. Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festivala, "Crna truba" na najvećem festivalu u Crnoj Gori odnelo je dve nagrade - specijalno priznanje žirija Fedeora i Plaketu Živko Nikolić, koja je pripala reditelju Bojanu Stijoviću. A upravo na ovom festivalu, nakon svetske premijere u Biškeku, pa regionalne u Puli, crnogorska publika imala je prilike da prvi put vidi ovo ostvarenje, rađeno po scenariju Stefana Boškovića.

Uskoro će i srpska publika moći da vidi ovo crnogorsko ostvarenje, realizovano u manjinskoj koprodukciji sa Srbijom, i to na dva filmska festivala u septembru.

Stijović, poznat po kratkim filmovima "Martin" i "Peloid" u dugometražnom igranom debiju donosi priču o poznatom piscu Maksimu Grahovcu, koji se, nakon deset godina provedenih u inostranstvu, vraća u rodno selo u Crnoj Gori. Razlog za povratak u selo Grahovo jeste, ne samo poseta rođenom bratu Niku (igra ga Marko Janketić), već i rešavanje pitanja nasleđenog porodičnog imanja. Međutim, na putu ka selu Maksim, kog igra Momčilo Otašević, doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj, nehotice, usmrćuje meštanina. I sve to povratak u rodno selo pretvara u, malo je reći, noćnu moru…

Nakon nacionalne premijere i nagrada na Filmskom festivalu Herceg Novi - Montenegro film festival reditelj Bojan Stijović je, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, zadovoljan:

- Najpre, bio sam iznenađen što je bilo toliko ljudi na premijeri, na Kanli kuli. I, nakon projekcije, prilazili su mi ljudi s pozitivnim reakcijama, što me je radovalo. Rekao bih da je bila neka dobra atmosfera, reakcije odlične, a nagrade su samo bonus.

Ne bih nazvala film hermetičnim, ali svakako nije namenjen širokim narodnim masama, jer se dotiče tema koje su možda bolne za crnogorsko društvo, ali i za čitav region. Kroz film se suptilno provlače te večne teme patrijarhata na ovom tlu. Koliko je bilo izazovno doneti ih na veliko platno?

- Da, pa prvi izazov bio u tome što je ovo mešavina različitih žanrova, stilova, forme. U tom smislu je bilo izazovno naći pravu meru, dakle, kada elementi trilera ulaze u priču, kako se baviti crnim humorom… A zaista suštinska priča vezana je za ta duboka pitanja našeg društva. Prosto, ja sam uvek posmatrao te pojave u društvu. Poput glavnog junaka Maksima, osećam da moja generacija, ili ljudi sličnih godina dele neku vrstu, da kažem, nesreće. A nesreća je u tome što nikako da iskoračimo kao generacija koja će popravljati stvari na bolje. Uvek postoji neki usud, momenat, sudbina, koje nas vuku ka zemlji, što nije dobro. U filmovima volim da se bavim karakterima, koji samo naizgled deluju kao da su puni samopouzdanja i jaki, a suštinski su slabi.

A kad pominjete patrijarhat, zadržao bih se na Crnoj Gori. U ovoj zemlji svedočimo lažima o toj muškosti, o svim tim elementima koji se vezuju za taj pojam - tradiciji, moralnosti, hrabrosti. A sve je to jedna velika laž. I, možda ću biti malo grub, ali u pitanju su slabi muškarci koji traže da ih neko vodi. Mislim da i svi u Srbiji razumeju to.

I te muškarčine prepuštaju svoj potencijal nekom drugom da ga koristi iz čiste lenjosti duha. E, to je i ključna stvar u ovom filmu, bar kada je moja generacija u pitanju.

A kad već pominjemo tu muškost koja se, najpre, vezuje za Crnu Goru, jesu li se stvari bar malo promenile? Zemlja se sprema za ulazak u Evropsku uniju, pa primećujete li neki pomak u svesti naroda?

- Pa, ima nekih pozitivnih stvari. Sazrela je svest u narodu, generalno, da ulazak u Evropsku uniju nudi određenu stabilnost našoj zemlji. I u tom smislu sam ponosan na stav opšte populacije. Mislim da 70 ili 80 odsto Crnogoraca podržava ulazak u Evropsku uniju. Međutim, ulazak u EU nosi i neke obaveze. A mi Crnogorci smo s obavezama u ratu. Volimo da smo takvi, to nam je mentalitet. I svima je to poznato, pa smo i "predmet" viceva. Uvek je problem suštinske prirode. Mi moramo menjati svest. Dakle, nama je poštovanje zakona i uopšte nekakvih civilizovanih tekovina vrlo apstraktna kategorija. A ubeđeni smo, kao jedna mala zemlja, da smo centar civilizacije. I to je potpuni paradoks. Imamo taj crnogorski ponos, koji se sukobljava s mnogo toga. Na primer, mi ne možemo normalno da vozimo ulicama grada. Imamo na svakom koraku kršenje zakona. Zaista, paradoksalna stvar. Narod, opet, iz te lenjosti duha, misli da će Evropska unija rešiti sve probleme, ali ne, neće. Suštinski, moramo da se menjamo iznutra. Ne želim da budem negativan, i nadam se da će neke nove generacije, koje odrastaju s novim tehnologijama i u drugačijim, novim uslovima, biti pametnije. Primećujem kod mlađih ljudi, koji su u svojim dvadesetim sada, da ne nose opterećenje nekih godina koje smo mi uzaludno potrošili.

Film "Crna truba" je, između ostalog, finansiran i sredstvima Filmskog centra Crne Gore, a i vi ste pominjali da ste i prvi kratki film snimili zahvaljujući sredstvima ovog nacionalnog fonda. Koliko se situacija u vašoj zemlji promenila od kada pre desetak godina imate krovnu instituciju koja se bavi isključivo filmom, i ne zavisite samo od Ministarstva kulture? Naročito vas to pitam iz perspektive Srbije, gde već dve godine nema nijednog konkursa za filmove?

- Nama, koji situaciju u Srbiji, posmatramo iz Crne Gore sve to je apsurdno. Imam dosta prijatelja u Srbiji, i neverovatno je s čim se suočavaju moje kolege. Ne mogu sebi da objasnim da Srbija, koja je tako velika i bitna zemlja, ima takav odnos prema kulturi… I jedva čekamo da dođemo u Srbiju, na festivale i da pokažemo film. Želimo da vidimo kako posmatraju ljudi iz Srbije jednu autentičnu crnogorsku priču.

A što se nas tiče, mi smo sa nezavisnošću i osnivanjem Filmskog centra Crne Gore, konačno dobili usko profilisane institucije. Ali, opet, najkasnije smo dobili Filmski centar, što bi u svakoj normalnoj zemlji valjda trebalo da bude prioritet. I da, 2017. sam dobio sredstva za prvi film "Peloid" od Filmskog centra.

Jako nam je bilo važno da postoji institucija koja će nas, na neki način, organizovati. Da se ne dešava sve stihijski. I u tom smislu je Filmski centar jako pomogao, posebno kada je saradnja s profesionalcima sa strane u pitanju. Umreženi smo sa svim bitnim institucijama, gotovo u čitavom svetu, i koristimo tu razmenu znanja.

A kada su konkursi u pitanju, film poput "Crne trube" bez podrške Filmskog centra Crne Gore, nikada ne bi bio realizovan. Zahvaljujući Filmskom centru mnogo toga je bolje, ali još dosta stvari treba uraditi.

A da li biste vi rekli da je crnogorska kinematografija u ekspanziji?

- Jeste. Uvek pričam sa kolegama da je vredno što Crna Gora, iako je mala zemlja, ima jako mnogo autora, i raznovrstan filmski izraz. I svi naši filmovi su različiti. To je, po meni, najveće bogatstvo. I imamo hrabre ljude koji ulaze u rizik da bi snimili film. Dakle, u usponu smo. Smatram da će i godine koje dolaze biti zanimljive, jer znam kakvi filmovi se sada snimaju ili su već snimljeni.

