Kada sam počeo da pravim filmove, svi oko mene su bili mladi i želeli su da žive svoje živote ispunjeni uživanjem. I zato je mojih prvih nekoliko filmova odraz tih želja. Oni su bili apolitični, reči su slavnog španskog reditelja Pedra Almodovara.
No, danas u svojoj 72. godini i sa više od 20 dugometražnih naslova u filmografiji Pedro Almodovar više nije apolitičan. Zapravo, već dugo španski sineasta ispunjava ono što je sebi odavno zacrtao – da kroz svoje filmove španskom diktatoru Francisku Franku pokaže „srednji prst“. Ali, to je činio na sebi svojstven način. Nekada ne bi eksplicitno osudio njegov brutalni način vladanja, niti bi ga izvrgao ruglu, a ponekad bi se čak „pravio Toša“ – kao da taj okrutni diktator, pod čijom je čizmom Španija bila gotovo četiri decenije, nije ni postojao.
– Svetio sam mu se na taj način da nisam želeo da se bavim fašizmom i Frankom. Ali, to ne znači da sam svo njegovo zlo zaboravio – kazao je u razgovoru za britanski dnevnik „Gardijan“ Pedro Almodovar.
I sada je konačno došlo vreme da se svi oni, koji su možda zaboravili, sete svih žrtava Frankovog režima. Zato je sineasta snimio „Paralelne majke“, koje su premijerno predstavljene prošlog septembra na 78. Venecijanskom filmskom festivalu i ispraćene ovacijama. Na čuvenoj smotri na Lidu i Penelopa Kruz je za ulogu u Almodovarovom ostvarenju dobila nagradu Volpi za najbolju glumicu.
A Kruzova, i inače Almodovarova muza, u tom filmu igra Janis, trudnu ženu u svojim četrdesetim, koja se sprijateljuje s još jednom trudnicom, ali daleko mlađom Anom (tumači je Milena Smit). I dok je iščekivanje materinstva, samo po sebi, više nego uzbudljiva tema, Almodovar kroz „Paralelne majke“ plete još jednu potresnu priču. Jer, Janis je ubeđena da se nadomak njenog mesta nalazi masovna grobnica u kojoj su posmrtni ostaci žrtava Frankovog režima tokom Španskog građanskog rata. Među njima i oni njenoga pradede. Odlučna je u borbi da ti posmrtni ostaci budu ekshumirani…
Od 114 hiljada ljudi nestalih tokom Građanskog rata u Španiji u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka otkrivena su do danas tela samo 19 hiljada. Mnogi su, kako se pretpostavlja, „završili“ u masovnim grobnicama. Zato je reditelj smatrao da je vreme da istina izađe na videlo.
– Čitava ta stvar oko masovnih grobnica iz Građanskog rata sve nas više pritiska kako vreme protiče. Posmrtni ostaci su toliko dugo bili u tim grobnicama da i kada bi se ekshumirali sada bi verovatno bili potpuno neprepoznatljivi. A možda više nema ni članova porodice koji bi mogli da ih identifikuju – priča reditelj za londonski dnevni list. Pedro Almodovar rođen je 1949, 11 godina nakon što je Francisko Franko i zvanično postao prvi čovek Španije. Ali, rođen u ruralnoj oblasti u provinciji Sijudad Real nije bio svestan društveno-političkih okolnosti u svojoj domovini. Otac mu je držao vinariju u kojoj je prodavao vino koje je sam pravio, dok je majka podučavala nepismene seljane.
– Kada si dečak, tvoj život je drugačiji. Bio sam srećan kao dete. Nisam uopšte bio svestan onoga što se dešavalo oko mene. Znao sam samo da nismo baš imali novca, ali život je pun blaga kada si mlad, a to nisu materijalna blaga – seća se Almodovar.
Roditelji su se nadali kako će njihov sin postati sveštenik, zbog čega su ga poslali u katolički internat kada mu je bilo osam godina. Ali, umesto da ga povede na duhovno putovanje, ta škola imala je suprotan efekat na dečaka. Zamrzeo je religiju, a zavoleo film. A kada je ugledao Vorena Bitija u filmu Elije Kazana iz 1961. godine „Sjaj u travi“ shvatio je kako ga privlače muškarci… I evo, već 20 godina živi u srećnoj zajednici sa glumcem i fotografom Fernandom Iglesijasom!
A postao je svestan Franciska Franka tek kada je pošao u tu školu.
– Škole su vodili sveštenici i to je bila prava noćna mora – seća se Almodovar, dodajući kako je bio srećne ruke jer su isti ti sveštenici seksualno atakovali na njegove drugare. Uspeo je da izbegne taj mrak…
Rimokatolička crkva je, podsetimo, za Frankovog vakta dobila status državne crkve i vraćena su joj sva prava oduzeta tokom Druge Republike. Sve biskupe birao je sam Franko, svi državni službenici morali su da budu katolici, a za zaposlenje svaki građanin je trebalo da podnese potvrdu o „dobrim odnosima” sa Crkvom. Građanski brakovi koji su sklopljeni u vreme Republike bili su poništeni, uz uslov da ponovo budu sklopljeni u crkvi. Upravo taj mrak koji Almodovar pominje ticao se i toga da je Crkva trgovala bebama. Broj ukradene novorođenčadi u periodu od kraja Građanskog rata do 1987, prema nekim navodima, bio je oko 300 hiljada.
I dok su na snagu stupili zakoni kojima su homoseksualnost, pedofilija i prostitucija proglašeni kriminalom, a kontraceptivna sredstva i abortus bili zabranjeni, oni za neke crkvene velikodostojnike nisu važili…
– Toliko je dečaka bilo napastvovano u školama. Pored loše edukacije, proveo sam čitavo svoje školovanje strahujući da će me sveštenici silovati. I od tad čitav svoj život sam posvetio borbi protiv hrišćanskog vaspitanja. Jer, to vaspitanje je nešto zbog čega najviše žalim u celom svom detinjstvu.
Kao tinejdžer shvatio je koliko je život surov. Plašio se, kako ističe, nacionalne garde odnosno „Sivih uniformi“, kako su ih oni zvali.
– Policija je bila ta koja je vršila represiju. Shvatio sam da u takvoj Španiji nikada neću videti neke filmove, pročitati određene knjige, kupiti neke željene stvari… Sećam se totalnog mraka toga doba.
Ali, posle oslobođenja Španije nakon višedecenijske vladavine Franka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih ponovo je u Almodovarovoj zemlji sve postalo lepo. Madrid je, kako naglašava, postao „grad koji nikad ne spava“, grad u kojem je sve moguće, i ništa nije tabu…
A u taj grad preselio se 1967. godine, uprkos protivljenju roditelja, kako bi se izvukao iz „kandži“ siromaštva i postao filmski stvaralac. I da bi ostvario svoj san morao je da radi sve i svašta. Tako je punih 12 godina radio u telefonskoj kompaniji Telefonika kao pomoćni asistent… I kao što reditelj danas otvoreno priča o prošlosti, smatra da se aktuelni trenutak ne sme zaobići. To potcrtava i u „Paralelnim majkama“. Rediteljeve glavne junakinje, iskusna Janis i mlađana Ana zapravo simbolišu Almodovara, onog iz prošlosti, i onog danas. I kad Ana poručuje Janis da bi trebalo da se mane bitke, i fokusira na sadašnjost kako bi imala ispunjen život, to je samo razjaruje. Sadašnjosti možeš biti svestan samo ako razumeš prošlost, poruka je Janis. Ako to ne učiniš, izdaješ svoje pretke.
Zaborav je, po oceni reditelja, opasna stvar. Ne sme se od ljudi tražiti da zaborave.
– Znate, porodice žrtava Građanskog rata nikada ih neće zaboraviti. Sećanje je deo naših duša. Kada su se levičari konsolidovali na vlasti u Španiji, trebalo je odmah da sve nerešene zločine iz vremena Frankove diktature razmrsimo i pronađemo sve masovne grobnice. Ono što je Franko uradio jeste da je sve te žrtve pokopao tako duboko u zemlju da im je tako izbrisao postojanje na ovom svetu – smatra reditelj.
Brine ga danas da se njegova zemlja vraća u tamu. Ekstremna desnica je u usponu, a politička scena je, kako kaže, potpuno polarizovana. Iako ne veruje da je moguć povratak fašizma u Španiji, nema nimalo lepe reči o trenutnoj političkoj situaciji u svojoj domovini:
– To što je jedna krajnje desničarska partija danas treća po snazi politička stranka za mene je nepodnošljivo i neprihvatljivo. Uspon Voksa doveo je do netrpeljivosti u društvu koje je prisutno u svakodnevnom životu. Tokom protekle tri decenije nikada nije bilo ovoliko homofobičnih napada koliko ih je danas na španskim ulicama. Ta partija je homofobična, anti-ženski nastrojena, ekstremno rasistička – reči su reditelja, koji se ne plaši moći ove stranke, ali je veoma zabrinut.
I film „Paralelne majke“ rediteljev je pokušaj da oda počast svim žrtvama Frankovog režima.
– Imamo moralni dug u našem društvu prema svim onim porodicama žrtava koji su se borili za demokratiju i to je razlog zašto je to tema moga filma.
Reditelj je danas i te kako svestan svog poznog doba, priznaje, dodajući kako je opsednut smrću:
– Da ne stvaram filmove, moj život bi bio besmislen!
I zato će jedan od najvećih evropskih sineasta uskoro početi da snima prvi dugometražni film u karijeri na engleskom, u kojem će glavnu ulogu tumačiti Kejt Blančet. Film pod nazivom „A Manuel for Cleaning Women“ (Priručnik za čistačice) adaptacija je istoimene knjige kratkih priča iz pera američke spisateljice Lusije Braun Berlin, koju je uradio sam višestruki laureat nagrada Goja, Cezar, Zlatni globus, Bafta, Oskar… U ovom delu našle su se 43 priče o damama koje obavljaju različite, zahtevne poslove pokušavajući pride da se izbore sa životnim nedaćama…
Možda će i „Priručnik za domaćice“ biti još jedno ostvarenje Almodovara koje će završiti u kolektivnom sećanju svih. Jer, poslednjih dvadesetak godina čini se kao da reditelj pravi klasik za klasikom. I uvek uspeva da od glumaca u svojim filmovima izvuče maksimum. A većinom su to žene. Ponovio je to i u „Paralelnim majkama“…
– Iako vremena u kojima živimo, sa ekonomskim, političkim, zdravstvenim poteškoćama, nisu baš najbolja, svakoga jutra kad se probudim teram sebe na optimizam, jer je to nešto iz čega uvek izvučeš korist. Za mene je optimizam nešto zbog čega sam apsolutni aktivista!
Bonus video:
Nagrada za životno delo Robertu Benjiniju u Veneciji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar