Reditelj koji je "počistio" Herceg Novi Goran Stanković: Umesto reakcije na brutalno kažnjavanje batinama, sveštenik dobija odlikovanje SPC, i nastavlja da "lečenjem" usmrćuje štićenike

Posle Toronta, Kotbusa, Rima, Sarajeva i Herceg Novog konačno će srpska publika moći da vidi nagrađivani film "Oče naš" Gorana Stankovića. Upravo će ovo ostvarenje, koje je sinoć višestruko nagrađeno na 39. Filmskom festivalu Herceg Novi - Montenegro film festival, i osvojilo je i Gran pri - Veliku Zlatnu mimozu za najbolji fim, otvoriti večeras Niški filmski festival.

A okosnica ovog, silnim priznanjima ovenčanog filma, jeste slučaj Centra Crna Reka od kog je svojevremeno zanemela srpska javnost. Reditelj i scenarista Goran Stanković u ostvarenju "Oče naš" pruža nesputan i sirov pogled u život svog junaka, Dejana, zavisnika od droge koji utočište pronalazi u manastirskoj komuni u zabačenom delu Srbije. Ali, tamo ga pod svoje uzima harizmatični i strogi sveštenik Branko (Boris Isaković), čije metode "isceljenja" postaju sve ekstremnije. Zna li nasilje za ljudsko dostojanstvo, koliko smo svesni moralne odgovornosti za svoje postupke, ključna su pitanja koje otvara ovaj film.

I posle brojnih nagrada u inostranstvu i regionu, velikog festivalskog "staža", a uoči srpske premijere u Nišu, Goran Stanković, scenarista i reditelj u razgovoru za Nova.rs priznaje da je priča filma "Oče naše", koliko god teška, naišla na odličan prijem gde god da je viđena:

- Izgleda da je ta priča, koliko god bila lokalna, uspela da otvori neke rane koje su danas rasprostranjenije nego što bismo mi to hteli. U središtu je kult jedne osobe koja dospeva do pozicije moći, i počinje da je zloupotrebljava - a svi danas gledamo to i kod kuće, u Srbiji, kao i u drugim zemljama. Izgleda da ovaj film u malom dočarava prikaz stvaranja tog autoritarnog sistema, način na koji funkcioniše, koje mehanizme koristi, kako opstaje… Sve to prepoznala je publika i van naših granica.

Izgleda da je recept da, kad krenete s naumom da pravite univerzalnu priču, biće razvodnjena i neće biti rezultata. A što je lokalnija, specifičnija, autentična, ljudi to prepoznaju. Očigledno je to neki zajednički DNK koji svi nosimo.

Publika vas zna iz tandema s Vladimirom Tagićem. Zajedno ste radili serije "Jutro će promeniti sve" i "Sablja", a sticajem okolnosti prošle godine se desilo da ste obojica imali premijere dugometražnih filmskih debija. Takođe, i jedan i drugi ste se uhvatili u koštac sa teškim temama. A kada ste vi odlučili da dobro znanu i traumatičnu priču o centru u Crnoj Reci, svakako ne jedinom mestu u Srbiji za prevaspitavanje zavisnika, prenesete na veliko platno?

- Da, nije jedino. Kada sam istraživao za film, saznao sam da je isti sveštenik u jednom trenutku vodio tri centra za lečenje zavisnika u Srbiji. I u ta tri centra su očigledno isti metodi korišćeni - brutalno kažnjavanje štićenika batinama. Međutim, postojali su, a i dalje postoje centri pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji se na potpuno drugačiji način ophode prema štićenicima. A ovaj film pokazuje primer tog jednog čoveka koji se odmetnuo i od crkve i od bilo koje institucije i napravio sopstveni sistem.

I tu se javio sistemski problem - niko na to nije dovoljno snažno reagovao. Kada se pojavio taj snimak iz Crne Reke 2009. godine, u kom smo svi videli kako se mučki prebijaju ljudi koji pate od bolesti zavisnosti, tada je trebalo drastičnije reagovati. Umesto toga odlikovala ga je Srpska pravoslavna crkva, isti taj čovek je tri godine kasnije osnovao novi centar i kao da mu je data još jedna šansa da tim metodama "lečenja" usmrti svoje štićenike.

To je bio trenutak kada je trebalo sve prepoznati i zaustaviti. Publika koja gleda ovaj film može da vidi tu genezu i kaže - E, ovo je možda bio trenutak za reakciju. Takođe, možda će prepoznati gde smo danas, koliko je alarmantno stanje. Smatram da je u našoj državi trenutno i te kako alarmantna situacija i mi svi reagujemo - samo je pitanje do koje mere uspevamo da zaustavimo ovo nasilje... Ali, naše je da se borimo i da dignemo glas.

Meni je, inače, ova priča dugo bila u glavi, međutim, prelomio sam da pokušam da je dramatizujem 2017. godine. Prošlo je dosta vremena od tada, snimio sam i serije koje ste naveli u međuvremenu. No, sve vreme sam se bavio ovim filmom, i samo se produbljivala ta priča dok sam čitao dokumenata o tom centru, izveštaje sa suđenja tom svešteniku, ali i posle razgovora sa porodicama i ljudima koji su tamo bili.

Dakle, fenomenološki ste pristupili temi, nije bilo neke, možda, lične veze?

- Ne, ali tokom stvaranja filma, upoznao sam ljude koji su bili baš u tom centru. Naravno da sam u neposrednom okruženju znao ljude koji se bore s tom bolešću. I to vas, svakako, emotivno jako uznemiri. Ali shvatite da je taj metod dosta ljudi prihvatilo kao alternativu i možda neko rešenje, jer oni tamo dolaze u stanju očaja. Ali svakako da niko nije očekivao da će njihovog sina ili brata neko prebijati do iznemoglosti.

A u tom centru štićenici su prebijani, onesvešćivali su se i onda su polivani vodom da dođu svesti. To se znalo, što znači da sve ostale institucije - zdravstvene i bilo koje druge, nisu mogle zavisniku da pruže podršku. I na kraju su porodice izdvajale sopstveni novac i svoje članove vodili tamo. Bila im je to poslednja nada.

Čini se da su vas uvek okupirale društveno angažovane teme. Mislite li da se neko, nakon što je odgledao "Sablju" ili "Oče naš", možda, zamislio? Imaju li umetnička dela, naročito u Srbiju, tu moć?

- Znate, ono čemu najviše možemo da se nadamo jeste da ćemo voditi upravo ovakve razgovore, da ćemo debatovati o ovim temama, preispitati neke stvari…. A sa "Sabljom" se to, moram da kažem, dogodilo. Ponovo je "Sablja" podstakla razgovore, pre svega o Zoranu Đinđiću, o njegovom delu i značaju za naše društvo. Ali pričalo se i o atentatu, i svemu što se desilo nakon toga. Zato se nadam da će se otvoriti i dijalog o slučaju kojim se bavi film. Zapravo, čini mi se da se to već dešava.

Uvek polazim od toga da taj jedan događaj prikažemo kroz ljudsku prizmu, da se tiče svih nas, i da korespondira s našim životom u ovom trenutku. Definitivno nije poenta da se samo posvetimo tom jednom događaju ako on nema uporište u današnjem vremenu i ako, na neki način, ne reflektuje na trenutak u kom živimo. Ovaj film otvara pitanja zloupotrebe moći, stvaranja autoritarnog sistema - dakle svega onog što danas gledamo svojim očima.

Da, ali slučaj Crna Reka isplivao je u javnost 2009, a vi ste ideju za film imali devet godina kasnije. Da li ste uopšte mogli da zamislite da ćete protekle dve godine gledati na ulicama Beograda i srpskih gradova maltene isto ono što se dešavalo u Crnoj Reci?

- Znate šta, izgleda da nasilje nama nije nimalo strano. To naše područje je toliko obeleženo nasiljem. Međutim, optimista sam, jer mi se čini da će ova nova generacija uspeti da promeni tu paradigmu. Mislim da sila više neće moći da bude sredstvo zastrašivanja, rešavanja problema ili ućutkivanja. Očigledno je da su oni postavili iznad toga i to je nešto što me raduje, u šta verujem i što istinski podržavam.

Pričali su u Herceg Novom i glumci koliko im je bilo teško da uđu u likove, da dočaraju pred kamerama sve ono s čim su se zavisnici koji su se tamo lečili borili. A šta je vama bilo najteže u tom procesu?

- Kao i kad je posredi "Sablja" - kada provedete toliko vremena čitajući o tim grozotama, najteže je "boraviti" mentalno u tom prostoru. Zaista mi je bilo najteže kada sam došao do svedočenja ljudi koji su bili zlostavljeni sa suđenja svešteniku. Suđenja na ko je taj sveštenik takođe svedočio. Kada to pročitate, shvatite da ovaj film čak ublažava sve ono što se tamo dogodilo. Usred procesa pisanja scenarija dobio sam ta dokumenta i imao sam dilemu da li biti potpuno verodostojan realnosti ili na neki način napraviti filmsku odstupnicu. I s filmom sam se, na kraju, našao negde na pola puta. Ali, zaista, najteže mi je bilo dok sam čitao o prebijanju nasmrt momka.

"Oče naš" je pre nekoliko godina dobio finansijska sredstva na jednom od konkursa Filmskog centra Srbije, nacionalnog fonda koji se bavi sufinansiranjem domaćih filmova. Filmski centar drugu godinu zaredom nije raspisao niti jedan konkurs. Hoće li srpska kinematografija biti za, primera radi, dve godine prisutna na bilo kom festivalu, da li u Torontu, Kotbusu, Herceg Novom, ili Sarajevu, svejedno? Prosto, strahujete li od toga?

- Očigledno je da ljude, koji trenutno o tome odlučuju, to ne interesuje. Filmove i ljude koji se bave kulturom i umetnošću video kao pretnju, tako da oni ne razmišljaju o tome šta će biti za dve godine. Trenutno, još uvek se rade i "izlaze" filmovi koji su sredstva dobili pre nekoliko godina. Jer nama je potrebno jako puno vremena da zavšrimo finansijsku konstrukciju za realizaciju filmova. Dakle, ja sam dobio novac 2019. godine za ovaj film, a snimao sam ga tek 2024. jer sam morao da apliciram na još pet konkursa u pet drugih zemalja da bih skupio dovoljno sredstava i snimio film. Tako da mi sada gledamo filmove koji su finansijska sredstva dobili pre četiri ili pet godina.

Nažalost, u Srbiji, i regionu, potrebno je da prođe pet, šest godina od ideje do realizacije jednog filma…

- U Hrvatskoj nije tako. Jer, na primer, oni dobiju milion evra po filmu. Tako da se taj proces stvaranja menja i moguće je negde i za kraće vreme snimiti film. Ali, veliki je problem što konkursa nema dve godine i pitanje je kada će ih biti. A kada se konkursi konačno raspišu, ključno pitanje je ko će biti u toj komisiji koja bude odlučivala o tome kome će biti dodeljena sredstva. To je ogroman problem, iako možda deluje možda kao da je rešenje: evo konkursa… Ali, nije, jer po zakonu Filmski centar Srbije kao i Ministarstvo kulture moraju da raspišu konkurse. To se ne događa i krše zakon. Ponavljam, kada ih budu raspisali, veliko pitanje ko će činiti komisije i kome će se ta sredstva dodeljivati. Neophodno je da se u tim komisijama nađu ljudi iz struke, a ne oni koji su bliski režimu, pa da dodeljuju sredstva onima koji su podobni.

Kad već pominjemo konkurse, mnogi ugledni srpski festivali opet su ostali bez finansijske podrške Ministarstva kulture. Festival autorskog filma, Slobodna zona, dakle svi oni festivali na kojima bi "Oče naš" mogla da vidi srpska publika nisu dobili niti jedan dinar. Kakva je onda sudbina filma "Oče naš" u Srbiji?

- Jedina pozitivna stvar u ovom trenutku jeste što će film večeras otvoriti Niški filmski festival, dakle onaj koji organizuje Udurženje filmskih glumaca. I to će biti srpska premijera, kojoj se veoma radujem. A kakva ga sudbina dalje čeka, kao i sve te festivale, uh… Sramotni su rezultati konkursa Ministarstva kulture, ali mislim da će uz napor svih ljudi koji stoje iza njih, pomoć bar nekih institucija, ti festivali koji su bitni za našu kulturu opstati. Mi svi za to navijamo i pomoći ćemo koliko god možemo.

A kakva je onda vaša sudbina kao reditelja, scenariste, ali i jednog od osnivača produkcijske kuće "This and That Production", koja prilično dobro radi, uprkos svemu?

- Da, uprkos svemu… Ali, ta kuća sada radi na projektima koji su dobili finansijska sredstva pre nekoliko godina. Veliko je pitanje kakva je budućnost i filmskih produkcija i nas autora u Srbiji. Međutim, svi mi, u ovoj našoj maloj zajednici, nešto pišemo, svi o tome pričamo, radimo na sledećim projektima i spremni smo. Borimo se da dobijemo priliku da što pre nastavimo da pričamo priče za koje mislimo da su važne i vitalne za vreme i društvo u kom živimo. Ali, videćemo kako će sve dalje odvijati…