Krajem prošle nedelje Srbija je zabeležila još jednu pobedu. Bar je to tako proknjižio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
„Mala, ali značajna pobeda“, kako se predsednik izrazio ovoga puta, izvojevana je na sednici Saveta bezbednosti UN. I prihvatanje toga da se kosovske tablice slobodno kreću po unutrašnjosti Srbije danas su za Vučića pobeda, a pre malo više od godinu i po zbog toga je dizao vojsku.
Čak ni javni servis RTS „vaše pravo da znate sve i ne saznate ništa“ nije objasnio u čemu se ta mala, ali značajna pobeda sastoji.
Onomad je Marko Đurić govorio da je Srbija u Briselu pobedila sa 5:0. Koliko smo od tada puta pobedili, to ne bi mogao da izbroji ni direktor kancelarije za KiM Petar Petković. Ko zna koliko ih sada tučemo naprema njihovih 0.
Dok Vučić niže pobedu za pobedom, Srbije na Kosovu je sve manje i manje. Ne znam možemo li da izdržimo još koju pobedu. Kako smo dosad prolazili posle svih tih pobeda, bolje nam je da više ne pobeđujemo. Bar ne tako kako smo dosad pobeđivali.
Uprkos svim tim pobedama, Srbi se i dalje iseljavaju s Kosova. Još koja pobeda i neće dole srpsko uvo ostati.
Vučić je još 2018. izjavio da na Kosovu „danas nemamo ništa“ i da bi dobitak bio da Srbija „dobije i jedan metar“.
Da li od tada imamo više ili manje na Kosovu? Pošto nije moguće imati manje od ništa, zaključak je ili da je prisustvo Srbije na Kosovu danas veće nego tada ili da predsednik tada nije govorio istinu i da je Beograd ipak imao nešto.
Srbi su tada imali svoje komandire policije i svoje policajce, svoje sudije i tužioce, imali su i svoje predsednike opština.
Ako Srbija nije imala ništa, kako to da je Kosovu prepustila gazdovanje elektroprivredom, hidroelektranu Gazivode, čak i telefonski broj. Srbija je priznala i kosovske lične karte i registarske tablice. I srpski dinar je cirkulisao na teritoriji Kosova, a uskoro ga tamo više neće biti. Još jedna „pobeda“ ove vlasti bila je to što je Kvinta praktično tražila da se proterivanje dinara uspori. Znači dinar će biti proteran, ali ne odmah, već nakon tranzicionog perioda.
Sve što Vučić nije prošle godine u martu potpisao u Ohridu, danas se sprovodi. Politika „ne potpisuj ništa, prihvataj sve“ morala je da dovede do ovoga što imamo danas.
A danas imamo to da se na ovu temu glasno ćuti i da se nestajanje Srbije s Kosova zatrpava drugim velikim temama. Zato Vučić baca udicu o iskopavanju litijuma, zato se čak i režimski mediji danima bave lovom na bahate Vučićeve kumove Paniće, koje policija kao traži zbog organizovanja lanca prostitucije, i zato se informacija o oslobađajućoj presudi za ubistvo Ćuruvije objavljuje devet meseci nakon što je doneta.
Kosovo, čak ni u kampanji za nedavno održane parlamentarne izbore, nije bilo interesantno za predizbornu temu.
Čak ni opozicija nije bila naročito glasna po ovom pitanju. Onima koji nisu na vlasti, naravno da odgovara da se time bavi neko drugi. Rusima su srpski interesi, pa tako i Kosovo, moneta za potkusurivanje kojom ostavljaju utisak o svom uticaju u regionu. Svaka srpska „pobeda“, odnosno ustupak, Amerikanci ubiraju kao poen koji će moći da iskoriste u predstojećoj predizbornoj kampanji, a EU će dogovor Beograda sa Prištinom i zvanično ispostaviti kao uslov za članstvo Srbije u toj organizaciji.
Win-win-win situacija. Odgovara svima, sem Srbima na Kosovu, a i njih je tamo sve manje, jer se ljudi pod teretom života, Kurtijeve brutalnosti i Vučićevih pobeda iseljavaju sa svojih ognjišta.
Zapad zanima mir i stabilnost tokom procesa puzajućeg priznanja kosovske nezavisnosti i to je jedan od glavnih razloga podrške Vučiću. Takvu rabotu ne mogu mirno da završe snage usmerene prema plavoj zastavi s 12 zlatnih zvezdica, već one sa šajkačom i kokardom.
Sve je dao, a zauzvrat je dobio – podršku za opstanak na vlasti dok ne ispuni ono što je prihvatio, a nije potpisao.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare