Podeli
Luiz Glik sa Barakom Obamom Foto:REUTERS/Gary Cameron/File Photo

Sa književnošću se, a sa poezijom pogotovu, događa ono što u jednoj svojoj pesmi opisuje ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Luiz Glik: “sve što se vraća iz zaborava vraća se da zadobije glas”.

Piše Gojko Božović

Gojko Božović, Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Vekovima na glasu kao naročiti i privilegovani oblik stvaranja smisla i posredovanja neponovljivih individualnih i zajedničkih iskustava, književnost je u modernom vremenu uveliko ostala bez tog glasa. Možemo to reći i drugačije: nije sporan glas, pitanje je ko danas čuje taj glas. Glas postoji i on i dalje kazuje važne i značajne stvari, jer književnost nije odjednom izgubila sposobnost koju je posedovala u dugom trajanju istorije, ali odjek tog glasa zaokuplja sve manji broj ljudi. Pogotovu odjek književnosti kao umetnosti izvan anstezirajuće zabave i sedativnih doza estrade, tabloida i rijaliti inženjeringa.

Možda ništa u globalnim razmerama ne pokazuje tu potrebu književnosti da obnovi javno prisustvo i da svoje simboličke sile učini stvarnim u društvenom prostoru kao što to, početkom svakog oktobra, čini Nobelova nagrada za književnost. Svaka nagrada ima neku istoriju, književne nagrade pogotovu imaju burnu istoriju, ali se Nobelova nagrada izvan svoje istorije, kako najnovije, tako i one starije, ne može dobro razumeti. Ako pogledamo listu dobitnika Nobelove nagrade, videćemo lako dominaciju evropskih i američkih pisaca odnosno onoga što se rečima Harolda Bluma može nazvati zapadnim književnim kanonom.

Isti taj pogled otkriće pisce koji su, uprkos Nobelovom odličju, odavno zaboravljeni, čak i u najužim zamislivim književnim krugovima. Prepoznaće se i smene književnih moda i poetika, ali i epohe u kojima su se vrhunska književna dela i imena njihovih pisaca srećno poklapala sa povoljnim istorijskim okolnostima i dobrim epohalnim ukusom. Pisci iz Istočne i Srednje Evrope su u jednom trenutku imali svoj čas, recimo, osamdesetih godina, ali kao da je taj trenutak odavno prošao, zajedno sa idejom Srednje Evrope koju su formulisali vodeći istočnoevropski pisci tog vremena, a ne politički kabineti Istoka ili Zapada. Jedan istočnoevropski pisac svojevremeno je polemički rekao da je Srednja Evropa za njega “samo meteorološki pojam”. U međuvremenu se promenila čak i klima, dok su se političke ideje i ideološki sadržaji izmenili iz osnova.
U promenjenim društvenim i istorijskim okolnostima, među kojima su i nove tehnologije i dominacija slika nad rečima, književnost je izgubila društvenu reprezentativnost, pa je Nobelova nagrada za književnost jedan od poslednjih mehanizama koji književnost, makar na jedan dan i makar u jednom trenutku, ponovo čini javno prepoznatljivom i važnom tako da mnogi kojima književnost više nije prirodan izbor osećaju potrebu da je komentarišu, dok pitanje dobitnika Nobelove nagrade zadobija nešto od stadionskog duha savremenog sporta ili navijačke energije društvenih mreža.

Posle nekoliko burnih godina, u kojima je nagradu dobila jedna beloruska publicistkinja, književnica i aktivistkinja, potom veliki Bob Dilan čiji muzički značaj prevazilazi njegov pesnički rang, potom skandali koji su potresali i žiri i instituciju nagrade, da bi sve vrhunilo nagradom Peteru Handkeu o kojoj se u nekim sredinama i u nekim međunarodnim medijima još govori kao da je juče dodeljena, ovo je, po svemu sudeći, za Nobelovu nagradu jedna mirna godina. Najpre zato što je dobitnica pesnikinja bez međunarodno prepoznatljive biografije u ideološkom ili političkom smislu. Premda je zastupljena u svim važnijim antologijama savremene američke poezije i dobitnica gotovo svih prestižnijih američkih nagrada za književnost, među kojima su i Pulicerova nagrada za poeziju i priznanje Pesnik laureat Kongresne biblioteke u Vašingotonu, Luiz Glik nema akustiku nekih svojih nobelovskih prethodnika. Što ne umanjuje ni vrednost njene poezije, ni specifičnost njenog glasa, ali svakako govori o toj drami književnosti ostavljene bez šire javnosti.
Naprotiv, stihoi Luiz Glik su izrazito stišani, a tu stišnost obeležava sama jednostavnost. Lirski subjekt prolazi kroz kamerni, intimni, čulima proverljivi svet i govori ono što u njemu ostaje od tog susreta sa svetom. Bez bučnih i velikih objava, ova poezija u otkriva u svojoj jednostavnosti unutrašnje prostore lirske ekspresivnosti. “Ne mogu da čujem tvoj glas od zavijanja vetra”, kaže se u jednoj njenoj pesmi u kojoj se preispituju i smisao i mogućnosti opisa.
Zaista, mnoge važne glasove ne čujemo od zavijanja obesnih i pustošnih vetrova. Poezija Luiz Glik nas i na to podseća u ovom trenutku kada na nju pada retka i zaslužena svetlost nobelovske pozornice.

(Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag)

Komentari

Vaš komentar