2
Govor Vila Smita nije mi se činio kao govor dobitnika, već kao govor koji je više dolikovao vođi kulta. Ne štitiš svoju porodicu pesnicama, i đavo ne koristi šansu da preuzme stvar u svoje ruke. Ovo je bio fundamentalistički govor, ocena je Pedra Almodovara o skandalu koji se desio na dodeli Oskara kada je Smit udario pesnicom kolegu Krisa Roka, a potom ovenčan nagradom za najbolju mušku ulogu.
Samo što se prošle nedelje okončala ceremonija dodele 94. Oskara, španski sineasta Pedro Almodovar, koji se zbog nagrada Američke akademije obreo u Los Anđelesu, toliko je bio pod utiskom da je napisao dnevničku zabelešku o toj večeri. I dok je poslednji film koji je Almodovar potpisao, „Paralelne majke“ te večeri bio u trci za dva Oskara: Penelopa Kruz u kategoriji za najbolju ulogu i Alberto Iglesijas za najbolju originalnu muziku, „izvisio“ je za zlatne statuete Američke akademije.
Ali, sve je to sumirao pišući dnevnik za „Indivajer„. I u svojoj povelikoj dnevničkoj zabelešci Almodovar je konstatovao najpre da je dan dodele Oskara bio „iscrpljujući“, a naročito sama ceremonija.
– Jedan od tajnih razloga zbog kojih sam bio u Los Anđelesu, osim da budem s Penelopom u Dolbi teatru, bio je da se sretnem sa nekim glumcima koje želim da angažujem za moj novi film s Kejt Blančet (radi „Priručnik za čistačice“ po istoimenoj knjizi kratkih priča Lusije Braun Berlin, kao što smo već pisali, prim.aut.). To je otvorena tajna, ali ne smem da pričam mnogo o njoj dok sve ne bude zapečaćeno ugovorima – ovako je započeo svoj zapis Almodovar.
Čim je stigao u Los Anđeles načuo je da je došlo do nekih preokreta u „misterioznim preprekama“, kako je nazvao „trku za Oskara“. I reditelj je čuo ono o čemu se danima uoči ceremonije šuškalo – da će umesto favorita, kakvi su mesecima unazad bili „Moć psa“ ili „Belfast“, iz „prikrajka“ trijumfovati „Koda“. No, čuo je i da će njegova Penelopa „sigurno dobiti“ Oskara za najbolju žensku ulogu. I to sve čuo je iz usta iskusnih novinara i članova Akademije. Takođe, i da su sigurni pobednici Vil Smit (najbolji glumac), Arijana Deboze (sporedna ženska uloga), Džejn Kempion (najbolji reditelj) i „Dina“ u tehničkim kategorijama.
– Pokušavam da ne mislim o tome, ali Penelopina pobeda bila bi istorijska, kao što je uostalom i sama nominacija, jer je u pitanju španski film. Umesto toga, pokušavam da se fokusiram na kasting za film po Berlinovoj. Posle serijala sastanaka, idemo u Muzej Američke akademije, gde su jednu od prostorija ispunili sa 12 ekrana na kojima se prikazuju inserti iz svih mojih filmova, podeljeni po temama, nazvanim „Porodica“, „Seks i požuda“, „Mjuzikli“, „Noar“, „Majke“… Gledam ih i pomislim kako su moji filmovi prvi put dobili priliku da pričaju jedni s drugima. Bila je to vežba samootkrivanja, nešto što nikada nisam radio, jer ne gledam svoje filmove. Osetio sam se tako ponosnim, naročito na sve ljude s kojima sam radio, od Viktorije Abril, preko Karmen Maure i Penelope Kruz, do Antonija Banderasa, Kaetana Velosa, Pine Bauš i mnogih, mnogih drugih… Osetio sam se kao duh kome je dozvoljeno da pohodi mesto u kojem je život ovaploćen na velikom platnu. A to je i metafora za ono što se događa u Los Anđelesu. Sve se vrti oko onoga što se emituje na ekranima. Na neki način, životi ljudi kao da su manje važni u odnosu na one likove koji tvore filmove i serije – bio je utisak Almodovara.
