Ovo nije in memoriam. Ovo je samo malo odavanje počasti Dejvidu Kornvelu (David Cornwell) koga ste vi, za njegovog i našeg života, uglavnom znali pod imenom Džon Le Kare (John Le Caree).
Piše: Ana Maria Rossi
I nije čak ni prvo u nizu, Milan Vlajčić je na ovom sajtu već divno pisao o jednom od najvećih majstora špijunskog romana koji nas je nedavno napustio, baveći se njegovom biografijom iz koje ste mogli da vidite da lik nije bio ništa manje zanimljiv od dela. Retko se to potrefi u životu.
Pišući predloge za gledanje serija u vreme produženih vikenda, želela sam da vam preporučim poslednju seriju u nizu, rađenu po njegovom romanu. Možda to nije najbolje što je iza njega ostalo, ali je dovoljno dobro da vidite kako nešto, kad je majstorski napisano, može da traje više od pola veka, u knjigama, filmovima, serijama, u brojnim rimejkovima i različitim rediteljskim rukopisima.
Little drummer girl
“Mala bubnjarica“, kako je kod nas preveden roman “Little drummer girl“ iz 1983. po kome je prvobitno snimljen istoimeni film (reditelj Roy Hill, gl.uloga Diane Keaton, 1984.) doživeo je, pre dve godine, svoj rimejk u obliku šestodelne serije koreanskog reditelja Chan-wook Parka (“The Handmaiden“, “Oldboy“), sa odličnom Florence Pugh u glavnoj ulozi (“Little women“, nominacija za Oskara za sporednu žensku ulogu, “Lady Macbeth“…).
Ona je mlada i neafirmisana londonska glumica muškog imena Čarli (Charlie), liberalno levo orijentisanih političkih uverenja o svetu o kome je malo stigla da nauči nakon što je tek pobegla iz svog udobnog londonskog predgrađa visoke srednje klase, i glumi glavnu ulogu u Šekspirovom “Kako vam drago“, na alternativnoj pozorišnoj sceni sa još alternativnijom trupom. Po mišljenju izraelskog agenta, idealna osoba za regrutovanje, osposobljavanje i infiltriranje u redove palestinske terorističke ćelije koja 1979, u trenutku kad se ova priča događa, deluje na prostoru zapadne Evrope.
Pored odlične podele, ostavljanje priče da se događa u vremenu u kom je originalno napisana, bila je jedna od boljih rediteljevih odluka. Uz svu potencijalnu pretnju da može biti arhaično, i bojazan koliko će danas to biti aktuelno, dobili smo, pored već predviđenog špijunskog zapleta i romanse, i nešto što “Bubnjarica“ iz 1984. nije imala – nostalgično sentimentalni, gotovo pop ikonistički upliv u sam kraj sedamdesetih godina koji iz ove perspektive deluje kao glamurozni retro koji je lako i lepo gledati, čak i kad vas sam zaplet ne dotiče do srži. Jer serija nas vraća u vreme pre kolapsa komunizma, vreme bez mobilnih telefona, interneta, video nadzora, vreme kad je operativac na terenu morao da se osloni na javnu telefonsku govornicu, primitivni snimač, kodirane poruke na papirićima koje se kriju u kutijama cigareta, starinski način falsifikovanja dokumenata, stare video rekordere. To nam otvara uvid u neki drugačiji način funkcionisanja tajnih službi, oslanjajući se u seriji, pre svega, na narativnu i psihološku virtuoznost.
Južnokoreanac Chan-wook Park je dobar poznavalc Le Kareovih dela. Ono što u “The Night Manager“ (još jednoj seriji po Le Kareovom romanu, BBC One 2016.) nije sasvim pošlo za rukom Dejvidu Faru i Susanne Bier, Park je izveo kao da mu je Le Kare diktirao ritam. Osim očiglednog poznavanja funkcionisanja službe “uzduž i popreko“, a čemu ga je naučio i njegov višegodišnji rad kao agenta u MI6, Lekare je bio majstor otkrivanja zapleta igranjem u vremenu, doziranjem informacija, preciznim mestom plasiranja novih, obrtima na najtačnijim mestima… Da bi došao do epiteta čoveka koji špijunsku fikciju majstorski učini „narativno paranoidnom”, trebalo je poznavati oba zanata podjednako dobro – i špijunski i dramaturški.
“Mala bubnjarica“ ima sve predispozicije za temeljnu konstrukciju moguće laži:glumicu kojoj se uloga dogodila i mora da je savlada toliko realistično koliko joj od nje zavisi život, muškarca čiji identitet ne uspeva da otkrije do samog kraja, a u koga se, očekivano zaljubljuje, muškarca kojeg je poslana da obmane, infiltrirajući se u njegove redove, od čijeg poverenja joj zavisi život i koji se, takođe očekivano, zaljubljuje u nju, bliskoistočni sukob u čijem se grotlu nehotice našla, nemajući suštinske veze ni sa jednom od strana u sukobu… Dosta je to izazova za omalenu Charlie, jedini Lekareov glavni ženski lik u celokupnom njegovom opusu. I ona to odlično čini. Čak je i džepno izdanje glumice kontrapunktski funkcionalno u tom muškom svetu terorista i tajnih službi.
A te muške likove predvodi izraelski špijun Gadi (Alexander Skarsgard) rezervisan, hladan i zgodan, ukratko neodoljiv. Jer tačno ga je takvim trebalo napraviti da gledalac ne bi ni u jedno trenutku došao u situaciju da se pita – šta je njoj sve ovo trebalo? Gadijev nadređeni je prvi čovek i mozak izraelske antiterosrističke organizacije Martin Kurtz (Michael Shannon), čovek koji je kao dete preživeo Holokaust i na ruci nosi ogroman istetoviran logoraški broj jer “decu tetoviraju isto kao odrasle, kad porastu, i broj se poveća”).
Pored toga što je talentovana glumica i ima simpatija za radikalne anti-imperijaliste, šta god to značilo u njenom poimanju stvarnosti, Charlie je dobar materijal i zato što je profesionalno neostvarena i željna dokazivanja. Martin Kurtz je, zato, prilikom upoznavanja dočekuje rečima “Ja sam ti sad producent, pisac i reditelj. Ovo je tvoja premijera u teatru realnosti.” Videćemo da služba ne bira slučajnim uzorkom, ispostaviće se da Charli odlično igra u tom teatru realnosti, vešto plivajući izmedju fragilnosti i hrabrosti, oslonjena na izraženu intuiciju, inteligenciju i ženske predispozicije.
Iako sukob između Izraelaca i PLO-a nije bio nimalo naivan, gledalac je lišen velike količine “krvavih kadrova“, karakterističnih za ovdašnju kriminalističku produkciju. Rekla bih da je svestan izbor autora ovog geopolitičkog trilera bio da igraju na kartu sedamdesetih godina, čak i u filmskom tretiranju špijunskog materijala. To ne znači da ćete gledati “sporiju priču“, samo znači da će svaka sledeća epizoda otkrivati više, uplitati vas još i biti bolja od prethodne. Možda je najbolja preporuka za ovu seriju da ona, i pored uzbudljivih zapleta, zapravo više govori o ljubavi koja je u sukobu sa sobom. Iako je parafraza Foknerovog citata, meni je to najtačnija motivacija ovog, inače koloritnog, ženskog lika.
Ako vam ni to nije dosta da se, kao ja, dostojno oprostite od jednog od najvećih, vrhunskog majstora špijunske literature, Džona Le Karea, pribećiću niskim udarcima: glupo je da propustite seriju koja vas kroz šest epizoda šeta od Berlina do Londona, između atinskog Akropolja i grčkih plaža do Ciriha i Minhena, od makedonske do slovenačke granice Jugoslavije, preko Zagreba do Beča, od Tel Aviva do Istanbula. U godini otkazanih letova, malo li je za uživanje…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare