Ruke su mu krvave i bazdi na alkohol

Osmeh. Taj osmeh. Onaj što bazdi na alkohol i na krv. Smejao se dok je govorio da su ljudi razbijeni pendrecima i da je policija “briljantno odradila posao”. I sve vreme, kroz zube dok zapliće jezikom, delilo se zadovoljstvo što je Srbija, eto, opet kleknula pred svojim gospodarom.

Ali Srbija nije posustala. Samo se zagrcnula. Kao svaki put kada pijani domaćin tresne pesnicom o sto, prospe špricer po čaršavu i viče kako je kuća njegova i kako će je zapaliti ako mu neko priđe.

Aleksandar Vučić nikada nije bio predsednik Srbije. On je kibicer. Onaj što nikad ne ulazi na teren, nego sa strane dobacuje i huška. Onaj što šalje druge da tuku i ginu, a onda posle priča kako je i on bio tu, kako je i on hrabar. Sinoć, u tom komandnom centru koji više liči na birtiju (gde dva lika pridržavaju onog u sredini) nego na instituciju države, gledali smo kibicera na kraju partije. Nema više karata u rukama, samo mokra fleka na stolu i poluprazna čaša.

Svima je jasno. Kraj mu je tu. Jasno je i njemu. Zato diže nivo represije, jer se samo batinama može dokazivati.

Argumente nema, ideje nikad nije ni imao, legitimitet je izgubio i preostala mu je samo policijska čizma i pendrek. I osmeh. Osmeh iza kog se krije strah. Jer, zna i on da batina nikad nije pobedila narod i njegovu mladost. Možeš da polomiš vilicu studentkinji, možeš da upadaš na fakultete i prebijaš sve koji su unutra, ali ne možeš da ubiješ ideju da ova zemlja može biti normalna i da ti je vreme da se pakuješ za odlazak u prošlost.

Batina ima kratak rok trajanja. Kad se jednom vrati, vraća se kao bumerang. A taj osmeh, sa tragovima alkohola i krvi, istorija će pamtiti isto onako kako pamti sve pijane tirane - kroz podsmeh.