"Ne mogu da se pomirim s tim da se ljudi ubijaju bez ikakvog razloga. Rat je nekima postao unosan biznis": Dvostruki oskarovac Asgar Farhadi govori za Nova.rs

Jedna vožnja prastarim autobusom do susednog grada bila je presudna za "rađanje" jednog od najpriznatijih filmskih stvaralaca današnjice, Asgara Farhadija. S obzirom da u njegovom rodnom gradu u Iranu nije bilo bioskopa, krenuo je kao tinejdžer u susedno mesto kako bi prvi put osetio čari kinematografije. No, drndavi autobus je jedva išao, i zakasnio je na projekciju. Stigao je tek na drugi deo filma iz Istočne Evrope, ni manje ni više nego partizanskog, s glavnim junakom - takođe tinejdžerom. Odgledavši drugi deo filma, zapitao se šta li se desilo u prvom, i počeo da mašta. Život mu se u tom trenu promenio, jer je nesvesno postao scenarista.

A taj klinac iz Irana, koji će prvi, eksperimentalnmi film snimiti sa samo 13 godina od tada je prešao povelik put. Kao reditelj debitovao je dugometražnim filmom "Ples u prašini", koji je dobio priznanje na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, a ređali su nagrađivani naslovi "Predivan grad", "Vatromet u sredu", "O Eli" (nagrađen na Berlinalu i na festivalu Trajbeka), da bi prvog Oskara dobio 2011. za "Razvod", a drugog za "Trgovačkog putnika". Nakon Zlatnog medveda, Zlatnog globusa i nagrade Cezar, ovenčan je potom za film "Heroj" i Gran prijem Kanskog festivala.

I kao da nema dovoljno priznanja, pre nekoliko dana ovenčan je još jednim - Počasnim srcem Sarajeva za doprinos filmskoj umetnosti. Asgar Farhadi, koji se vratio u Sarajevo posle osam godina, tokom upravo završenog festivala održao je i izvrstan masterklas, publika je mogla da vidi njegov najnoviji film "Paralelne priče", kao i retrospektivu njegovih najboljih ostvarenja u okviru programa "Posvećeno".

Nakon Sarajeva, gde je bio rad i da razgovara s novinarima, Farhadi je gost i 39. Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festivala, na kom će 25. avgusta, od 10 časova, održati i specijalni masterklas u okviru industrijskog programa Montenegro Film Rendezvous. Takođe, uručena mu je i Počasna povelja Filmskog festivala u Herceg Novom.

A u razgovoru za Nova.rs, koji je vođen u Sarajevu, veliki iranski sineasta priznao je da obožava Sarajevo film festival:

- Bio sam ovde pre nekoliko godina kao predsednik žirija Takmičarskog programa. I kada sam odlazio na projekcije i gledao filmove ovde, publiku, koja je bila u ogromnom broju, kako u pozorištu, tako i u bioskopima na otvorenom, na hiljade njih činili su ljudi koje inače srećete na ulici. Obični ljudi koji samo žele da vide filmove. Imam utisak da je čitav grad uključen u festival. To mi je bilo tako interesantno. A i sama istorija festivala je burna. Ta istorijska pozadina, kako su osnovali festival tokom rata je neverovatna priča. A tek kako su uspeli da ga održe i da ga učine tako značajnim… Zaista je Sarajevo vrlo posebno mesto.

A pre dve godine bili ste i u Beogradu, gde ste takođe dobili nagradu za doprinos kinematografiji "Beogradski pobednik" na Festu, kao i Zlatni pečat Kinoteke. Kakva vas sećanja vezuju za Beograd?

- Da, bio sam, čini mi se, tri dana u Beogradu. Za mene je to bio kratak put, ali divan, plodonosan. Posetio sam i Narodni muzej i bio sam oduševljen zbirkom. Sjajne sam trenutke proveo tamo. Imao sam susret sa studentima i s mladim filmskim stvaraocima, koji su gledali sve moje filmove i ispitivali su me o svemu. Zapazili su neke neverovatne detalje u mojim filmovima i bio sam zapanjen. Divno mi je bilo.

Vaš novi film "Paralelne priče" svetsku premijeru imao je nedavno na Kanskom festivalu. Okupili ste krem francuskog glumišta. U sjajnoj glumačkoj ekipi su Izabel Iper, Katrin Denev, Viržini Efira, Vensan Kasel…

- Da, neverovatni su glumci. I svi su bili moj izbor. Kada sam odlučio da snimam taj film u Francuskoj počeo sam da gledam neke francuske filmove. Neke od glumaca sam znao od ranije, najpre Izabel Iper, tako da do nje nije bilo teško doći. A za veliki deo ostatka glumačke ekipe saznao sam gledajući tamošnje filmove i kada sam im dao scenario na čitanje, odmah su pristali. Zaista, nikada lakše nisam uradio kasting, uprkos tome što govorimo o velikim glumačkim zvezdama.

Ovo je drugačija priča u odnosu na vaše ranije filmove, ne samo zbog toga što se odvija u Francuskoj. Glavna junakinja je spisateljica koja, ne bi li pronašla inspiraciju za novi roman, počinje da špijunira komšije, no kada angažuje mladog Adama da joj pomogne u svakodnevnoj rutini špijuniranja, ne shvata koliko ćeto preokrenuti njen život i rad naglavačke. Kako ste izmaštali ovu priču u kojoj je fikcija spisateljice nadmašila stvarnost svih...

