Ko je "ubio" suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije?

Novinar i urednik Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine u centru Beograda, kada mu je ubica u haustoru zgrade u Svetogroskoj ulici ispalio hitac sa leđa. Ipak, tek nakon što je prošlo više od 15 godina od ovog zločina, pred Specijalnim sudom u Beogradu 2015. godine počinje suđenje za Ćuruvijino ubistvo. Odgovor na pitanje zbog čega se na početak suđenja čekalo deceniju i po, sa ove tačke gledišta, mogao bi se potražiti u političkim i društvenim prilikama tih godina.

Kilava istraga

Tek tri godine kasnije, u velikoj policijskoj akciji "Sablja" koja je usledila nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, prvi put je neko zbog ovog ubistva priveden. Bili su to pripadnici Državne bezbednosti Miroslav Kurak i Ratko Romić. U međuvremenu su pušteni, odbili su da svoja saznanja o ubistvu ispričaju na poligarafu, a tokom kasnijeg sudskog postupka ispostaviće se da su Kurak i Romić ipak na listi optuženih, ali ne kao direktni izvršioci.

Tek decembra 2006. godine, nešto više od sedam godina nakon ubistva, tužilaštvo traži da se pokrenu predistražne radnje. Iako bi se očekivalo da se ubistvo ovakvog "kalibra" bude prioritetna istraga, činilo se da se ono pominje tek kada to političke prilike traže, u kontektstu populističkih izjava, obećanja, uverenja. Imajući u vidu koliko je prikupljanje dokaza sporo teklo i utisak da se niko nije preterano interesovao da se ubistvo Ćuruvije rasvetli, trebalo je da bude jasno kakav će epilog imati ceo slučaj. Oko tri godine od ovog zahteva tužilaštva, specijalni tužilac izjavljuje da nema dokaza za pokretanje sudske istrage. A onda, četiri godine muka i tišine. Činilo se da je slučaj "Ćuruvija", posle prvog ispaljenog hica, ostavljen da nasmrt iskrvari.

Sudski postupak

Tek 2015. godine Specijalni sud u Beogradu je i zvanično potvrdio optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije, a na njoj su se kao okrivljeni našli četvorica pripadnika Državne bezbednosti. Tačnije, tužilaštvo je optužilo nekadašnjeg načelnika Resora DB Radomira Markovića, šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, glavnog obaveštajnog inspektora u Drugoj upravo Resora Ratka Romića i pripadnika rezervnog sastava tog resora Milana Kuraka. Kako optužnca uglavnom predstavlja krunu svake istrage, ovim postupkom moglo se učiniti da će slučaj ubistva novinara biti isteran na čistac ali će se kasnije ispostaviti da predstavlja još jedan hitac direktno pravdi u čelo.

Optužnica je opisivala kako je Ćuruvija ubijen iz niskih pobuda, Marković se teretio da je to delo izvršio podstrekavanjem, a ostali su optuženi kao saizvršioci. U međuvremenu su izvođeni brojni dokazi i spisi, saslušano je više od 100 svedoka, među kojima se našao i nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija. Njegovo svedočenje izazvalo je veliku buru u javnosti, jer je Ulemek tada izjavio da mu je prećeno kako bi odustao od svedočenja. Ipak, on nije precizirao ko mu je uputio pomenute pretnje. I Miloš Simović, pripadnik zemunskog klana, isto je izjavio da je dobijao pretnje da odustane od svedočenja. Kao i njegov brat.

Ipak, među brojnim svedocima nije se našao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u vreme Ćuruvijinog ubistva bio miistar informisanja. Uprkos zahtevima odbrane, sud je doneo odluku da je saslušavanje Vučića u ovom predmtu - suvišno.

Prvostepeno suđenje trajalo je četiri godine, da bi nešto pre godišnjice zločina, odnosno 5. aprila 2019, Specijalni sud u Beogradu osudio četvoricu bivših pripadnika Državne bezbednosti na ukupno 100 godina zatvora zbog ubistva novinara. Godinu dana kasnije, ova presuda je pala, a odluka Apelacionog suda da ukine presudu izazvala je buru u javnosti.

Međutim, imajući u vidu obrazloženje odluke Apelacionog suda, presuda je morala da bude ukinuta jer je Specijalni sud u svojoj presudi potpuno promenio činjenice opisane u optužnici jer je kao neposrednog izvršioca soznačio NN osobu, iako je Tužilaštvo za organizovani kriminal do kraja postupka zastupalo tezu da je Miroslav Kurak, koji se nalazi u bekstvu, upravo direktni pucač na novinara.

Suđenje je potom ponovo počelo ispočetka, a funkcioneri DB su još jednom osuđeni na ukupno 100 godina zatvora. Nakon žalbi, Apelacioni sud je otvorio petodnevno zasedanje na kome se odlučivalo o žalbama na prvostepenu presudu Specijalnog suda za ubistvo Ćuruvije ali zvanična odluka tada nije doneta, ili makar nije saopštena javnosti.

U međuvremenu su aprila 2023. godine iz pritvora pušteni Ratko Romić i Milan Radonjić, a Evropski sud za ljudska prava naložio je da ima se isplati po 1.000 evra zbog vremena provedenog u pritvoru. Dok je javnost u neverici gledala kako oni koji su optuženi za zločin iz pritvora izlaze dubljeg džepa, samo zato što država četvrt veka nije našla za shodno da se i zaista pozabavi rasvetljavanjem ovog ubistva.

