Ko je ludak, a ko uzaludnik, i zašto se o nasilju ćuti: Dve tmurne priče iz regiona oduševile Herceg Novi

Nakon projekcija na festivalima u Biškeku, Puli, Sinehilu, konačno je jedan od najiščekivanijih crnogorskih filmova u ovoj godini stigao pred ovdašnju publiku. I u ispunjenoj Kanli kuli, "Crna truba" reditelja Bojana Stijovića prikazana je sinoć u okviru Tamičarskog programa 39. Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festival.

Ovo je ujedno i jedini crnogorski film u glavnoj selekciji Festivala Herceg Novi, a nakon nacionalne premijere reditelj Bojan Stijović je na susretu s medijima u Dvorani Park danas priznao da je pun utisaka:

- Kada sam video koliko je publike i kako su pozitivne reakcije, mogu biti samo zadovoljan - kazao je sineasta koji u dugometražnom igranom debiju donosi priču o poznatom piscu Maksimu Grahovcu, koji se, nakon deset godina provedenih u inostranstvu, vraća u rodno selo Grahovo u Crnoj Gori. Razlog za povratak jeste, ne samo poseta bratu Niku, već i rešavanje pitanja nasleđenog porodičnog imanja. Međutim, na putu ka selu Maksim doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj usmrćuje, nehotice, čoveka. Sve to povratak u rodno selo pretvara u noćnu moru…

- Neki od nas imaju priliku da se kroz umetnost izraze. Oduvek me je zanimalo da se bavim savremenim čovekom koji ima previše samopouzdanja, misli da je nedodirljiv, ali odjednom gubi kontrolu i ne zna kud. I u filmu „Crna truba“ glavni junak ne radi ono što se smatra ispravnim, nego ono što u datom trenutku može biti izvršeno. Otuda i moralna krivica, trenutak kada principi prestaju da budu apstraktni i kada za njih mora da plati određenu cenu - objasnio je Stijović koji je imao samo reči hvale za scenaristu filma, ali i koproducentra, koji se čak pojavljuje i u epizodnoj roli - Stefana Boškovića.

- Srećna je okolnost kada imate scenaristu s kojim možete da podelite iste svetonazore. Ta vizija koju sam imao u glavi za film, našla se i u scenariju na potpuno organski način i odatle smo sve samo nadograđivali, posebno kada su dijalozi u pitanju, što je za sineaste s ovih prostora veoma važno. Da se nismo uklopili u startu, ne bi mogla da se razvije celokupna vizija filma - kazao je reditelj.

Cilj koji je sebi zacrtao jeste da ovaploti na platnu turbulentno unutarnje putovanje svog glavnog junaka Maksima:

- Najviše me je zanimalo da dočaram kako Maksim doživljava to putovanje i koliko ga ono transformiše, bez obzira što je ishod negativan. Fokusirao sam se na ono što se dešava u njemu samom u tom prostoru i vremenu između dve tačke - naglasio je Bojan Stijović, a scenarista Stefan Bošković priznao je da je mnogo dublje "ušao" u scenario stvarajući ga, nego inače, jer je posredi delimično autobiografska priča:

- Radim toliko projekata da nisam od onih scenarista koji, kad predaju predložak, ne mešaju se više u realizaciju filma, već samo dođu na premijeru. Naročito to nije bilo tako sada. S ovim filmom je sve krenulo tako što sam uporedo pisao i scenario i roman, dakle dva dela koja pripadaju potpuno različitim medijima. Zahvaljujući Bojanu, s kojim sam dugogodišnji prijatelj, te zna mnogo o mom životu, deo mog ličnog iskustva i priče je prenet i u film. Jer, u pitanju je moje selo, moj odnos sa bratom koji sam detaljnije opisao u romanu "Mjesto rođenja" i posvetio mu ga. Odmah smo znali da će Momčilo Otašević igrati Maksima, kao i da ćemo imati otvoreni kraj. Ne zna se da li se Maksim na kraju predaje policiji, priznaje ubistvo, ili nastavlja da ga prikriva. Volimo otvorene krajeve, i želeli smo da se publika saoseća s tim likom i sama odluči kakav će biti ishod - ukazao je Bošković, dodajući da su čitav film snimali u radijusu od nekoliko stotina metara, te da je čitava ekipa postala kao porodica:

- Provodili smo non-stop vreme zajedno, i kao da uopšte nismo ni izlazili iz filma…

Iz Zagreba u Crnu Goru

A glumac Momčilo Otašević, koji igra glavnu rolu, tog priznatog pisca kom se život u trenu obrne naglavačke, istakao je da se odmah pronašao u ulozi Maksima zbog tanke granice između fikcije i stvarnosti:

- Ja živim u Zagrebu, pa se vraćam Crnoj Gori. Maksim se vraća na početku iz Zagreba. Maksim je razveden, ja sam razveden. Maksim ide kući, ja stalno idem kući - kazao je Otašević.

Fikcija kojom se Maksim, kao pisac bavi, na kraju mu se obija o glavu, otkrio je glumac i dodao:

- I to je meni bio nekakav kod, početak i neka iskra koja me je gurala dalje, da idem do kraja. Svi ljudi koji su ostali u tom njegovom rodnom selu su ili uzaludnici ili ludaci, kaže Maksim na početku, ali i on je nekako jedan od njih. I na kraju se susreće sa sobom i suočava. I u tome je suština - napomenuo je Otašević, uz opasku da ga je veoma radovao proces tokom snimanja "Crne trube".

