Živimo u svetu licemerja, izvrnutog konteksta i morala. Sve je postalo estradno i neukusno, etiketirajuće, nemamo pravo na privatnost, kaže za Nova.rs umetnik uoči večerašnje premijere „Švejka“ u Beogradskom dramskom pozorištu.
Ako je neko imao uspešnu godinu, onda je to reditelj Veljko Mićunović. Predstava Narodnog pozorišta u Beogradu po romanu Slobodana Selenića „Očevi i oci“ u njegovoj režiji obeležila je pozorišnu sezonu za nama. Proglašena je za najbolju u nacionalnom teatru, a za kratko vreme je osvojila dvadesetak nagrada na festivalima. Režirao je i TV seriju „Poseta“, projekat netipičnog formata koji je okupio stotinak glumaca sa prostora bivše Jugoslavije.
Iako su „Očevi i oci“ tek započeli pozorišni život, nagrade se množe, a na pitanje da li je to bilo presudno da postane stalni reditelj Drame nacionalnog teatra, Veljko Mićunović kaže:
– Prvo ću da se osvrnem na priznanja, jer to je stvarno satisfakcija, iako postoji floskula da nagrade nisu važne. Ali, kada stignu, shvatite da i te kako jesu bitne. A što se tiče stalnog angažmana u Narodnom pozorištu u Beogradu, to doživljavam kao veliku čast. Mada, to je neki početni status, na određeno vreme, pa ćemo videti. Nadam se da ću uspeti da odgovorim na taj izazov.
Zašto ste odabrali da na scenu postavite „Švejka“ („Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu“) Jaroslava Hašeka?
– Ne treba podsećati da je reč o verovatno najvećem antiratnom romanu ikad napisanom. Davno smo dogovorili ovo da radimo, pre nekih godinu i po dana, a, nažalost, u svetu se u međuvremenu dogodilo nekoliko ratova. I treba se braniti od dnevne aktuelnosti, međutim, hteli mi to ili ne, ratovi obitavaju u svim generacijama. Koliko god da je bezumno sredstvo jedino za neko rešenje, taj kovitlac se završi žrtvama, pustošima, beznađem, da bi tek posle toga neko shvatio da treba da potpiše besmisleni papir i tako ukrug. Predstava stavlja u fokus, pored antiratne priče, neke teme koje se tiču odgovornosti pojedinca u sistemu, i koja je naša uloga u participiranju u zločinima. Zapravo, sve posmatramo kroz prizmu glavnog junaka Jozefa Švejka, koji je mali čovek sa kojim često možemo da se poistovetimo, jer su ga surovo tretirali razni sistemi. Ali, ono što je i kod Hašeka i kod nas u predstavi ključno jeste tkivo tog bića za kojeg ne možemo jasno da odredimo da li je idiot ili genije, jer uspeva da se kao jegulja provlači kroz sve te nedaće, sisteme i politički opcije.
Šta najviše volite kod Hašekovog junaka?
– Želeo sam da pravim predstavu u kojoj će to pitanje ostati otvoreno i da publika sama može da sudi da li to je glupost ili genijalnost. Volim što ima vlastitu logiku, koja deluje izvrnuto, ali ne i za njega. I sve što je za njega logično, uvodi nas u beskrajni svet apsurda, paradoksa, u kojima se često zasmejemo i posmatramo stvari iz drugog ugla. Ali, zapitamo se da li su tačni i relevantni postulati koje smo mi pravili. Upitao sam se da li je ta naša logika zapravo logika vaspitanja i delanja kroz život ispravna. Ali, svakako to jeste umetnost preživljavanja, jer roman se dešava u Prvom svetskom ratu. Međutim, i te kako se reflektuje i danas, u okolnostima pritisaka, nedaća, čizme na vratu, u kojima smo kao pojedinci prisiljeni da se branimo humorom, iz dana u dan, zbog kompromisa na koje smo primorani da pristanemo. Pokušali smo da približimo Švejka, koji je naš savremenik, i te bolne teme olakšavali jednom vrstom pametnog humora, koji je često i tragikomičan i gorak ali, čini mi se, vrlo moderan.
Može li žanrovski predstava da se smesti u neki okvir?
– To je vrlo teško. Ima farsičnog, tragikomičnog, ali u kontekstu publike nečeg lekovitog u tom biću, u simbiozi emotivnosti i duhovitosti. Stalo mi je da uđemo u fazu, ako je to moguće, da teatar ponekad bude i lekovit, da ima svoju jačinu i katarzu, neku vrstu pročišćenja. Mislim da je to bilo intrigantno polje za istraživanje, veoma inspirativno.
Posle saradnje u komadu “Demokratija”, glavnu ulogu ste opet poverili Ozrenu Grabariću…
– Nije bilo mnogo dileme da je pravi izbor i za njega je ovo odličan zadatak. Ozren je veliki glumac i divan čovek sa kojim je plemenito i izazovno bilo raditi.
Osim po nagradama, po čemu ćete pamtiti 2023. godinu?
– Lepe stvari, i pored mnoštva ružnih društvenih koje su se izdogađale, ostaće u senci. Na mikro planu imam ličnu utehu porodičnog zdravlja i mira, i prostora da radim svoj posao. Mislim da je to dragoceno.
Šta možemo da očekujemo od vas na profesionalnom planu u narednom periodu?
– Prvo ću raditi komad „Iskupljenje“ po romanu Branimira Šćepanovića sa Borisom Isakovićem u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pa jednu praizvedbu u poznatom beogradskom teatru, ali to ne smem još da otkrivam.
Šta ste sebi obećali u Novoj godini?
– Skoro sam rekao da što sam stariji, a nemam još četiri decenije, prvi put osećam godine. Kao da mi se pojednostavljuju stvari i više me ne zanima da sarađujem sa ljudima koji mi rade o glavi. Volim transparentnost i pravičnost. I stvarno verujem da postoje dobri i loši ljudi. Živimo u svetu licemerja, izvrnutog konteksta i morala. Sve je postalo estradno i neukusno, etiketirajuće, nemamo pravo na privatnost. Želim da verujem da je dobrota opstala i da će se zadržati u nama. Jer, u svoj svojoj jednostavnosti najveća je sila.
Švejk – imbecil ili vešti saboter armije
Jaroslav Hašek je planirao da satiričnu knjigu „Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu“ napiše u šest delova, ali je završio samo četiri, jer je preminuo u 40. godini 3. januara 1923
Radnja romana govori o češkom veteranu Jozefu Švejku i njegovim doživljajima u armiji. Priča počinje atentatom u Sarajevu koji prethodi Prvom svetskom ratu. Švejk je toliko uzbuđen zbog služenja svojoj državi u ratu da niko ne može sa sigurnošću da utvrdi da li je imbecil ili vešti saboter Austrougarske armije.
Stanislav Vinaver je prvi preveo ovo delo na srpski. Već 1928. “Dobri vojnik Švejk” je postavljen u Srpskom narodnom pozorištu, u režiji Žarka Vasiljevića.
A Veljko Mićunović uloge u komadu, čije su reprize zakazane za petak i subotu, poverio je Ozrenu Grabariću, Milutinu Miloševiću, Milutinu Dapčeviću Milošu Lazarovu, Vanji Nenadić, Dunji Stojanović, Ivi Ilinčić, Ivani Nikolić i Ivani Vukmirović.
Bonus video: Poznato kada će se pozorište „Boško Buha“ konačno vratiti u svoju zgradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar