Najgora Srbija u istoriji, a bolja budućnost se ne nazire

Konačno 13. mesto na šampionatu Starog kontinenta predstavlja istorijski debakl – najgori plasman nacionalnog tima još od povratka na međunarodnu scenu 1995. godine. Ekipa koja je u protekle tri decenije osvojila deset kontinentalnih medalja, uključujući tri titule prvaka Evrope, prvi put posle 31 godine nije uspela da se plasira u četvrtfinale. Prethodno najgore, sedmo mesto iz 2015, sada deluje nedostižno nakon nemoći protiv Slovenaca.

Ceh će bez dileme platiti selektor George Krecu koji za dve godine nije uspeo da napravi rezultat, ali teško d aje on glavni krivac za to.

Temelj nekadašnje dominacije ležao je u tome što su naši reprezentativci bili udarne igle najmoćnijih klubova sveta. Danas je ta baza nestala. Odlazak Marka Podraščanina u penziju i preuzimanje funkcije sportskog direktora u Lubeu zatvorili su zlatnu eru. Aleksandar Atanasijević je veteran, dok su Srećka Lisinca i Uroša Kovačevića zaustavile teške povrede. Srbija trenutno nema nijednog igrača mlađeg od 26 godina sa ulogom startera u vrhu italijanske Superlige ili poljske Pluslige. Prijem drže 35-godišnji Marko Ivović i Miran Kujundžić, dok zamene igraju u Turskoj, Grčkoj i Rumuniji.

A ukazivao je upravo selektor Krecu, na nedostatak talenata u Srbiji, na činjenicu da je u poslednje dve sezone samo par naših reprezentativaca i to ražen Luburić i Nemanja Mašulović igralo u grupnoj fazi Lige šampiona. Da je on lično učinio sve, kako bi Vuk Kulpinac otišao iz Vojvodine i bar jednu sezonu zaigrao u francuskoj Pro ligi.

Nekadašnji rasadnici šampiona, poput Vojvodine i Crvene zvezde, svedeni su na preživljavanje. Domaća Superliga postala je takmičenje veterana u četvrtoj deceniji koji iskustvom pobeđuju, ali u ritmu koji nikoga ne sprema za moderne zahteve. Umesto da talenti od 18 do 21 godine imaju zagarantovanu minutažu i pravo na grešku, oni sede na klupi.

U sudaru sa brzim i fizički moćnim selekcijama, razlika u klasi deluje nepremostivo. Domaće prvenstvo pruža privid mirnoće, ali više ne stvara svetske asove poput Miljkovića ili braće Grbić.

Najveća opasnost nije trenutni neuspeh seniora, već činjenica da bolja budućnost nije na vidiku. Mlađe selekcije nekada su vladale Balkanom, a danas gube korak već na startu. Krah je kulminirao na Balkanskom prvenstvu za kadete (U18) u Podgorici. U borbi za bronzu Crna Gora je slavila sa 3:1 i upisala prvu kadetsku pobedu nad Srbijom u istoriji. Potpuni slom prijema i nemoć u napadu ogolili su činjenicu da pravih talenata nema. Istovremeno, juniorska selekcija (U20) ispala je sa Evropskog prvenstva bez osvojenog boda protiv Poljske, Turske i Finske. Za razliku od devojaka, gde mlađe seniorke i juniorke ređaju medalje, muška razvojna piramida potpuno se urušila.

Koreni krize su strukturne prirode. Prvi je feminizacija sporta: procenjuje se da čak do 70 odsto devojčica u školama trenira odbojku. Kod dečaka odbojka ubedljivo gubi od fudbala, košarke i vaterpola. Visoki dečaci biraju druge sportove, a muški klubovi u unutrašnjosti se gase. Baza je svedena na minimum.

Na to se nadovezuje alarm legendarnog Vladimira Vanje Grbića. Kroz testiranje preko 3.100 dece, Grbić je utvrdio drastičan pad motorike, deformitete i pogubnu ranu specijalizaciju. Umesto svestranog razvoja, deci se nameće imperativ rezultata radi članarina. Zakasnela smena generacija samo je zapečatila sudbinu: forsiranje veterana radi plasmana u Pariz preskočilo je stasavanje čitave jedne generacije.

Savez pokušava da reaguje: gradi se Nacionalni trenažni centar na Novom Beogradu, uvodi video-čelendž u Superligi i planira razvojna juniorska liga. Ipak, moderne dvorane i tehnologija ne vrede mnogo ako u njima nema ko da trenira. Trinaesto mesto u Evropi i regionalni posrtaji račun su za život na staroj slavi.

Srpska odbojka je godinama preživljavala na individualnoj klasi asova na zalasku. Povratak u vrh ne donose smene trenera, već povratak u školske sale, rad na motorici i struka koja stvara asove od nule. U suprotnom, debakl u Torinu biće samo početak surovog pada na evropsku marginu.