Sumirajući utiske o filmu Marko Janketić je u Herceg Novom istakao da se s "Crnom trubom" rodio novi crnogorski autorski glas, misleći, naravno, na vas. I, zaista, ovaj film jeste drugačiji od svega u crnogorskoj kinematografiji proteklih godina. Da li vam je od starta namera bila da ponudite nešto unikatno i da srušite neke tabue o crnogorskoj kinematografiji?

- Nije, to je nešto što dolazi iznutra. Dakle, nisam nikad imao neki plan: "E, sad ću uraditi ovo". Prosto, to sam ja. Sećam se da je u jednom intervjuu Dejvid Linč rekao da je filmska umetnost intuitivna stvar. I zaista je tako. To uprizorenje, kada vidite neki kadar u glavi, intuicija vam govori: "Aha, to je pravi kadar", bez ikakve racionalizacije, organski. E, to je slučaj bio kod mene.

Od početka sam s ovim filmom znao karakter Maksima, koji su njegovi problemi. I sebe sam zamislio kao tog lika i kako bi izgledala moja stvarnost da se nađem u toj situaciji. I onda je sve iz toga proizašlo. Naravno, cilj mi je bio da, pošto je film dinamičan i ima vrlo specifičan ritam, napravim tenzičnu sliku, nešto što unosi nemir. Ta blizina kamere licima glumaca mi je bila jako važna. I onda su muzika, fotografija i sve ostalo, došli organski.

Mislite li da ima mnogo takvih priča na ovom tlu, poput Maksimovih, koji nose neku tajnu u sebi? I zašto mi stalno u ovom regionu potiskujemo traume, tragedije?

- Da, to je jedna od specifičnosti ovog prostora. A to zavisi od toga kako izgrađujete svoju ličnost i koliko ste iskreni suštinski prema sebi. Opet se vraćam na svoju generaciju, ali primećujem, dok gledam ljude, to neko samopouzdanje koje poseduju, i kojem sam se divio nekad. Sada se više ne divim. Jer, kada vidim ljude s takvim egom, mislim da je to njihova slabost. I to je nešto što me fascinira. Dakle, zašto ljudi u 21. veku na ovim prostorima, mogu da imaju takvu vrstu problema - a odrasle su osobe? Izgubio se identitet kod čoveka, iskrenost spram sebe. Mnoge stvari su fejk, lažne. Imamo lažnu komunikaciju, razmišljamo i u filmu nekad lažno. Čini mi se da je film postao ukras na nekoj haljini ili odelu, sve se pretvara u neke industrije, i spuštaju se kriterijumi da bi se zadovoljili mediokriteti. Ne znam zašto to radimo. Možda to daje utehu velikom broju ljudi, ali je sigurno pogrešan pravac.

Ali, možda je to beg od surove stvarnosti?

- Možda. I može to i tako. Ali baš u ovom filmu mi hoćemo da se suočimo s tim. Da više ne bežimo.

Kada ste "Crnu trubu" predstavljali u Hrvatskoj, na Sinehil festivalu, pominjali ste da vam se po glavi vrzmaju ideje za bar dva nova filma...

- Daću vam jedan čudan odgovor - tačno znam koliko ću filmova da snimim u životu. Biće to tri filma. Tako da imam još dosta vremena do sledećeg (smeh). Za jedan život je dovoljno imati tri dugometražna filma. A imam već upakovana dva potpuno različita projekta. Jedan je "coming of age" priča, autobiografska, koja se odvija u Beranama, mom rodnom gradu. To je, u stvari, priča o mojoj majci i životu koji je vrlo specifičan. Za vreme rata na Kosovu, tokom izbegličkog talasa, moja majka je prihvatila jednu porodicu koja je živela s nama godinu i po dana. S obzirom da je priča vrlo slojevita, mislim da to može biti veoma interesantan film. A drugi je psihološki triler, i po uzoru na filmove Brajana de Palme i Hičkoka. To je moj omiljeni pravac u kinematografiji. I to je nešto s čim ću, nadam se, uspešno završiti karijeru (smeh).