Ono što se tada moglo naslutiti usledelo je u petak, kada je u popodnevnim satima stigla informacija da je Apelacioni sud u Beogradu doneo odluku kojom se četvorica optuženih za ubistvo oslobađaju krivice.

Komisija za ubistva novinara

U međuvremenu, paralelno sa sudskim postupkom, uz balgoslov tadašnje Vlade, formirana je Komisija za istragu ubistva novinara koja je za cilj imala da utvrdi zašto su istrage ubistava novinara bile neuspešne i da se postave osnove za vođenje narednih. Pod tim se mislilo na istragu ubistva novinarke Dade Vujasinović i novinara Milana Pantića. Ni u jednom od ovih slučaja do sada nisu napravljeni konkretni pomaci, a Komisija je, čini se, tokom prethodnih godina, predstavljala nemog posmatrača, nemoćnog da nešto zapravo učini, dok je sa druge strane predstavljala alibi za aktuelni režim kojim se ilustrovala sloboda i volja da se ovim slučajevima neko pozabavi. Šta će se sa Komisijom dogoditi nakon ove presude ostaje nejasno, a odgovor na to izbegao je da da Veran Matić koji je, odgovarajući na pitanja N1 da li će ostati na njenom čelu kazao:

„Razgovaraćemo u narednim danima o načinima na koji će Komsija nastaviti da radi, o samom smislu postojanja Komsije. Imamo i slučaj ubistva Milana Panića koji je otvoren. I on je u jednoj dramatičnoj situaciji“.

"Ponudio sam najlepši poklon na tacni ako slučaj Ćuruvija ne bude rešen"

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić 2013. godine je obećao da će podneti ostavku ukoliko ne bude razrešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Deset godina kasnije, doneta je oslobađajuća presuda optuženima i sve su prilike da nikada niko neće odgovarati za metak koji je presudio novinaru i vlasniku “Dnevnog Telegrafa” i “Evropljanina”. Hoće li Vučić ispuniti obećanje i podneti ostavku? Naravno da neće.

Tada s pozicije potpredsednika Vlade, Aleksandar Vučić je 2013. godine najavio da će podneti ostavku ako ne bude razrešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i da će policija istražiti pritiske na medije na osnovu izveštaja nekadašnje predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać.

“Ja nisam neko ko se igra. Ponudio sam najlepši poklon na tacni ako slučaj Ćuruvija ne bude rešen. Mnogima je neuporedivo draže da se dočepaju moje glave nego glave tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića. Ili će moja ostavka biti dobra vest za moje političke protivnike ili će biti izvanredna vest za građane Srbije da smo jedan strašan zločin uspeli da rešimo. A ja ne mislim da se tek tako sklanjam i povlačim bez narodne volje”, rekao je Vučić tada na konferenciji za novinare u Vladi Srbije.

Istakao je i da je za njega ubistvo Ćuruvije najvažniji slučaj i obećao da će ubicama novinara biti prvostepeno presuđeno. Dodao je i da tadašnji tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević jednako žarko kao i on želi razrešenje tog slučaja.

“Radisavljević traži dokaze, jer smo imali kompletno sva saznanja o svemu do 30 sekundi pred ubistvo Ćuruvije, ali nismo imali dokaz ko je potegao obarač i nije mogao da podiže optužnicu usled nedostatka dokaza na osnovu zaključaka do kojih bi se logično došlo”, zaključio je Vučić.

U ovom trenutku trebalo bi reći “Vučiću daj ostavku”, međutim, direktor Centra za savremenu politiku Dragan Popović kaže da da svi znamo da se to neće desiti.

“Njegovu ostavku naravno ne očekujem, već opet neko njegovo opravdanje tipa da ne utiče na rad sudstva”, kaže Popović za Novu.

Prema njegovim rečima, ovakva obećanja Vučić je davao samo da bi došao na vlast i da bi se na njoj održao.

“Aleksandar Vučić je dobrim delom upravo na tim obećanjima postizanja pravde i došao na vlast. Podsetimo, obećavao je pravdu u slučaju Miroslava Miškovića, Slavka Ćuruvije, a govorio je i o razrešavanju ubistava srpskih mladića u kafiću Panda u Peći. U tom trenutku o svemu tome govorio je dajući nagoveštaje da zna šta se iza svega krije. Međutim, rasplet ovog konkretnog slučaja, kao i svih prethodnih, govori da je to bio samo deo političkog marketinga kako bi došao na vlast. Autoritarna vlast to ne može da sprovede, da bi došli do pravde morate imati demokratsku vlast i institucije”, navodi Popović i zaključuje:

“Ovakav epilog slučaja Ćuruvija je apsolutni poraz države, jer u ovom trenutku je izvesno da ubice nikad neće biti kažnjene. U celoj priči, nema većeg simbola od tog da je Aleksandar Vučić u trenutku ubistva Slavka Ćuruvije bio na vlasti, a da je na vlasti i sad, kada je drugi put ubijen. To je slika onoga što živimo više od 30 godina”.

Bonus video: Ivana Stevanović iz Slavko Ćuruvija Fondacije o presudi Apelacionog suda