A Maksimovog brata Nika tumači Marko Janketić. Za razliku od uspešnog Maksima njegov junak je ostao u selu, imao je probematičan odnos s rođenim bratom da bi se na kraju ispostavilo da mu priskače, uprkos svemu, u pomoć.

- Njih dvojica žive u različitim socijalnim okruženjima. Jedan je ostao na selu i oženio se suprugom koja je iz urbane došla u ruralnu sredinu, i s njom je dobio sina koji ima određene zdravstvene probleme. Gaji malu zavist spram onih koji su otišli odatle i napravili nešto u životu - opisao je svog junaka Janketić, otkrivši i da je radni naslov filma bio "Braća":

- A upravo je to najvažnije i nešto na čemu se insistira u čitavom filmu. Kada Maksim počini zločin pita brata zašto mu pomaže, a ovaj mu odgovori: "Pa zato što ne želim da provedeš 20 godina u zatvoru, i zato što smo braća". U tome je ključ. A i tako je to kod nas, tradicija je da brat pomogne bratu.

Za razliku od ostalih članova ekipe, Janketić je prvi put pogledao film na Kanli kuli:

- Shvatio sam da je Crna Gora dobila reditelja koji je uspostavio autentičan rukopis već s prvim dugometražnim filmom. Ovaj film ne liči na druge filmove u nas. Ponosan sam što će u mojoj biografiji stajati da sam bio deo ovog filma - iskren je bio Janketić.

Traume adolescentkinja

Još jedan film iz Takmičarskog programa, koji je u Herceg Novom s uspehom prikazan nakon trijumfa na Sarajevo film festivalu i osvajanja čak četiri priznanja - "17" dugometražni je igrani prvenac Kosare Mitić.

Radnja makedonskog filma, rađenog po istinitoj priči, prati sedamnaestogodišnju Saru koja na školskom putovanju krije tajnu - da je ostala trudna tokom veze s drugom iz razreda. I da je bilo prekasno za abortus. Ali kada se putovanje otme kontroli i Sara postane svedok seksualnog zlostavljanja svoje drugarice iz razreda, njih dve sklapaju vezu koja će trajati zauvek. Film je svetsku premijeru imao u februaru na Berlinalu, a na pres konferenciji u Herceg Novom Kosara Mitić je objasnila da je inicijalna kapisla za film bila novinska vest koju je prvi put pročitala 2017. godine. U njoj je bio opisan slučaj mlade žene koja je bacila bebu u kantu za đubre i niko to nije znao. Ni porodica, ni okolina. Sama je prolazila kroz taj užas.

- Taj slučaj nisam videla samo kao priču o pojedincu, već o širem društvenom problemu. Shvatila sam sve to kao neku vrstu kolektivne nesvesnosti, kolektivnog pada - kazala je rediteljka.

Iako je mislila da je to izolovan slučaj, kako je razvijala scenario, Kosara Mitić je nailazila na brojne slične priče mladih žena. I ono što je je isprva delovalo neverovatno, šokantno, te traume adolescentkinja postalo je „normala“. No, ono što ju je najviše bolelo u svemu tome jeste da mlade devojke, tinejdžerke niti imaju prostora, a ni podrške da progovore o nasilju.

- Smatram da institucije ne štite dovoljno mlade žene. A i one same misle da nemaju slobodu da pričaju kao odrasle. I niko im ne pruža podršku kad su izložene seksualnom nasilju, bilo kojoj vrsti nasilja. Posebno je teško kada se od sedamnaestogodišnjaka očekuje odgovornost za situacije koje prevazilaze njihove mogućnosti. Ti si sa 17 godina još dete, ali si i odrasla, i u tom raskoraku kao da se od tebe traži odgovornost koju ne možeš da imaš. I zato je, dok smo radili film, bilo veoma izazovno izgraditi likove i pokazati kako se mladi ljudi nose sa velikim traumama - ukazala je Kosara Mitić.

U filmu te devojčice igraju mlade glumice kojima je ovo bio prvi susret s filmskom kamerom. I Eva Kostić, koja je u Sarajevu nagrađena Srcem Sarajeva za najbolju žensku rolu, priznala je da se dugo pripremala za ulogu pre nego što su počeli da snimaju:

- To mi je najviše pomoglo da imamo čvrstu bazu, a onda smo ulazili u detalje. Možda nam priče na kojima je film zasnovan nisu privatno bile bliske u smislu da smo mi proživeli tako nešto, ali opet i jesu zato što svaki dan gledamo vesti i slušamo od drugih, od naše generacije, malo mlađih ili malo starijih takve priče. Tako da ono o čemu film govori nije ništa nerealno - napomenula je Kostić, dok je Martina Danilovska, koja igra njenu najbolju drugaricu, objasnila da je saosećanje jedan od najvažnijih načina suočavanja s teškim okolnostima.

- U ovakvim situacijama, kada postoji nemoć autoriteta, roditelja i okruženja, jedini način da se preživi jeste empatija koja se rađa između ljudi.