- Čitava priča ovog projekta započeta je pre nekih pest godina. Tada sam dobio poziv iz Amerike. Jedan američki producent me je nazvao rekavši mi da ima ideju za projekat koji je baziran na jednoj epizodi serije "Dekalog" Kšištofa Kišlovskog. Upitao me je da li želim da radim. I iako sam bio sumnjičav, razmišljao sam dugo i na kraju pristao. Ali, na osnovu te, već postojeće priče želeo sam da smislim novu. To mi je bio uslov. Nisam hteo da radim ekranizaciju Kišlovskog jer je njegova priča savršena, već da izmaštam novu, koristeći postojeći kao inspiraciju. Pokušavao sam i sa koscenaristom sam smislio priču o pisanju, o bioskopu, o novom glasu, umetnosti. Takva priča je potpuno nešto novo u mom opusu, takav pristup Ii stil nisam imao u svojim drugim filmovima. Osim u "Trgovačkom putniku" koji se vrti oko teatra. Ali ovde je fokus na pisanju, bioskop, umetnosti.

Zaista, ovaj film se razlikuje od svega u mom opusu. Sećam se da me je producent upozorio da je posredi veoma teška priča. Bio sam svestan toga, ali preuzeo sam rizik. Jer, spreman sam sve da uradim za priču. A ova priča, ne samo da je drugačija od svih mojih dosadašnjih scenarija, već mi je nekako postala bliska i uživao sam u ovom procesu. Mislim da bi ovakve storije češće trebalo da radim (smeh).

Uoči svetske premijere u Kanu govorili ste javno o teškoj situaciji na Bliskom istoku, o vašem Iranu, o Palestini. Vrlo ste izričiti bili u stavu da ne smemo dozvoliti više ratna razaranja, stradanja, ne samo nevinih, već bilo kog čoveka. Nažalost, situacija se nije promenila.

- Da, nije. I dalje traje rat, situacija je ista, svi problemi tamo posledica su unutarnjih trvenja, ali i mešanja spoljnih faktora. Sve ono što sam rekao u Kanu - i dalje stojim iza toga. Zaista, svako ubistvo je zločin. I dalje ne mogu da se pomirim s tim da bilo koje ljudsko biće treba da izgubi život. Tragično je što se i danas, uprkos svim naprecima koje smo navodno postigli, svakog jutra budimo uz vesti o novim nevinim žrtvama, ubijenim bez ikakvog razloga. Znate, ja opet živim tamo, na Bliskom istoku. Živim u Teheranu, volim taj grad, taj narod, ali nadam se da će se ovaj rat nekako zaustaviti. Nažalost, primetio sam da tu više nema nikakve strategije i da se rat nekima pretvorio u unosan biznis. Apelujem ponovo na sve da se ujedinimo se kako bismo zaustavili sve te nehumane, nezakonite i destruktivne procese sva ratna razaranja.

Mislite li da kada javno iskazujete antiratne stavove da to dopire do ljudi. Čuju li vaše reči?

- Pa nadam se. Da li imaju efekta? Ne znam, i, nažalost, nisam siguran da ih političari, oni koji donose sve te pogubne odluke čuju. Mislim da oni ne uvažavaju glasove poput mog ili glasove umetnika, javnih ličnosti. Ali, bez obzira na sve, moram svoja osećanja i stavove da podelim javno.

Jedan ste od retkih filmskih stvaralaca, zapravo jedini živi autor u poslednjih 60 godina koji je ovenčan s dva Oskara. Kao dvostruki laureat najvećeg filmskog priznanja na svetu, pride uz nagrade poput Srebrnog medveda ili Gran prija Kanskog festivala, osećate li ponos?

- Znate kako, to zavisi od životnog doba u kom ste. Kada sam pre petnaestak godina prvi put dobio Oskara za "Razvod" bilo je to za mene nešto neverovatno. Ogromno postignuće. A kada se to desilo ponovo s "Trgovačkim putnikom" tog osećanja više nije bilo. Jer, sada, u ovom životnom razdoblju moj cilj više nisu nagrade, već nešto drugo. Više me ne zanima uspeh, ne žudim za priznanjima, ne želim da budem fokusiran na rezultate koje ću ostvariti s nekim filmom. Danas mi je glavni cilj da otkrivam neke nove ljude, živote, priče… Zanima me samo da se tokom procesa pisanja posvetim razmišljanju o drugima, da se susrećem s ljudima, pričam s njima, saznajem njihove životne storije. Rezultati više nisu presudni. Naravno da prilikom stvaranja jednog filmskog ostvarenja dajemo sve od sebe, pokušavamo da napravimo dobre stvari, ali u isto vreme imam na umu da je život prekratak. I zato, kada stvaram film, glavni zadatak mi je da učinim svoj život širim, humanijim, da dođem do što većeg broja nepoznatih mi ljudi. I iako imam relativno nov film, već razmišljam o sledećem. Mislim da ću krajem sledeće godine već početi da snimam novi film. Biće to opet nešto sasvim drugačije, ne samo od "Paralelnih priča", već svega u mojoj karijeri.