Sineasta piše i kako je imao silnu muku da odabere šta će obući. Ni masaža nije pomogla da se „odene“ za žurke magazina „W“ i „Sen Lorana“, noć uoči dodele Oskara. Ukazuje kako nema ničeg goreg od niskog rasta:
– Sa 13 sam mislio da ću biti visok, bar u poređenju s ostalom decom u školi. A sad sam nizak, a još mi se moj poveliki stomak konstantno obraća s rečima: „Zdravo, tu sam!“ Da nemam toliki stomak verovatno bih savršeno izgledao sa jaknom koju su izabrali za mene…
I zato se odlučuje za crnu svilenu majicu, bledoružičasti šešir i patike iste boje. No, oseća se nesigurno. Ali, tu je njegova Kejt Blančet koja je ambasadorka dobre volje UN-a. Upozorava ga na stravičnu stvarnost svih izbeglica, ne samo onih iz Ukrajine, već Avganistana, Jemena, Sudana…
– Podsećamo na njih noseći plavu traku, i Kejt me moli da je zakačim na svoje odelo. Činim to s entuzijazmom. U ovom ludilu pronalazim bar jedan momenat koji me dotiče i povezuje sa svetom i varvarstvom koje u njemu dominira – priznaje Almodovar.
Na Sen Lorenovoj žurci sreće gomilu nominovanih za Oskara od kojih su neki njegovi obožavaoci. Nikako ne može da se navikne da mu ljudi govore: „Odrastao sam na tvojim filmovima“. I ne zato što se oseća starim, već zato što je skroman. Jedan od njih koji mu upućuje komplimente jeste Joakim Trir, reditelj „Najgore osobe na svetu“, izvanrednog filma po mišljenju Almodovara. Potom i Pol Tomas Anderson, koji je bio nominovan za najboljeg reditelja, scenario i najbolji film za ostvarenje „Pica od sladića“.
– A sreli smo se prvi put 2002. u Kanu, gde sam mu uručio nagradu za najboljeg reditelja za film „Pijani od ljubavi“. Proslavili smo to provodeći se po diskotekama na Francuskoj rivijeri. Upoznajem i protagoniste „Pice od sladića“ Alanu Haim i Kupera Hofmana, oboje s toliko šarma, kao što ga imaju i u filmu. I kažem im to. Godinama unazad nismo videli takve ličnosti na filmu, tako sveže, zavodljive, lične. Zaljubio sam se u njih, kao i kamera koja ih je snimala – sumira svoj utisak sineasta, a onda piše i o susretu sa Zendajom:
– Poneo sam se kao fan. Zamolio sam je za zajedničku fotografiju i iznenadio sam se koliko je visoka i lepa. I kažem joj to, kao i da žudim da je vidim u filmovima sa stvarnim likovima, u kojima će moći da razvije svoj glumački talenat.
A onda je došao i dan dodele. Samo dva sata pre nego što će se zaputiti u Dolbi teatar sećao se vremena od pre 20 godina, kada je došao na dodelu, jer je imao dve nominacije za film „Pričaj s njom“.
– Isto dve nominacije za Oskara, i dva rata, ali različita nego sada. Tada je bio aktuelan rat u Iraku: Amerikanci su upali u Bagdad, a 90 odsto Španaca bilo je protiv tog rata. Sećam se kako sam gledao napušteni Bagdad te noći, a moj pas je lajao na kompjuter. Na putu ka Dolbi teatru, ceo grad izgleda kao da je u ratnom filmu, više policije nego pešaka, a helikopteri su na nebu kao u fillmu „Apokalipsa sada“. Samo još fali Vagner. Zastrašujuće je. Ali, dešava se još jedan rat, stvarni, sa tenkovima, raketama, hiljadama ranjenih i mrtvih…Noćna mora koja nas podseća na sve ono najgore iz prošlog veka, nešto za šta smo mislili da se nikada neće ponoviti. A na ulicama Los Anđelesa, svuda bilbordi sa reklamama Netfliksovih filmova. Uprkos balonu u kojem živimo, slike rata u Ukrajini i apokalipse u okolnim zemljama dižu se u vazduhu poput holograma. I to u trenu kad su filmske zvezde ujedinjene sa frizerima, šminkerima, stilistima… Ovo je rat nerava. Ne preterujem. Ali, slama mi srce kad pomislim na pravi rat. Nosim plavu traku koju mi je dala Kejt da ne zaboravim kako ne smemo da ostanemo tupi na svu tu bol, silovanja, siromaštvo, smrti, seme mržnje i osvete koje donosi rat – priznaje reditelj.
Stiže u Dolbi teatar, ali odbija nagovor publicistkinje da daje izjave na crvenom tepihu. Prepušta to Penelopi i Albertu. Samo je, kako konstatuje, „plus jedan“. A kada je stigao u ogromno predvorje Dolbija dočepao se konačno flašice vode i pokušao da napravi selfi s velikom fotografijom na kojoj Džek Lemon dobija Oskara. Nije ga fotografiji privukao Oskar, već Lemonov „veličanstveni osmeh“. Prilaze mu Kenet Brana i Deni Vilnev. Obojica reditelja bili su u trci za ključne Oskare, Brana za reditelja i najbolji film, a Vilnev za potonju kategoriju, no izgubili su od Džejn Kempion, odnosno „Kode“.
– Obojici sam im poželeo sreću, s tim što je ta želja nerealna, jer se takmiče jedan protiv drugoga. Brana me pita da li je tačno da snimam prvi film na engleskom („Priručnik za čistačice“ će biti prvi Almodovarov dugometražni film na engleskom, prim.aut.). Potvrđujem mu da projekat postoji, ali priznajem mu da ima dana kada me strah potpuno ophrva. Na to me podseća da je i on glumac…
I dok se sa kolegama zagrevao za ceremoniju, a svi su po tradiciji pijuckali šampanjac, Almodovar se ipak odlučio da uđe u salu i prisustvuje uručivanju osam Oskara koji su ovoga puta bili isključeni iz gala dodele kako bi trajala kraće, što je naišlo na brojna negodovanja filmskih radnika.
– Svi oni koji su važni u industriji upućivali su proteste Američkoj akademiji zbog toga što se dodela ovih nagrada neće naći u TV prenosu, ali mreža ABC opsednuta je rejtinzima i gledanošću… Iz poštovanja sedam za svoje mesto, iz kojeg neću ustati naredna četiri i po sata (Zar nisu obećali da će ceremonija biti kraća). Iza mene sedi Frensis Ford Kopola sa suprugom. Pozdravljam ih. Frensis je dosta smršao. Taj čovek, koji je imao reputaciju da je žestok, prema meni je uvek bio prijatan. I takav je od našeg prvog susreta, na snimanju njegovog filma „Drakula“ (bilo je to početkom devedesetih, prim.aut.).
A kako je počelo? Pa, tako što je njegov sunarodnik Alberto Mieljo dobio Oskara za najbolji kratki film – „The Windshield Wiper“, ali „Paralelnim majkama“ je izmakla nagrada za najbolju muziku, jer ju je dobio Hans Cimer za „Dinu“. To se sve desilo uoči samog početka ceremonije, jer su ove nagrade dodeljene unapred, kako bi se skratilo trajanje same dodele. Ta odluka je, inače, izazvala proteste mnogih filmskih radnika.
Kada su došli njegovi zemljaci Havijer Bardem i Penelopa Kruz (oboje bili nominovani u glumačkim kategorijama, i oboje „izvisili“), malo mu je laknulo, iako je imao strašnu glavobolju.
– U Zelenoj sobi konačno mogu da popijem analgetik s malo vode da mi ostatak večeri ne bi bio pakao. Srećem Roberta de Nira, kome vreme ništa ne može. Sećamo se kako smo 1992. godine na Kanskom filmskom festivalu obojica dobili Legiju časti, najviše francusko priznanje. Ali, Havijer je onda u daljini ugledao Paćina i uskliknuo: „Video sam Boga!“ Približavam se toj grupi u kojoj sve buja od talenta. Havijer ne prestaje da grli Paćina koji se smeje. A ja mu kažem: „Ti Al Paćino“, a ja „Al Modovar“. Havijer se cepa od smeha, ali mislim da mi je to bila jedna od glupljih šala u životu – iskren je reditelj.
Otvoreno priznaje i da mu je jedan od vrhunaca ceremonije bio kada su se na scenu popeli Frensis Ford Kopola, Al Paćino i Robert de Niro. Stajaće ovacije dobio je trio kada se pojavio na bini kako bi obeležio 50 godina „Kuma“, kojeg Almodovar naziva „jednim od najznačajnijih u istoriji kinematografije“.
– Film ni danas nije izgubio nimalo. Savršenstvo. „Kum“. Ne treba reći ništa više!
Almodovar priznaje kako su ga ophrvale emocije kad se još jedan trio pojavio na sceni Dolbi teatra, onaj iz filma „Petparačke priče“ koji je pre 30 godina dobio Oskara za najbolji scenario. Semjuel el Džekson, Uma Turman i Džon Travolta podsetili su reditelja da su „Petparačke priče“ i danas najbolji film devedesetih, i još uvek „otrov za legiju imitatora“.
Ne zaobilazi ni tradicionalne žurke, koje se dešavaju nakon ceremonije Oskara. Ali, Almodovar ih je uglavnom koristio za „kasting“. Kako žurku „Veniti fera“, tako i onu Gaja Ozerija (najpoznatiji kao dugogodišnji Madonin menadžer, prim.aut.).
– Sa prijateljima kritikujem ceremoniju. Ali, i dok se žalim, shvatam da ću, uvek kad me pozovu, doći na dodelu Oskara. Valjda je to moja slabost. Namerno izbegavam da pišem o nasilnoj epizodi sa ceremonije, a bio sam svega četiri metra od mesta dešavanja. Odbijam da dozvolim da ta „epizoda“ ostane u pamćenju sa čitave ceremonije, gde se toliko lepih stvari desilo. Primera radi, „Povezi me“, bez svake sumnje, film godine po meni dobio je Oskara za najbolje strano ostvarenje. A „Leto duše“ (Summer of Soul), moj omiljeni dokumentarac osvojio je nagradu u toj kategoriji.
Iako je naveo kako ne želi da piše o „nasilnoj epizodi“, kada je Vil Smit udario Krisa Roka, ipak je na kraju poklekao. Bio je, ponovo naglašava, vrlo blizu protagonistima. Otuda piše i ove reči:
– Ono što sam čuo i video izazvalo je osećanje apsolutnog odbijanja kod mene. Ne samo tokom te nasilne epizode, već i posle kada je održan govor. Taj govor mi se nije činio kao govor dobitnika, već govor koji je više dolikovao nekom vođi kulta. Ne braniš i ne štitiš svoju porodicu pesnicama, i đavo ne koristi šansu da preuzme stvar u svoje ruke.
Đavo, zapravo ne postoji. Ovo je bio fundamentalistički govor, koji nije trebalo da slušamo. Neki tvrde da je to bio jedini stvarni, realni momenat ceremonije, ali to su oni koji svet posmatraju kroz prizmu čudovišta bez lica kakve su društvene mreže. Za njih, koji vole miris leševa, bio je to, bez svake sumnje, događaj večeri – primećuje Pedro Almodovar, a dok je ispisivao redove vraćajući se u Madrid imao je na kraju bitnu poruku:
– Do viđenja… A, da i idite u bioskope!
Bonus video Dodela Oskara
