Mnogo zuji, a malo meda daje: Kritika filma "Orkanski visovi"

Piše: Jovan Semi Pjević

Emerald Fenel se već par puta pokazala kao dovoljno sposobna rediteljka modernog filma, barem u komercijalnom smislu. Film "Promising Young Woman" (Žena koja obećava)joj je zaradio Oskara za najbolji originalni scenario, ali je zapravo tek postala stvarno popularna kada je „usadila“ svoju „estetiku“ u određeni deo popularne kulture filmom „Saltburn“; nekom oskudnijom verzijom Ripli fazona priče. Rediteljkin novi upliv u čudne toksične odnose, "Orkanski visovi" (Wuthering Heights) je jedna od dvadesetak adaptacija istomenog upečatljivog i večno uticajnog klasika književnosti spisateljice Emili Bronte. Da li je Fenel najzad stigla do zlata svoje karijere ili je ovo još jedan (vizuelno lep) promašaj?

„Wuthering Heights“ je strašna i turbulentna ljubavna drama smeštena u ambijente jorkširskih pustara, a prikazuje snažnu i samouništavajuću vezu između Hitklifa i Ketrin Ernšo. Kada Hitklifa usvoji Ketin otac, njih dvoje počnu da grade čudnovati, međuzavisni odnos koji će se gomilati kroz godine, sve dok nakon dugo vremena ne dođe do eksplozivne kulminacije u kojoj niko nije bezbedan. Trebalo bi da što manje znate o filmu pre gledanja, i ne preporučujem da gledate trejler, jer dosta odaje, a i najbolje je da se sami (ne)prijatno iznenadite na dešavanja.

Taman kad sam se nadao da sazrela u pisanju i režiji, brzo sam se razuverio. Tokom skoro dva i po sata moj odnos sa filmom oscilirao je između ponosa zbog njenih ideja i iskrenog razočaranja. Fenel nije loša rediteljka, jasno je da poseduje viziju i prepoznatljivost, ali autorski stil se gradi kroz uverljiva ostvarenja. U ovom filmu deluje kao da nasilno pokušava da nametne svoj potpis publici: trud da se bude unikatan je bolno očigledan i često nadjačava autentičnost dela.

Dok kod Fenel već naslućujemo konkretnu viziju koja se donekle jasno iskazala u „Saltburnu“, u „Wuthering Heights“ njen stil dolazi do izražaja i u pozitivnom i u negativnom smislu. Film previše teži da proizvede upečatljivu, efektnu i markantnu poetičnost; vidljiv je napor da se ostavi prepoznatljiv autorski pečat. Svestan sam da se rukopis gradi vremenom i da Fenel ima još mnogo filmova pred sobom dok ga potpuno oblikuje, ali ne bi trebalo da se taj trud oseća toliko intenzivno da se oblik i izraz nameću temi. Ponekad deluje kao da očajnički želi da gledalac već iz jednog kadra prepozna „Emerald Fenel izdanje".

Nisam čitao knjigu po kojoj je film baziran, pa ne sudim o narativnim izmenama i slično. Štaviše, prijatno je kada se autori pri adaptiranju određenog materijala oslobode i poklone publici njihovo viđenje originalne priče. Iako nisam upoznat sa pivotalnim delom Emili Bronte, deluje da je Fenel pogrešno razumela knjigu.

Iako joj je rediteljski debi „Promising Young Woman“ doneo Oskara za scenario, Fenel se čini da svakim narednim scenarističkim poduhvatom klizi unazad. „Saltburn“ je bio prijatno haotičan i gledljiv; „Wuthering Heights“ više podseća na dramaturški nered. Film je pun nekonzistentnih menjanja tonaliteta, oslanjanja na bezbednu, sterilnu formu i konstruisan prikaz veze koji na papiru zvuči inovativno, dok u praksi podseća na fan fikciju: kako privilegovana klinka zamišlja međuzavisni odnos dvoje ljudi u britanskoj zabiti početkom 18. veka.

Za film koji toliko počiva na odnosu dvoje protagonista, taj odnos ostaje iznenađujuće plitak: pokušaj višeslojnosti deluje veštački i pretenciozan. Priznaću da je sama zamisao interesantna i da retko viđamo ovakav tip odnosa u savremenom filmu (na ovaj način), ali se više govorilo o njenoj važnosti nego što je dramaturški potkrepljeno i razrađeno. Iako je sve jasno u narativnom smislu, emotivno me nije dotaklo, povezivanje s likovima je ostalo ograničeno, što odražava i slabiju sposobnost scenaristkinje da oblikuje jasne i jedinstvene karakterne crte čak i kod načelno intrigantnih figura. Znam da je ljubav komplikovana rabota, ali Fenel nije dovoljno dobro to predočila svoju ideju.

S druge strane, da je Fenel zaista znala šta radi, da je bezrezervno otišla u kemp ili kič-romantičnu epopeju, ove zamerke ne bi bile iste. Nekoliko scena je nagoveštavalo upravo taj pravac i nateralo me da pomislim da će film konačno poći tim putem, ali čim je kreativnost zazvonila na vrata, Fenel se povukla na „bezbedno“. Po fotografiji, scenografiji i kostimografiji film miriše na groteskni, gotički svet sa samoironijom i meta osećaja, gotovo u maniru Burtona ili del Tora. Ipak, Fenel nije dotakla taj nivo kreativne hrabrosti, što je prava šteta.

Iako prisustvo brojnih scena seksa samo po sebi nije problem, iako je jasna devijacija od originalnog materijala, način njihove prezentacije u filmu je krajnje frustrirajući. Scenama se pristupa kao da su nešto nikad viđeno, „šokantno“ i kontroverzno, dok su u suštini prilično standardne. Autorka je imala priliku da iskorači iz konvencija i zaista provocira publiku, ali umesto toga bira očekivanu sterilnost; jer ne daj bože da zapravo nešto poruči publici. Izgleda kao da je ovo vizija šokantnosti iz ugla devojke koja je prvi put čula za seks. Nisam nekI čistunac, ali bi bilo hrabrije i narativno zanimljivije i smislenije da su te scene u potpunosti izostavljene.

Ako je neko svetla tačka filma, to su mlađe verzije glavnog dua. Šarlot Melington i Oven Kuper blistaju u prvih dvadesetak minuta filma kao mlađani Keti i Hitklif. Njihova pojavljivanja su bila vrlo bitna i trebalo je da uspostave težinu i bitnost njihovog odnosa, kako bi kasnije stariji glumci na snažnom emotivnom temelju dalje izgradili i otelotvorili ono što predstavljaju za ovu priču. Melington i Kuper ne samo da su fizički podsećali na Robi i Elordija, već su im i i te kako pomogli, jer su zaista odradili odličan posao upoznavši publiku sa ključnim likovima.

Kuper je prošle godine zasenio svetsku publiku u seriji „Adolescence“, a ove godine je postao najmlađi dobitnik Zlatnog globusa. Iskreno mi je drago što je dobio ulogu u ovako velikom filmu, te sam siguran da mu se tek smeše dobre i velike uloge. Melington je vrlo dobro prenela manirizme njene starije koleginice Robi i u njenoj prvoj ulozi ikada se pokazala vrlo sposobnom mladom glumicom čija je budućnost prosto sigurno svetla. Prvi deo filma je pokazao koliko bi ovo bila dobra serija ili čak još veći film podeljen na dva dela; čudi me kako se toga nisu setili, a prvi put je da stvarno smatram da bi nekom filmu to i zapravo išlo na ruku!

S druge strane, njihove iskusnije kolege, Robi i Elordi, koji zauzimaju oko 85 odsto filma, nisu posebno oduševile. Priznajem, zgodni su i lepo izgledaju na velikom platnu, ali jednostavno nisu uspeli da „prodaju“ težinu njihovog turobnog i teskobnog odnosa. Na papiru je izbor glumaca delovao obećavajuće; problem je što im scenario nije omogućio puni izražaj, već je ograničio potencijal koji ovi dokazano talentovani glumci posedaju. Iako su u promotivnim razgovorima pokazivali hemiju, na filmu to nije bilo dovoljno ubedljivo. Elordi i Robi su imali više hemije u intervjuima pred izlazak filma, nego na samom platnu.

Elordi je prošle godine prijatno iznenadio u ulozi Frankenštajnovog čudovišta, uspeo je da unese svežinu u naizgled bezbroj puta adaptiranog lika. Izgleda da je ta uloga bila izuzetak, jer se ponovo vratio u svoju dominantnu ulogu muškarca u nekom problematičnom i romatničnom odnosu. On ima prisutnost kao glumac, ali upliv u lik Hitklifa nije oduševio. Koliko god lepo izgledao, njegov lik nije bio dovoljno razrađen da bude u potpunosti smislen, već je samo fizički prisutan.

Robi nesumnjivo poseduje snažan glumački kapacitet, ali ovog puta joj nisam mogao progledati kroz prste. Njena interpretacija Keti ostaje na nivou naivnog predočavanja lika koji tek naznačava kompleksnost, ali je nikada u potpunosti ne ostvaruje. Tokom filma publika dobija tek obrise onoga što bi Keti mogla da bude, dok konačni rezultat ostaje lišen istinske, organski izgrađene emocije koja bi trebalo da se preliva sa platna.

Neočekivana, ali dobrodošla činjenica jeste da su sporedni glumci došli do većeg izražaja. Hong Čau i Alison Oliver su se najviše istakli od pozadinskih (haha) igrača i u par navrata zasenili glavni glumački duo.

Čau, u ulozi Neli, profilisala se kao prava antagonistkinja i glumački došla do punog izražaja. Njene aspiracije i motivacije bile su mi daleko intrigantnije od unutrašnjih previranja glavnih likova. Slično tome, Oliver kao Izabela unosi dodatni sloj disfunkcionalnosti u međuljudske odnose, kroz njen sa Hitklifom. U pojedinim trenucima deluje kao da je Fenel bila više zainteresovana za njihove sudbine nego za emotivni luk protagonista.

Ono što je bilo posebno naglašeno u promociji filma jeste muzika Čarli XCX. Fenel je već pokazala sklonost ka implementaciji popularne muzike u svojim filmovima, pa je ova odluka bila očekivana i potencijalno vrlo zahvalna. Estetika ove pop pevačice se uklapa u vizuelni i tonalni identitet koji film pokušava da uspostavi. Međutim, osim u uvodnom segmentu, njene pesme nisu zastupljene u meri u kojoj bi se moglo očekivalo. Zanimljiviji pristup bi bio da je Entoni Vilis (kompozitor originalne muzike) semplovao motive iz njenog opusa i organski ih utkao u originalni saundtrek, čime bi se postigla koherentnija muzička celina. Povremeni momenti u kojima se to nazire funkcionišu veoma dobro, ali ostaju nedovoljno razrađeni.

Nedvosmislenu pohvalu zaslužuju fotografija, scenografija i kostimografija. Linus Sandgren, koji je sa Fenel već sarađivao na “Saltburnu”, očigledno razume njen vizuelni senzibilitet. “Wuthering Heights” u najboljem mogućem smislu izgleda kao film iz sedamdesetih: tekstura slike, zasićenost boja i kompozicija kadra odišu analognom raskoši. Jorkširske pustare u totalima deluju istovremeno jezivo i veličanstveno, dok su bogato oblikovani enterijeri snimljeni s preciznošću koja filmu daje jedinstven fotografski identitet Scenografkinja Šalrot Diriks i kostimografkinja Žaklin Duran su istinski stubovi ove produkcije. Bez njihove uigranosti i talenta, film ne bi posedovao estetsku snagu koju, makar na tehničkom planu, nesporno ima.

„Mnogo zuji, malo meda daje“. Tom rečenicom bih zaokružio svoje utiske o filmu “Wuthering Heights”, ostvarenju koje će, bez dileme, biti gledano i komercijalno uspešno. Ovo nije film koji će vas duboko povezati sa likovima niti podstaći na ozbiljniju introspekciju o sopstvenim romantičnim odnosima. On je tu da zabavi, da se predstavi kao provokativan i da pokrene razgovore koji su, nažalost, podjednako površni kao i centralna veza koju prikazuje. Ipak, preporuka stoji; pod uslovom da ne očekujete naročito razrađenu i emotivno potentnu kostimiranu romantičnu dramu. Uostalom, još jednom se potvrđuje da će publika rado otići na film koji predvode dvoje lepih, harizmatičnih i poznatih glumaca.

VIDEO: Potcenjene Serije