"Adio, Karla" - sećanje Aje Jung na slavnu balerinu

Karla Frači preminula je danas u 85. godini u Milanu. Za života je ostvarila impozantnu karijeru kao balerina i rediteljka, a baletom se bavila do samog kraja života. Čuvena balerina bila je gost Beograda 2015. godine, kada je otvorila 12. Beogradski festival igre.Prenosimo ovde sećanje Aje Jung na veliku balerinu:"'Italija plače za svojom legendom. Adio, Karla!', samo je jedan od miliona sličnih naslova u medijima. 'Zauvek je napustila scenu nabolja, najpoznatija, najelegantnija, sasvim jedinstvena, prima ballerina assoluta”, javio je teatar milanske Skale. 'Najveća, božanska i večna', napisao je na Tviteru ministar kulture Italije Dario Frančeskini.

Baš u Skali, samo pre nekoliko nedelja, Karla Frači je radila sa mladim igračima na postavci Žizele, prve celovečernje baletske predstave posle pauze izazvane pandemijom i ujedno prve pod rukovodstvom novog direktora Baleta, Manuela Legrija. Zahvaljujući Instagramu, mogli smo da je vidimo u sali, nasmejanu i obučenu u belo. Obožavala je igru i uvek bila spremna da pomogne i glasno podrži mlade igrače.Najpoznatija upravo po ulozi Žizele, Fračijeva je bila omiljena partnerka Rudolfa Nurejeva, Erika Bruna, Mihaila Barišnjikova... Osvojila je sve svetske scene, a godine kao da je nisu sprečavale da nastupa. U baletu Šeherazada pojavila se pre samo nekoliko sezona, nestvarno lepa i sa energijom koja je i u devetoj deceniji vladala pozornicom. Igrala je i u brojnim filmovima, a nedavno je u Italiji počelo snimanje filma o njoj. U tom filmu, u produkciji RAI 1, Karlu igra mlada Alesandra Mastronardi.https://www.youtube.com/watch?v=IzDLhxnygJE&list=PLfn0Kr1rJj91DCOV2w7izQHW8hNrPSkmp&index=2&ab_channel=BallettodelSudBallettodelSudKarla Frači je oduvek bila moj idol. Ne znam zašto, ali su njene slike bile po zidovima, u raznoraznim baletskim sveskama, ormarima... Pratila sam njenu karijeru. Bila je svoja, hrabra i pomalo bezobrazno, a beskrajno šarmantna. O Karli mi je često pričao naš baletski igrač Milorad Mišković. Nastupali su zajedno, bili prijatelji... Nakon toga, bezbroj anegdota sam čula i od Barišnjikova, koji ju je naprosto obožavao, zato što se uvek odupirala pravilima: "Ma, moglo je biti samo onako kako Karla zamisli, i nikako drugačije!"Kada sam 1998. godine u Beogradu otvorila svoju kafeteriju, ime je samo došlo. Frači. Uostalom, pre kafeterije, tu je bila mala baletska sala, sa bezbroj Karlinih fotografija... Na otvaranje su došli Dušan Trninić i Žarko Prebil. Žarko je, nakon uspešne karijere, živeo u Rimu i predavao na Baletskoj akademiji. Doneli su mi tada još Karlinih fotografija i nekih isečaka iz starih novina, a Žarko se toliko oduševio da jedno mesto u Beogradu nosi ime italijanske primabalerine koja nikada nije ni gostovala u Jugoslaviji, da ju je odmah pozvao telefonom. Javio se tada njen suprug, reditelj Bepe Menegati. Karla nije bila kod kuće. Žarko je došao sledećeg dana kod mene i ponovo smo je zvali. Tada sam prvi put pričala sam njom, a zatim smo se dogovorile i ubrzo srele u njenoj kući u Milanu. Kasnije sam je viđala u Rimu, Milanu, Firenci…

Poslednji put smo se družile u Monci, neposredno pred početak pandemije. Došla je da gleda predstavu koju su zajedno izvodila deca iz moje Baletske škole i Baletske akademije iz Rima… Pričala je dugo sa decom, netremice pratila izvođenje, i sa svima stigla da se slika...

Ostaće za istoriju da je čuvena Karla Frači otvorila 12. Beogradski festival igre, 2015. godine u Sava centru. Tada se sa suprugom Bepeom Menegatijem zadržala punih devet dana u našem gradu. Ujutro bi umesto u hotelu, kafe ispijali u kafeteriji Frači.

Govor koji je održala u Sava centru, na otvaranju festivala, ostaće upamćen i po jednom detalju. Dogovorile smo se da govori na engleskom, jer sam smatrala da publika ipak ne razume italijanski. Međutim, ona je izašla je na scenu, na srpskom pozdravila prepunu salu, a zatim na italijanskom nastavila dugu besedu. U publici tajac! A zatim gromoglasan, dug aplauz. Ovacije. Svi su ustali. Otpratila sam je do njenog mesta, a ona mi je namignula i rekla: "Vidiš da sve razumeju, kada se govori od srca ne postoji jezik!"

Te 2015. godine, želela je da drži časove deci u mojoj baletskoj školi, obožavala je jednu malu Nikolinu, sretala se sa novinarima, snimila emisiju sa Mirom Adanjom Polak, gledala je sve predstave, družila se sa mladim koreografima i igračima, i stizala da sa italijanskim ambasadorom Đuzepeom Mancom neumorno šeta po Beogradu...

Sećam se jedne anegdote koju je ispričala pred našim novinarima na konferenciji za štampu. Naime, rekla je da njen otac bio vozač tramvaja, ali da je majka od nekoga na ulici čula da Karla ima predispozicije za balet. Odmah su je odveli u baletsku školu milanske Skale. Primljena je. Međutim, mrzela je balet. Sanjala je da bude frizerka i po ceo dan češljala i šišala lutke, na kraju je i sestru ošišala i dobila ozbiljne batine... Tako su tekli dani, ona je rasla, a odnos prema baletu se nije menjao. Kada je kao učenica četvrte godine izabrana da sa nekoliko drugarica statira u nekoj predstavi u milanskoj Skali, nije ni znala da će sve preokrenuti. Na sceni čuvenog teatra tada je gostovala Margot Fontejn. Odjednom, pod svetlom reflektora, u kostimu i sa šminkom, ušuškana u neku bajkovitu scenografiju, i naravno, gledajući Margot, pomislila je da balet i nije toliko loša stvar. Shvatila je da zapravo mrzi sve te dosadne vežbe, ali da je igra magična! Vratila se na časove sa željom da postane ništa manje nego prima balerina. Tako je i bilo.

Danas u kafeteriji Frači, neka tiha gužva… U Nacionalnoj fondaciji za igru, na zidu slike sa njenim posvetama. Bezvremenske. Kao da su juče nastale, a broje bar šezdesetak godina. Među kontaktima u telefonu, Karlino ime. Nije imala mobilni. Zapravo, to je onaj isti broj na koji smo je divni Žarko Prebil i ja zvali i prvi put, pre više od četvrtine veka, i gde se javljala sa nekim zaraznim entuzijazmom.

Naš poslednji razgovor je bio pred početak ovogodišnjeg Festivala igre, u martu. Rekla je, gotovo u dahu, "da je znala da ću uspeti, da samo slabi odustaju, i da je život večita borba". A onda pomalo ljutito da je "Festival velika misija, i da samo ja to ne vidim"… Smejale smo se i tako završile naše ovozemaljske razgovore.Adio, Karla, i hvala za podršku, za ljubav, za energiju… Hvala za igru koja se nikada neće ponoviti”.