Ako niste gledali seriju "The Undoing" ("Slom") a već su vam sve prepričali, uključujući i ko je ubica, nemojte da dozvolite da vam to ubije želju. Evo, i ja ću vam odmah reći da je zaplet toliko prozaičan da ste ga sigurno bar sto puta videli. Gledaćete psihološki triler o uspešnom bračnom paru čiji se životi menjaju kada se pronađe telo majke čiji sin ide u školu sa njihovim sinom. Je li to nešto spektakularno?
Piše: Ana Maria Rossi
Moguće da nije. Ali je dovoljno dobro da će vas svih šest epizoda držati prikovanim za televizor, a to je već ozbiljan razlog za preporuku.
Šta to „Slom“ ima da se već dva meseca o njemu toliko priča i piše?
Ajmo redom…
Fantastična danska rediteljka Susanne Bier nije slučajno vlasnica Oskara za najbolji strani film („In a Better World“, 2010), i dobitnica Golden Globe-a, i Emmy-ja, i na desetine drugih prestižnih nagrada. Ona spada među one retke reditelje čiji su filmovi izuzetno emotivni, nesporno uspešni na prestižnim festivalima, proslavljeni nagradama, i pritom pune bioskope. Ne zaboravimo i da je sve to teže kad karijeru praviš, dobrim delom, na danskom jeziku. Njen fokus je, neretko, porodična dinamika. Odlično barata žanrovima tako što ih prilagođava sebi i svom senzibilitetu, ne gubeći ni jednog trenutka iz vida zašto tu priču radi, i šta je ono što je u njoj konkretno zanima. Zato ne treba da se opterećujete medijskom pomamom oko pogađanja ubice koja je proteklih nedelja dosegla kladioničarski nivo. Jer „Slom“ je, pre svega, suptilno i inteligentno režiran, pametno osmišljen i dobro snimljen.
Rediteljkini glavni aduti, u inače odličnoj podeli, su Nikol Kidman (Grace Fraser) i Hju Grant (Jonathan Fraser). Ona je terapeut, a on je onkolog. Imaju emotivno inteligentnog sina koji svira violinu, želi da mu kupe psa i ide u prestižnu privatnu školu na Upper East Side-u koju pohađaju privilegovani belci, gde godina košta 50. 000 dolara, a čiji je jedan od finansijera otac Grace Fraser, Franklin Reinhardt (odličan Donald Saterlend).
I tu bi se, u nekom desetom minutu prve epizode, idila završila, šavovi počinju da pucaju, i gledamo triler obrte, afere, seks, prevare, melodramu, sudsku dramu…
Ubijena mlada žena, slikarka Elena Alves (Matilda De Angelis) majka je dečaka koji ide u istu tu školu, koji je latino porekla, ne živi na Menhetnu nego u Harlemu, i vrlo brzo saznajemo da je bar nekoliko likova moglo da ima razlog da je ubije.
Sve dalje bi bilo spojlovanje (ili u dužoj, srpskoj vreziji – odavanje zapleta). Ali, ima nekih trivija čije saznanje unapred vam neće pokvariti ugođaj. Recimo, da je kostime radila danska kostimografkinja Signe Sejlund i da su kreacije koje nosi Nikol Kidman vredne da bacite pogled, sve i da vas ne zanima ko je ubica.
Uvodnu numeru, pesmu „Dream a little dream of me“ otpevala je gospođa Kidman. Iako ovo nije prvi put da je slušamo kako to čini, pevala je već „Something stupid“ sa Robijem Vilijamsom, i u „Moulin Rouge“-u, sigurno nije jednostavno bilo pevati ovo posle Doris Dej ili Ele Fitcdžerald.
Još jedna od priča koja je pratila ovaj jesenji hit u produkciji HBO-a odnosila se na plastične operacije glavne junakinje. Neću se baviti time da li je toga bilo previše ili taman, ono što mislim da je važnije je pitanje kako se izboriti sa dobro poznatim „terorom mladosti“, i da li će zauvek ostati normalno da Hju Grant „lepo stari“, a da Nikol Kidman nema pravo da ostari, nego i sa 53 godine treba da liči na repliku sebe iz „Dana grmljavine“, uključujući i frizuru?
Pored fantastične i, pre svega, tačne glumačke podele – u kojoj treba spomenuti i dečaka koji glumi sina (Noah Jupe) – scenografije, kostima i odlične kamere, ima, ipak, nešto što škripi. Mislim da je u ovoj šestodelnoj seriji najproblematičniji scenario. Iako je rediteljka uspešno održavala pažnju gledaoca veštim šaltanjem s jednog na drugog osumnjičenog i eventualnog krivca, scenario ima nekih nedoslednosti i klišeiziranih rešenja kao i povremenih problema koji se odnose na motivisanost likova.
Scenarista David E. Kelly ovde je poznat pre svega po seriji „Big Little Lies“ i supruzi Michelle Pfeiffer, a Jean Hanff Korelitz, autorka je knjige „You should have known“ po kojoj je nastao scenario za ovu seriju.
Oni otvaraju neka zanimljiva pitanja (odnos psihoterapeuta i advokata kroz prizmu poslovne etike, da li je žena iz nižeg staleža dobra samo za seks pod uslovom da izgleda ko avion, kako se škola štiti kad treba sačuvati preskupu godišnju školarinu…) ali, s druge strane, uvaljuju gledaocu preveliku kosku koju nije jednostavno progutati – kako možeš biti jako dobar i uspešan psiholog terapeut a istovremeno nemati nikakav uvid u sociopatiju dugogodišnjeg partnera. Rekla bih da od te, ne baš uverljive pretpostavke, nastaju svi problemi na onim mestima u seriji kad se zapitamo nad motivisanošću likova i šta ih pokreće. Ako ti je muž patološki narcis, teško da će bilo kakav, a nekmoli uspešan terapeut, to moći da ne primeti.
S druge strane, ljudi koji žive sa partnerima izrazito narcisoidnog profila ličnosti teško sami postignu da u životu budu veoma uspešni jer pristaju na jedan komplikovan zavisnički odnos. Svakojaki psihološki poremećaji često umeju da budu veoma zahvalni za dramsku strukturu, ali kad jednom od dvoje glavnih junaka dodeliš zanimanje terapeuta, onda je bolje da se ne igraš sa tom vrstom scenarističke proizvoljnosti.
Ali, o tome verovatno nećete razmišljati dok gledate „The Undoing“ („Slom“) . Uvalite se udobrno i spremite kokice za šest sati.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare