Paolo Sorentino (Paolo Sorrentino, Napulj, 1970.), italijanski filmski reditelj, scenarista, producent i pisac, dobitnik Oskara, Bafte, Zlatnog globusa i još 72 zlatna svega i svačega, autor filmova "Posledice ljubavi" (Le consequenze dell' amore, 2004.), "Porodični prijatelj" (L’amico di famiglia, 2006.), "Div" (Il Divo, 2008.), "Ovo more da je to mesto" (It Must Be the Place, 2011.), "Velika lepota" (La grande bellezza, 2013.), "Mladost" (Youth, 2015.), jedan od najvećih sineasta koje je Italija iznedrila, dakle taj Paolo Sorentino, pre godinu dana, počastio nas je nastavkom svoje serije "Mladi Papa" (The Young Pope, HBO, 2016.), posle koje smo mislili da luđe i bolje i ne može. Sorentino nije tako mislio.
Piše: Ana Maria Rossi
Za početak, „Novi Papa“ nije samo predlog za gledanje. Kad živite u vremenu u kom vas je strah da ujutro pročitate vesti, ovo je i preporuka, i eskapizam, spoznaja, preispitivanje, i najdivniji humor… Što bi naši anglosaksonski drugari rekli – „A Must“.
Reditelj koji se u gotovo celokupnom svom opusu bavi pitanjima sećanja, starenja, ljubavi, nostalgije, identitetskim krizama, marginalizovanošću, igrom moći, otuđenošću, u svojoj poslednjoj seriji kao da je odlučio da sublimira sve što ga zanima na najstilizovaniji način, uzbudljivo, inteligentno, drsko i duhovito.
„Novi Papa“ počinje spoznajom da je Lenny Belardo (Jude Law, dakle prethodni Papa, „Mladi papa“) završio u komi posle srčanog udara, i da mu je neophodna transplantacija srca. Problem je što Mladom Papi, Piju XIII, organizam odbija svako tuđe srce. Vatikan je, još jednom, prinuđen da bira novog Papu a to je, i u nekinematografskim okolnostima, već drama za sebe. Sorentino je dodatno komplikuje. Pre nego na scenu stupi Novi Papa, John Brannox (John Malkovich) i uzme ime Ivan Pavle III, gledamo još jednog Papu, kardinala Vigliettija, koji je izabran kao slab kandidat jer je među jakima bio preveliki antagonizam, koliko da se Sorentino poigra se motivima pohlepe, ucene, proviđenja, ubistva u najvišim vatikanskim krugovima…
I pre nego na scenu, u punom sjaju, stupi gospodin Malkovich kao Novi Papa, vredno je pomena da reditelj nije „zamenio“ jednog glumca drugim. Uloga Džada Loua nije velika, ali je u seriji konzistentno napravljena neophodnom. Do osme i devete epizode, njegovog povratka i sučeljavanja dvojice Papa, gledaoci ga, osim u komi, povremeno vide i kao priviđenje onog što ostali kardinali doživljavaju. Džad Lou je, pored glumačke uloge, u autorskom timu i jedan od koproducenata ove serije.
Onaj koji je, ipak, glavna zvezda druge sezone, dolazi kao vizuelno emotivni spektakl, od prve do poslednje scene. On je engleski aristokrata koji se nikad nije pojavio na konklavama. On ne obitava u Vatikanu, po njega se šalje delegacija. Našminkan je krejonom i maskarom, odeven je kao da se pola dana bavi samo svojim autfitom, tašt i frivolan, povremeno raspadajuće nežan, sa divnom dozom sarkazma pristaje na ulogu stiliste Megan Markl. Propagirajući politiku srednjeg puta („Always take the middle way“) čini se kao idealno rešenje za Vatikan u zeznutom političko-sakralnom trenutku.
Nekad bahat, nekad nesiguran, s vremena na vreme bez utopističkih iluzija i skoro pa bez želje za životom, da bi već u sledećem trenutku izletela neka ovozemljska, tako ljudska i prozaična slabost zbog koje ga volite još više. Rođeni roditelji ga preziru jer ga okrivljuju za smrt njegovog brata blizanca koji je bio sve što naš Papa nije, ne razgovaraju sa njim godinama, iako žive na istom velelepnom posedu. Nakon što im saopšti da je postao Papa i izvređa ih pogrdnim imenima, odlazi u Vatikan gde je celo njegovo prvo obraćanje okupljenoj masi na Trgu Svetog Petra posvećeno značaju porodice kao najvažnije stvari na svetu. Osim sa nedostatkom roditeljske ljubavi, živi i sa čvrstim uverenjem da ga ni Bog ne voli.
On, s druge strane, voli Šeron Stoun i Merlina Mensona, Džona Malkoviča ne baš naročito, iako mu često govore da na njega liči. Sebe doživljava kao fragilno parče porcelana i najveća želja mu je da bude potpuno zaboravljen. Trudi se da u svoju „novu kuću“, u kojoj caruju svi smrtni grehovi, od prvog do poslednjeg, unese malo čednosti, iako ga reditelj prikazuje kao nesumnjivo putenog tipa, sa neskrivenom žudnjom spram šefice vatikanskog PR tima, jedne od značajnijih pozicija u hijerarhiji ove institucije. Paolo Sorentino se cele dve sezone bavi, između ostalog, onim što je Miljenko Jergović nazvao „erotikom autoriteta“ i „autoritetom erotike“.
Mnogo se već polemisalo na temu Sorentinove naklonosti i opredeljenosti spram crkve i religije. Već smo videli da je reditelj satiričan, provokativan i da ne gaji velike iluzije kad je crkva u pitanju. Ako ćemo iskrenije i bez eufemizama – nema tog kvadratnog metra vatikanskog utvrđenja koje Sorentino nije prevrnuo, secirao, izložio podsmehu, osudi i ispljunuo kao žvakaću gumu da bi, bez trunke predaha, prešao na sledeću ličnost, sledeću sudbinu, sledeći greh, sledeću brutalnu pošalicu…
Nije dobro, međutim, mešati rediteljev kreativni tretman crkve kao institucije sa tretiranjem religioznih osećanja likova i njegovim poimanjem religije, uopšte. Najvredinije što ova serija donosi je upravo ta ljubav prema ovozemaljskom i ljudskom, prema čoveku i svim njegovim vrlinama i slabostima. Kroz prizmu svetovnog, njegovi kardinali i svi ostali učesnici dobijaju mesa i soka kao dramski likovi, njihove sudbine nas dotiču. Sorentino ispisuje svojevrsni manifest hrišćanskih postulata kritikujući moćnu i korumpiranu instituciju kao što je katolička crkva, vešto balansirajući od prepoznavanja simptoma do opomene, od humora do osude. On nam pokazuje da je vera nestalna, da menja oblik, da je sumnja u sebe i u Boga tako ljudska, tako normalna.
#related-news_0
Mnogo je likova i mnogo saradnika koji su učestvovali u kreiranju ovih devet epizoda, bolje je da ih sami otkrivate nego da vam ih ja prepričavam, ali vredi, ipak, pomenuti Sorentinovog starog saradnika. To je direktor fotografije Luca Brigazzi koji je radio i „Mladog Papu“. Druga stvar vredna pomena je muzika. Pored dramskih elemenata, taj audio vizuelni ugođaj, taj neodoljiv estetski rolerkoster između panka i film noara je onaj naročiti sorentinovski potpis koji biste, ako se malo potrudite, mogli da prepoznate i bez najavne i odjavne špice. Veliko je majstorsvo kad uspostaviš sopstveni stil, ono što zovemo rediteljskim rukopisom. Nekad je to sasvim dovoljan razlog da gledamo film ili seriju tog autora.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare