"Ajnštajn je novac od Nobelove nagrade namenio Milevi Marić"

Prvo izvođenje je zakazano za 30. jun na Sceni "Raša Plaović" u 20.30 časova. U glumačkoj podeli su Dušanka Stojanović Glid (Mileva Ajnštajn) i Goran Jevtić (Albert Ajnštajn), a komad je najavljen kao priča o ljubavi, poverenju i izdaji, zasnovana na novim saznanjima o doprinosu Mileve Marić u stvaranju najpopularnije naučne teorije na svetu - Teorije relativiteta. Ova drama, kako se navodi, pruža priliku da dublje proniknemo u tajanstvene sile koje su oblikovale sudbinu naše naučnice.

- Ideju da pišem o Milevi i Albertu Ajnštajnu dala mi je Milena Trobozić Garfild poklonivši mi knjigu prof. dr Milana Popovića "Jedno prijateljstvo", napisanu na osnovu pisama koje je ovaj psihoanalitičar našao u svojoj kući na tavanu. Ispostavilo se da su ta pisma senzacionalna. A pisali su ih Mileva i Albert njegovoj babi Heleni Savić, bliskoj Milevinoj prijateljici sa studija u Cirihu. Knjiga je psihoistorijska studija odnosa Mileve i Alberta, u njoj vidimo i nove dokaze na osnovu kojih možemo da pretpostavimo da je ona zajedno sa Albertom bila autor Teorije relativiteta.Šta je sve bilo potrebno da istražite da biste skrojili priču o Milevi i Albertu?- Milena je želela da napravimo scenario za film i predstavu za pozorište. Najpre sam napisala scenario za film i pročitala sam sve što je napisano o Milevi kod nas, a o Albertu je napisano toliko mnogo knjiga i studija da sam morala da pravim selekciju pri izboru literature. Samo istraživanje je trajalo nekoliko meseci, a najviše vremena sam ipak provela pokušavajući da shvatim svet fizike u doba Ajnštajnovih. To nije bilo jednostavno.Koja otkrića su vas iznenadila?- Na prvom mestu saznanje da Albert nije dobio Nobelovu nagradu za Teoriju relativiteta po kojoj je najpoznatiji, već za jedan drugi rad. Takođe i to, koliko je Albert sažeto predstavio svoju teoriju, pisao ju je rukom na nekoliko stranica i to je bio naučni rad. Negde sam pročitala da je on bio disleksičan. Ukoliko je to istina, neki saradnik mu je uvek bio neophodan da bi izrazio i zapisao svoje ideje. Dok je bio sa Milevom, nema sumnje da mu je ona pomagala. Oni su se zajedno oduševljavali istim problemima i fenomenima koji su tada opsedali fizičare. Takođe me je iznenadilo da je ceo iznos Nobelove nagrade dao Milevi i da je to među njima dogovoreno daleko pre no što je Albert mogao i da pomisli da će dobiti Nobelovu nagradu.

Čime ste se vi prvenstveno rukovodili u stvaranju ove drame?- Najveći izazov mi je bio da budem nepristrasna i da pronađem novi ugao gledanja na Milevin i Albertov život i rad. Ona je kod nas prikazivana kao turobna, prevarena heroina koju je iskoristio i odbacio partner, žena koja je sazdana od patnje. Međutim, ja sam želela da predstavim Milevin briljantni vrcavi duh koji je i osvojio Alberta. Trebalo je naći način da se ta priča ispriča bez patetike i to sam sebi postavila kao cilj.Nakon svega što se istražili, kako biste opisali ovaj par?- Dok su bili u emotivnoj vezi kao dva vrsna naučnika, veza je odlično funkcionisala i bila ispunjena radošću zajedničkog stvaranja i interesovanja, druženja sa prijateljima i kolegama. Kada je Mileva postala supruga i majka, sav teret bračnih i roditeljskih obaveza pao je na nju, dok je Albert ostao "radoznali naučnik". Marija i Pjer Kiri, na primer, koji su živeli i radili kad i Ajnštajnovi, takođe su imali decu. Ali o toj deci brinuo je Pjerov otac i njihove kćerke su dugo bile čak vrlo ljute na majku što više pažnje posvećuje nauci nego njima. Ali, to je danak koji veliki izumitelji i naučnici, pa i umetnici, plaćaju da bi stvorili revolucionarna dela. Milevi nije imao ko da pomogne. Da su imali samo akademske, intelektualne brige, mislim da bi ta veza opstala mnogo duže.

Praizvedba ove predstave bila je u Vašingtonu.- Milena Garfild bi vam sigurno bolje objasnila koje su sve prepreke da se neki dramski tekst postavi na scenu u Americi. To je potpuno drugačiji sistem funkcionisanja kulturnih događanja. Najpre, morate imati agenta. Ja ga nisam imala a kako se Milena bavila produkcijom filmova, a scenario i dramu je prevela na engleski jezik, čekala je priliku u zasedi. Rediteljku Karin Rosniček, koja i ovde režira predstavu, videla je u nekoj emisiji na TV kako govori o svom pozorišnom projektu. I nešto ju je podstaklo da joj pošalje tekst. Karin je odmah poželela da ga postavi na scenu ExPats teatra i to se vrlo brzo i dogodilo. Kao u bajci! Komad je bio na repertoaru u martu 2020, bila sam oduševljena kako je Karin to uradila, kao i reakcijom publike i kritike. Ali to je priča za sebe... Pandemija koronavirusa je zaustvila sve, pa i život ovog komada."Gospođa Ajnštajn", ipak, nastavlja da živi u našem nacionalnom teatru u režiji Karin Rosniček. Ima li razlike u američkoj i našoj verziji ove drame?- Iako ona u Beogradu režira isti tekst, to će biti različite predstave, drugačija ostvarenja. Duda Glid i Goran Jevtić su dali svoj ton ovom tekstu, a osim glumaca, koji su možda presudni u ovoj postavci, ima izmena i u samom rediteljskom postupku. Karin Rosniček je oduševljena Beogradom i mislim da je i ovo podneblje i sami ljudi kojima je okružena nužno uticalo na njen rad, u pozitivnom smislu. Tako da će, nakon što je pandemija prekinula izvođenje komada u Americi, Karin obnoviti ovaj komad u septembru u Vašingtonu.Nakon Ajnštajnovih, šta je sledeće u vašoj spisateljskoj radionici?- Ovo je bio projekat posvećen ženama u nauci, a sledeći je posvećen onima u umetnosti. Tim povodom radim priču o Pegi Gugenhajm i Mileni Pavlović Barili koje se sreću u Njujorku, povodom izložbe koju je organizovala Pegi.Bonus video: Mileva Marić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortimilevamaricds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2881709"]