0
Ako bi nekog zanimalo šta je to "Eldorado", odgovor bi se mogao svesti na reči reditelja Veljka Mićunovića - iluzija bogastva i sreće.
A tu gotovo destruktivnu opsesiju savremenog društva, iz pera nemačkog dramskog pisca Marijusa fon Majenburga, Mićunović je ovaplotio na sceni. I premijerno će komad „Eldorado“ publika moći da vidi 24. marta u 20 sati na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Ljuba Tadić“.
Predstava „Eldorado“ četvrta je premijera ove sezone u JDP-u, ali je kuriozitet da se jedan komad nagrađivanog nemačkog dramskog pisca, ali i reditelja prvi put izvodi u ovom beogradskom teatru, kao što se i Mićunović premijerno kao reditelj predstavlja na Velikoj sceni, s tim što je svojevremeno upravo diplomirao s komadom „U lovu na bubašvabe“ postavljenim na Maloj sceni, Studio Jugoslovenskog dramskog.
Uoči premijere Veljko Mićunović je na današnjem susretu s medijima u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pojasnio zašto je „Eldorado“ iluzija sreće, bogatstva, ali i megalomanije i konzumerizma u kojem je svet ogrezao:
– Majenburgov komad nudi sliku brušenog kapitalizma, koji posmatra sve kroz nezajažljivu želju za profitom. Tu se prostori mere izgrađenim kvadratima, bilo da govorimo o kompleksima zgrada, ili teritoriji. Ovaj komad iz uže i šire optike osvetljava žarišta kojima svedočimo, koje danas doživljavamo. To je slika biznisa koji gazi sve pred sobom, koji radi svoj posao, vrši prodaju, pičuje projekte, uz veliku agilnost. Jer, biznis ne sme da stane, sve se meri profitom. I to je paradoks profita – objasnio je Mićunović.
Reditelju je, kako je ukazao, posebno bilo važno pokaže kako taj „Eldorado“, uznemiren, pun žarišta, treperenja, pobuna može biti bilo koji grad, bilo gde na svetu. Može biti, naravno, i Beograd.
– Ali, kroz komad svedoci smo intimne priče jedne porodice i nekolicine u njihovoj okolini. Iz šireg konteksta stvar se sužava, fokusira na ljudske probleme. I svi ti junaci spoznaju neku vrstu sopstvene odgovornosti, prepoznaju sopstvenu krivicu. Na početku nam deluju kao negativci, ali se stvar vrlo brzo razvija u drugom pravcu. I to je ono što me inspiriše u pozorištu, ta tananost duše koja isplivava, ono ljudsko koje je nužno. Pitanje odgovornosti je jako važna stvar i radili smo na tome da se to prepozna u predstavi – istakao je Veljko Mićunović.
Dramaturg Slobodan Obradović, koji je s Mićunovićem adaptirao tekst nemačkog dramaturga, priznao je da se nikada do sada nije susreo sa sličnim komadom, koji je okarakterisao kao nemački odgovor na britansku „In your Face“ dramaturgiju.
– Dramski pisac donosi 19 prizora koji su zapravo posledice, i mogu misliti koliko je glumcima bilo teško da igraju ono što je postfestum. Ovo je komad odloženog dejstva. Jer, kad vidite nešto, moraju da prođu još dve ili tri scene da biste dobili potpuni utisak šta se desilo.
Glavnu ulogu Antona u Majenburgovom komadu igra glumac Nikola Rakočević, koji se najpre osvrnuo na specifične okolnosti, naravno one u zemlji, u kojima su proteklih meseci spremali komad:
– Nama je bilo užasno teško, jer radili smo u groznom, ili možda i najdivnijem trenutku našeg života. Videćemo kako će dalje se razvija situacija, jer vaga se još uvek. Ono što se napolju, na ulicama dešava oduzima pažnju i jako je veliko, a opet mi smo se potrudili da ovaj komad predstavimo kao nešto, takođe, važno. Meni je pozorište veoma važno, jer mi je teatar pružio lični rast, pružio mi mnogo. Shvatio sam šta znači katarza u pozorištu, jer kada posle predstave plaču i publika i glumci, to je lekovito, ljudi izlaze iz sale bolji – iskren je bio Rakočević.
U rad na ovom komadu „uskočio“ je tek nekoliko dana nakon premijere predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koju je u JDP-u postavio Milan Nešković. Ali, uprkos tome što je iz jednog zahtevnog teksta „uleteo“ u drugi, Majenburgov komad ocenio je kao vrlo inspirativan, čija je suština u odnosu svakog čoveka spram života, a i tu je bilo ohrabrenje Veljka Mićunovića, s kojim je prethodno radio u Narodnom pozorištu „Očeve i oce“:
– Znam da smo uspeli da napravimo predstavu, samo je pitanje trenutka i publike. Čekamo susret s publikom da vidimo da li ćemo napraviti taj kontakt, kao što je to bilo sa „Svetim Georgijem“.
Glumica Nataša Ninković, koja u komadu igra Gretu, majku glavne junakinje Tekle, naglasila je da je u ovaj projekat ušla iz emotivnih razloga.
– Veljko Mićunović je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu imao diplomsku predstavu u kojoj smo igrali Dragan Petrović Pele i ja. U međuvremenu je izrastao u sjajnog reditelja i to je bio jedan od razloga što igram u „Eldoradu“. A i tekst mi se jako dopao, gusto je pisan, pametan, možda i prepametan – ocenila je Ninković, nazvavši svoju Gretu simbolom kapitalističkog sveta. Posredi je beskrupulozna žena koja sve meri kroz sopstveni interes, nema nikakve filtere i ne dozvoljava ni po koju cenu prostor za empatiju.
Goran Šušljik, koji u „Eldoradu“ tumači Ašenbrenera, pojasnio je da su ga ovom dobro napisanom dramskom tekstu najviše privukle emocije, kakve su uzbuđenje, strah, strepnja…
– Komad može da se okarakteriše i kao neka vrsta distopije, mračne slutnje koja se nadvija nad nekim ljudima. A ta mračna slutnja se nadvila i nad našim životima. To je ta priča o kapitalu koji gazi preko svega, osećamo ga. Prilika da stvari kroz pozorište emotivno i misaono filtiramo jeste ono što je za mene najuzbudljivije – ukazao je Šušljik koji je svog junaka nazvao zaštitnim znakom „vrha mračnog kapitala“.
Glumica Ivana Vuković, koja igra Antonovu partnerku Teklu, priznala je da joj je rad na komadu bio veoma izazovan, s obzirom da označava njen povratak pozorištu posle gotovo sedam godina:
– Do sada nisam čitala Majenburgove komade. Ali, kada sam pročitala tekst bila sam svesna da je to taj trenutak. Iako sam na početku imala jednu sliku u glavi, moje iskustvo se gradilo tokom procesa rada. Živela sam do tada u nekom sopstvenom balonu, i radeći na ovoj predstavi zapitala sam se da li mogu da pravim svoje izbore nevezano od konteksta u kome se nalazim. Jer, sad sam svedok svega, ne mogu više da budem u svom balonu, i postavila sam sebi pitanje: da li kontekst u kome se nalazimo utiče na naše odluke? Ali, odgovor, zaključak nije definitivan, neće ga biti ni kad odigramo premijeru. Čini mi se da ću nastaviti da otkrivam stvari igrajući predstavu – kazala je Vuković, dok je Marta Bogosavljević takođe priznala da se sada prvi put susrela s Majenburgovim opusom.
– Iako je komad pisan 2004. godine, čini mi se da smo radili nešto što je provokativno i aktuelno i u ovom trenutku. Kada smo počeli čitajuće probe, mogli smo na društvenim mrežama da vidimo slične replike onima iz komada. A moja junakinja Manuela donosi publici duh mladosti i upornosti, nešto s čim može da se poistoveti današnja generacija. Pogled na svet joj je takav da uzima ono što misli da je njeno, iako to ponekad i nije njeno. Bilo mi je interesantno da kroz ulogu ispitujem granice, bezobrazluk, želju za boljim sutra. A ponekad, kao što je to slučaj s Manuelom, ogromna želja za uspehom vodi tome da čovek postane anksiozna bomba – napomenula je Bogosavljević.
Glumac Miodrag Dragičević, koji tumači Oskara, kazao je kako mu je uvek zanimljivo da kroz role ulazi u tuđe kože ili cipele. Ovoga puta imao je priliku da uđe u svet mogula, koji se diče velikim biznisima, bankovnim računima, odlučuju o bitnim papirima, ali i životima drugih.
– Usred procesa rada na predstavi shvatio sam da je to svet koji čudno funkcioniše, u kojem vlada privid sreće. Grozno je, pogrešno, tužno kad ljudi počnu da mere stvari, kad ti ono koliko imaš, i koliko ti je debeo džep daje pravo da donosiš odluke u ime drugog. U ovom komadu ljudi koji ne znaju šta će s nulama na računama imaju zapravo debelu nulu u svom intimnom životu, u duhovnom su deficitu, potpunom urušavanju. Ti ljudi se batrgaju i pokušavaju sebi da stvore dobar, miran svet, jer imaju mnogo novca i mogu sebi da omoguće sve, no život im izmiče kao tepih ispod nogu – sugerisao je Dragičević, dodavši na kraju kako mu je rad na predstavi bio uživanje i opasku kako će „preći četvrti zid zahvaljujući dobroj priči s kojom će ljudi moći da se poistovete“.