Bojan Brukner: Pisanje je zadovoljstvo, ali i terapija, beg, dolazak sebi, radost i igra

Piše: Gala Janković

Svaki umetnik svojim radom pokušava da otkrije dve tajne. Prva je tajna koju krije svet, a druga je ona koju krije u sebi. Jednu od njih umetnik rado deli s drugima. Jednu deli nerado. To je koncept koji dve zbrike pesama Bojana Bruknera "Pesme koje se pričaju oko vatre" i "Pesme koje se šapuću u bradu" spaja i istovremeno razdvaja.
Obe zbirke, nedavno objavljene i predstavljene u Kući Đure Jakšića, ne moraju se čitati zajedno; mada će, po sudu autora, „neopreznog čitaoca jedna potajno vući ka drugoj“.

Dve zbirke Bojana Bruknera "Pesme koje se pričaju oko vatre" i "Pesme koje se šapuću u bradu" seku se pod pravim uglom, u središtu kruga. Jedan prečnik, da označi horizontalu i jedan, da peva o vertikali, smatra urednica oba izdanja Milica Cincar-Popović, napominjući:

„Dve zbirke za one koji su sazrevali uz storiteling Huga Prata; i za one, koji su možda suviše mladi da bi poznavali avanture Korta Maltezea, ali su spremni da čuju pevanje Bojana Bruknera.“

Bojan Brukner rođen je 1979. godine u Beogradu. Poželeo je da piše otprilike onda kada je naučio da piše. I pet godina kasnije napisao je svoju prvu pesmu. Od tada s pisanjem nije prestajao, ali za svaki sledeći korak bile su mu potrebne godine i godine. Da oformi bend i napravi brojne pesme, da napiše i objavi prvi roman, da rasformira bend i zaboravi brojne pesme, da se zaposli tamo gde su od njega očekivali da piše, da pokuša da prestane da piše, da shvati da bez pisanja zapravo ne može. Pred vama se nalazi zbirka pesama iz ove poslednje faze. Autor smatra da nije loša za početak.

- Zbirka „Pesme koje se pričaju oko vatre“ bavi se tajnama koje otkrivamo o svetu pričajući jedni drugima priče. Te pesme su okrenute spolja, ljudima okupljenim „oko vatre“, a svoju polaznu tačku imaju u mitovima različitih naroda i podneblja, istoriji, religiji, bajkama i slično. Zbirka „Pesme koje se šapuću u bradu“ okrenuta je ka unutra i bavi se samoanalizom i unutrašnjim svetom pesnika. Mesto s kog pesme dolaze su mnogo ličnije, i zato ih pesnik, pomalo stidljivo, „šapuće u bradu“ dok ih deli s drugima“ - ističe u razgovoru za Nova.rs, nakon nedavne promocije dve zbirke poezije koje je objavila izdavačka kuća “MediaSfera”, pesnik i autor Bojan Brukner.

Zašto ste odlučili da odmah promovišete dve zbirke poezije i kako su one povezane?

- U trenutku kada sam prelomio da želim da objavim svoju poeziju, zatekao sam se pred velikim brojem stihova koje sam morao nekako da razvrstam i povežem u neku smislenu celinu. Do tada sam zapisivao pesme koje su mi nadolazile, a sada sam odjednom morao da ih iščitavam i analiziram, odbacujem i grupišem. Zapravo sam shvatio da od mnogo malih dela moram da napravim jedno novo i veće delo. U tom procesu, počela su da se pojavljuju dva oblika. Pored nekih tematskih razlika, te dve grupe pesama su se razlikovale i po pravcu kretanja, pa čak i mestu odakle su dolazile. Kada je trebalo odlučiti koje delo prvo objaviti, shvatio sam da, iako različite, obe grupe pesama samo zajedno mogu da daju potpunu sliku. Recimo, kao leva i desna hemisfera mozga.

Vaša umetnička putanja, pored poezije, obuhvatala je muziku i prozu. Kako su iskustva iz drugih umetničkih formi oblikovala vaš poetski izraz i način na koji prenosite snažne emocije o kojima pišete?

- Muzika, naročito ona kojom sam se ja bavio, u meni je pre svega utisnula ritam. Čak i danas u tišini, gde se jedino još čuje tipkanje tastature, taj ritam je i dalje tu. Vrlo često on preuzme pesmu, koju kasnije moram da oslobađam od rime i pravilnog broja četvrtina. Pesme na papiru, ipak, traže malo slobodniju formu. Što se proze tiče, mislim da više poezija utiče na prozu koju pišem nego obratno. Poetičnost je prisutna u svim formama u kojima se oprobavam.

Ko je prvi čitao vaše pesme i hrabrio vas da ih objavite?

- Pesme sam još u njihovim ranim oblicima objavljivao na društvenim mrežama, te sam tu mogao donekle da osetim kako i na koje pesme ljudi reaguju. Uglavnom su to bili moji prijatelji, a jedna od njih Ana Tokin me je na kraju i spojila sa izdavačem. Ali prva publika je uvek bila Nataša, moja žena. I ona je ta koja me je pogurala da napravim sledeći korak, što je u ovom slučaju značilo da krenem da stvaram zbirke, a ne samo da zapisujem pesme.

Postoji li neka pesma iz zbirki koju biste mogli nazvati prekretnicom u pisanju - kao trenutak koji je omogućio rast inspiracije?

- Pesma „Košava“ je jedna od najstarijih među objavljenim. Ne mislim da je najbolja, niti nešto značajnija od drugih, ali njen nastanak je bio momenat kada sam shvatio da možda ipak želim ponovo da se bavim poezijom. Nekako mi je uspelo da kažem šta sam želeo na zanimljiv način. Posle toga sam postajao, barem se meni čini, sve veštiji i slobodniji u tome.

Koja pesma je za vas posebna? Da li već sada postoje neke koje su se izdvojile, jer su neke od njih prisutne na vašoj Instagram-stranici?

- Ima pesama na koje su ljudi bolje reagovali. „Ulivanje nade“, „Metafizika anksioza“, „Zajedno zauvek“, „Svetovid“... Nedavno je na Filološkom fakultetu, u okviru studentskog sajma knjiga, jednu moju pesmu - „Homo sapiens“ pročitao Milan Caci Mihailović i dao joj veoma poseban šmek i tačnost. Ono što je interesantno jeste da ja vrlo retko mogu da predvidim koja pesma će dobro proći kod publike. Što je u redu, jer to i nije moj posao.

Šta je za vas pisanje - oslobađanje, potreba da iskažete emocije kao što je ljubav; potreba da iz vas izađe sve najgore ili pak najbolje?

- Pisanje za mene predstavlja... Zadovoljstvo. Terapiju. Beg. Dolazak sebi. Radost. Igru. Vežbu. Patnju. Stres. A shvatio sam koliko mi je neophodno tek kada sam pokušao da odustanem od pisanja. Što se tiče najgoreg i najboljeg, to su samo dve strane iste stvari, a ona je jedino kompletna kada su obe strane prisutne. Baš kao leva i desna hemisfera mozga.