Objavljena prvi put 1948. u novinama, a potom u knjizi Lica 1960. godine, priča „Razgovor“ nije ni među najboljim, ni među glasovitim Andrićevim pričama, ali u svom prosvetljujućem iskustvu sadrži jedno izrazito moderno pitanje.
Piše: Gojko Božović
Ono se, na prvi pogled, ne bi očekivalo od pisca tako moćne istorijske imaginacije koja se spuštala i usredsređivala u konkretnu i neponovljivu stvarnost ljudskog života. U Andrićevoj priči to pitanje se javlja kao odjek svevremenog iskustva koje traje u različitim vremenima i pod različitim nazivima, ali opstaje kao iskustvo od jednog do drugog trenutka. Premda se prenosi i premda se poznaje, to se iskustvo samim tim niti umiruje, niti razrešava, već traje kao stvarnost s kojom se živi. To je pitanje nejednakosti.
Četiri junaka na izmaku dana na seoskom raskršću odakle se svako vraća svojim brigama i samoćama, dvojica na povratku iz grada, dvojica na povratku s posla, razgovaraju o onome što je obeležilo i taj njihov dan u gradu i u poslu i čitav njihov život. Zapravo, dvojica ćute kao kakva tiha većina svakog društva i svakog razgovora: oni ne učestvuju u razgovoru, već su samo nemi posmatrači onoga što će se reći ili će se dogoditi. Jedan pokušava da skrati razgovor i da se vrati svojoj kući, u običnost svakodnevice, uplašen da će sagovornik reći nešto kažnjivo i opasno, pa će samim tim i on biti okrivljen. Taj Andrićev junak, muktar Mehmed Softić, ne osporava ono što je rečeno, niti se u to mnogo meša, on osporava samu potrebu da se nešto složenije i promišljenije kazuje, jer to vodi u kazne i opasnosti. Jednom kazana reč, veruje muktar, doći će i do onih kojima nije namenjena, do same vlasti koju u ovoj Andrićevoj priči oličavaju muselim i njegovi momci koji ili prisluškuju ili postaju oruđe kazne u rukama vlasti. Prema muktaru, ni priča ni reči u njoj ne pripadaju svakome, već će sve to o čemu u „Razgovoru“ pokušava da priča Avdić, jedini govorljivi junak u ovoj priči, razrešiti po svojoj volji, potrebi i mogućnosti neki udaljeni i nedodirljivi autoriteti. Avdić priča i nastoji da produži razgovor i da to zasluži umećem svog pričanja. U razgovoru je sva vedrina njegovog života koja će trajati koliko i sam razgovor. Ostala trojica junaka „Razgovora“ prihvatila su svet takav kakav jeste i prihvatiće ga iznova kakav god on bude u nekoj od mogućih promena. Dvojica to čine potpuno nemo i pomireno, treći, muktar, pomireno, ali dajući od sebe glasa i znaka da on zna šta je i kakav je njegov svet. Avdić nema snage da svet promeni, ali na njega ne pristaje. Trojica se plaše razgovora, jer u njemu može pasti neka sumnjiva reč, a u korenu razgovora je uvek glas sumnje i mogućnost promene i saznanja. Andrićevom Avdiću je ostao razgovor kao snaga pričanja u kome traži i nalazi iskupljenje nepodnošljivog života. Nimalo retka pojava u svetu Andrićevih junaka i u svetu Andrićevih čitalaca.
U slici ćutljive braće Baljemez, koji ni u čemu ne učestvuju i koji nijednim povodom ništa ne govore, opreznog muktara Softića koji čeka šta će biti i govorljivog Avdića koji govori, pa šta god da će biti, Andrić u priči „Razgovor“ daje izoštrenu sliku jedne društvene zajednice u kojoj većina trpi i podnosi stvari koje dolaze i njihov nerazumljivi redosled. U „Razgovoru“ možemo videti i sliku modernog društva u kome tiha većina postaje ključna prepreka za društvene promene. Andrić u „Razgovoru“ pominje društvenu zajednicu, to je, u saglasju s temom priče, seoska zajednica, za koju kaže da je „i inače labava“ i da u teškim vremenima „prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini samo većom i težom“. Pošto se zajednica raspala, nevolja, kakva god bila, postaje nesavladiva.
Dok traje neobični razgovor četvorice Andrićevih junaka pred očima im se otvara kratkotrajni trenutak nestvarne lepote, obasjan i udaljen. Pre nego što zgasne, taj će poslednji trenutak osunčane lepote samo naglasiti mučne okolnosti njihove situacije. Bezmerna nemaština u svetu ove priče produbljena je sušom koja nije samo prirodna pojava nego, kao i svaka nesavladiva okolnost, zadobija i mitološke razmere. U nepodnošljivim okolnostima očekuju se samo gore, a to je „zima, sirotinjski dušmanin“. Za razliku od svojih sagovornika koje od priče udaljava to što su vezani „urođenim strahom i svakojakim obzirima“, Avdić priča rado i slobodno, dopunjujući ono što mu se dogodilo maštom i voljom da, makar u priči, prevaziđe ono što ne može u samoj stvarnosti. Kao lajtmotiv njegovog pričanja, što najviše i plaši njegove sagovornike, pojavljuje se novac, ono što nema ni Avdić, ni njegovi manje-više nemi sagovornici. I pre ovog razgovora Avdić je „nasred Baščaršije“, pred poznatim i nepoznatim ljudima pričao o tome „kako nema pravog reda u svetu i kako je novac nejednako i nepravično raspoređen, kako novac ide tamo gde je roba, a roba za novcem, ali siromah čovek ne može nikako da pohvata konce kojima je to dvoje vezano“. Dok ga muktar opominje, pomalo u šali koja je samo lice ozbiljnosti, da bi jednog dana mogao da visi zbog takvih priča, Avdić ne prestaje da, u različitim prilikama, izlaže „svoju misao o prokletoj pari koje nema a bez koje se ne može“. Mada nema novca, Avdić veruje da o novcu može da govori i ima šta da kaže: „Ja kad govorim o pari, ja znam dobro šta govorim.“
Neposredan povod za Avdićevu raspravu o novcu i njegovom nepravičnom raspoređivanju jeste unutrašnja drama koju je prethodnog jutra preživljavao na putu do grada. Suša nije samo opustela seoska imanja nego je podigla i gradske cene, pa Avdić celim putem premišlja šta da kupi za dve male i sve manje akče koje nosi u džepu. Nijedan izbor ne može biti nedužan, a to pogotovu ne može biti Avdićev izbor između kupovine sveće i pola oke soli. Svaki izbor ima svoju cenu i na kraju će se Andrićev junak odlučiti da potroši obe akče i kupi i jedno i drugo. Ostao je bez novca, ali je barem nekoliko dana umirio dramu izbora i sada mu od svega ostaje jedino da „uživa u svom pričanju“.
Pročitajte još:
Egzistencija u kojoj se jedino uživa u pričanju jeste uskraćena u mnogo čemu, i to ova Andrićeva priča pokazuje u punoj snazi. Ako je Andrić u romanu Gospođica osvetlio psihološke i ekonomske implikacije štednje i škrtosti kao izbora i kao pogleda na svet, kao ekonomskog stava i ljudske drame, priča „Razgovor“ u nejednakosti i nepravičnosti vidi porazno iskustvo egzistencije. O teškoj sirotinji koja „rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih grupa, naselja i zemalja“ Andrić govori i u jednom upečatljivom zapisu u Znakovima pored puta. „Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili“, kaže Andrić.
Govoreći o prirodi nejednakosti, Branko Milanović u knjizi Bogataši i siromasi naglašava da je nejednakost „po definiciji društvena, budući da je relacijski fenomen“. Ona nastaje u konkretnom društvenom odnosu: „Nejednakost tako može da postoji samo kada postoji društvo. Robinzon Kruso ne može da ima koncepciju nejednakosti, ali Robinzon Kruso i njegov Petko mogu. Štaviše, nejednakost ima još više smisla kada društvo nije mehanička gomila pojedinaca, već grupa ljudi koji dele izvesne karakteristike kao što su zajednička vlada, vera ili istorijska sećanja.“ U Andrićevom „Razgovoru“ junaci kao zajedničke karakteristike dele nesumnjivo brigu i bedu, dele i istorijska sećanja na godine kada nije bilo suše ili kada su bile bolje cene, kao i na godine kojima su minule prirodne i istorijske nepogode. Sagovornici ne osporavaju ni Avdićevu priču o nepravičnom raspoređivanju novca na svetu. Ali svakako ne dele ni odnos prema priči, ni potrebu da pričaju, ni razumevanje straha kao izvora društvenog stanja i društvene dinamike, ni razumevanje mogućnosti da društvo bude drugačije osim kao cikličnost moćnih nužnosti po svojoj snazi jednakih prirodnim.
Avdić razume i ne može da prećuti da čovek koji ima novac i čovek koji je ostao bez novca nije isti. Sam je ostao bez prebijene pare, pa svoje iskustvo pretvara u priču kojom odlaže susret sa neminovnim ishodima: „Što je kleta para! Dok imaš u džepu, pa makar i ove dvije čuruk-akče, nekako si drugi čo’jek i u glavni i na jeziku!“ Ali ne samo da se zbog novca čovek menja i prilgođava, postaje drugačiji i spolja i iznutra, nego u priči Andrićevog junaka upravo novac postaje uzrok najrazličitijih strahova koji lome i potiskuju i čoveka i zajednicu kojoj on pripada.
Vrhunac Avdićevog kazivanja o novcu i iskustva nejednakosti koje izrasta u „Razgovoru“ dolazi pri samom kraju priče: „Ja opet kažem, pa kad bih znao da ću zbog toga sutra poginuti, da nešto tu ne valja, pa ne valja. Ili para nije dobro raspodijeljena po svijetu, ili so i svijeće i druga potreba. Nije, pa nije!“
Na tom mestu ni govorljivi Avdić više nema reči, on sluti da bi još nešto trebalo reći, i da je to nešto možda „ono glavno“, ali to mu izmiče, kao što u svesti ovih Andrićevih junaka ni pričanja ni razgovori ne mogu otkloniti brige već ih mogu samo za čas primiriti i urazumiti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar