Nažalost u ovoj zemlji više nema sredstava za trodnevnu svečanost kojom bi se obeležio doprinos jedne gromade poput Bate Stojkovića, kao što je do sada bilo. Dani Bate Stojkovića ove godine trajaće jedan dan. Šta drugo ima Vrnjačka banja da obeležava, pita se u razgovoru za "Nova" glumac Milan Caci Mihailović.
Osim po brojnim ulogama, Mihailović je poznat i kao veoma predan hroničar zbivanja iza pozorišnih kulisa čiji su protagonisti najveće legende domaćeg glumišta.
„Čarobnjak Radmilović“ je deo vaše kolekcije knjiga „Uspomenari“. Kako je u vama nastala ta ideja o čuvanju uspomena na priče glumaca koji su deo naše kulturne baštine, a kako se danas razvija?
– U porodici su me često pitali zašto to radim, po principu „Ma koga će to da zanima?“. Ali bio sam u pravu. Kad sam došao u pozorište, došao sam da igram, ali mi je nešto govorilo da treba da beležim dragocene trenutke. I čim bi neko rekao nešto zanimljivo, ja sam zapisivao i čuvao. Nisam slutio da će proći decenije i da će sve to postati bogat materijal među koricama knjige „Uspomenar 212“. Reakcije su bile fenomenalne. Ljudi su čak počeli da mi se javljaju sa pričama koje nisam znao, i nekim novim uspomenama. Ubrzo je izašla još obimnija druga knjiga, pa je početkom 2020. izašla treća, zahvaljujući upravniku pozorišta iz Zaječara, koje nosi ime Zorana Radmilovića. Nakon toga me je zamolio da napravimo knjigu o Zoranu Radmiloviću, jer se prošle godine obeležavalo 35 godina od njegovog odlaska, a ove godine su trideseti Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru. Pred nama je sada bogata knjiga o tom divnom umetniku koji je na najlepši način obeležio istoriju srpskog pozorišta s druge polovine dvadesetog veka.
Jedna od prvih asocijacija na Radmilovića je, pored neverovatnog glumačkog talenta, i taj njegov lagodan odnos prema humoru, koji je delovao kao način života. Koliko se to danas izgubilo?
– On je bio zafrkant koji je bio izuzetno ozbiljan čovek. Umeo je da se igra, ali je bio i stidljiv, što je odlika pristojnih ljudi. Nema tu oholosti, bahatosti… Humor je bio nešto čime je Zoran mazio one koje je voleo. Sve što smo viđali na sceni od Zorana bilo je rezultat velikog promišljanja i ozbiljnog rada. Improvizacije su se nekad dešavale na licu mesta, ali su najčešće bile promišljene i pripremljene. On je u glumi pomerio granice i doneo novo vreme.
Dani Bate Stojkovića, koji će biti održani 11. avgusta u Vrnjačkoj banji, do sad su trajali tri dana, a ove godine samo jedan, zašto?
– Nažalost u ovoj zemlji više nema sredstava za trodnevnu svečanost kojom bi se obeležio doprinos jedne gromade poput Bate Stojkovića, kao što je do sada bilo. Dani Bate Stojkovića ove godine trajaće jedan dan. Šta drugo ima Vrnjačka banja da obeležava? Za koncert Severine ima para, ali za Batu Stojkovića, koji je bio redovan gost Vrnjačke banje godinama, i zbog koga su mnogi dolazili u Vrnjačku banju, sada nekako na jedvite jade može da se održi jedan dan. Mi to nikad nismo propuštali. Na dane Bate Stojkovića dolazila je redovno i Mira Banjac, i Gaga Nikolić kad je bio bolestan došao je svojim autom da oda počast poštovanom kolegi i njegovoj ženi, koja se borila da ti dani traju. Ona je otišla prošle godine pa je možda zbog toga to sve sada tako. Mada bi briga o sećanju na jednog takvog velikana trebalo da bude nešto o čemu se država stara.
U Vrnjačkoj banji ste posadili drvo Bati Stojkoviću u čast…
– Da. Posadili smo ga kao spomen njemu u Vrnjačkoj banji Milena Dravić, Gaga Nikolić, ćerka Pere Kralja Milica Kralj i ja. Međutim, prošle godine su bile užasne za našu branšu. Otišli su mnogi. Dragan i Milena, Bata Živojinović, Smoki, Madžgalj, Glogovac, Manda, Ejdus, Marko Nikolić… U Vrnjačkoj banji, kada se pređe Most ljubavi, pored crkve, sada raste jedanaest stabala posvećenih ovim neverovatnim glumcima. Svih ćemo se podsetiti i sada, a posadićemo i dvanaesto stablo posvećeno Zoranu Radmiloviću.
U vremenu u kom se seče drveće i niču spomenici zbog kojih izbijaju afere, umetnici u spomen svojih velikih kolega sade stabla koja u njihovu čast rastu; da li je simbolika namerno tu?
– Jeste. I nijedno stablo nije slučajno tu. Za Zorana ćemo posaditi jedan bor, jer je on voleo bor kao drvo koje je donosilo hladovinu porodičnom domu. Ove godine sađenjem stabla posvećenog Zoranu Radmiloviću opominjemo ove koji se usuđuju da stabla seku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar